Мр Горан Латиновић: Народ из Ирана и остале чињенице (11)

Данашњим, једанаестим дијелом фељтона, завршава се анализа хрватских уџбеника историје. Мр Горан Латиновић нам овдје сликовито приказује како изгледа историја којој уче хрватску дјецу, савршена кулиса хрватске државе данас, кулиса иза које умире један народ. Све лоше карактеристике претходно помињаних уџбеника подијелио је и уџбеник који су написали Хрвоје Матковић и Франко Мирошевић. Ни овдје […]

четвртак, август 18, 2011 / 06:53

Данашњим, једанаестим дијелом фељтона, завршава се анализа хрватских уџбеника историје.

Мр Горан Латиновић нам овдје сликовито приказује како изгледа историја којој уче хрватску дјецу, савршена кулиса хрватске државе данас, кулиса иза које умире један народ.

Све лоше карактеристике претходно помињаних уџбеника подијелио је и уџбеник који су написали Хрвоје Матковић и Франко Мирошевић. Ни овдје нема нарочитих новости, осим што су отишли најдаље у процјени броја људи убијених у Јасеновцу – "oko 80.000".

Матковић и Мирошевић пишу да су партизанске јединице нарочито биле бројне у крајевима са српским становништвом, јер се значајан дио српског становништва није мирио "s uspostavljanjem hrvatske države i nije ju prihvatio, bez obzira na ustaštvo". Они сматрају да су усташки прогони само појачали српско непријатељство према НДХ "što je ubrzalo okupljanje pobunjenika".

Битно је истаћи да су сви уџбеници историје који су послије 1991. објављени у Загребу били у употреби и у хрватским школама у Босни и Херцеговини до 2001. године, кад су у Мостару, по узору на загребачке, штампани домаћи уџбеници. Осим мостарских повијесничара у писању ових уџбеника учествовали су и аутори уџбеника који су објављени у Загребу, а како то обично бива са херцеговачким Хрватима, мостарски уџбеници још су радикалнији од загребачких.

Слика једне повијести

Ако бисмо на крају овог покушаја да се укаже на неистине, митове, стереотипе и предрасуде којима обилују хрватски уџбеници историје (уз један или два изузетка) у неколико реченица сумирали оно што су њихови аутори написали, онда би та прича изгледала овако: Хрвати су један од најстаријих европских народа, вјероватно иранског поријекла, који је у VII вијеку населио пространо подручје од Јадранског мора (са острвима) на југу до Драве и Дунава на сјеверу, и од словеначких покрајина на западу до Дрине и Дрима на истоку. На тој територији Хрвати су формирали неколико држава, да би се касније самостално развијале двије државе: Хрватска и Босна. Ова прва ступила је посебним уговором 1102. године у заједницу са Угарском, а континуитет њене државности није прекидан ни послије 1526. године.

Хрвати припадају западноевропској римокатоличкој цивилизацији чија је граница ријека Дрина, с тим да је у Босни било и припадника дуалистичке јереси. На хрватском етничком простору није било припадника православне вјероисповијести све док заједно с Турцима нису дошли и Власи, потомци старобалканског становништва. Они су заједно с Турцима убијали, пљачкали и робили хрватски народ и уништавали тековине хрватске римокатоличке културе.

Под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе Власи су у XIX вијеку претворени у Србе, имајући у Хрватској улогу пете колоне великосрпских интереса. Њиховој деструктивној политици супростављали су се хрватски праваши на челу с Антом Старчевићем. Осим од Влаха, Срби на територији западно од Дрине воде поријекло и од Хрвата који су током турске владавине прелазили на православље. Хиљадугодишњи континуитет хрватске државности прекинули су Срби 1918, чиме је почео најтежи период у историји хрватског народа.

Великосрпска хегемонистичка политика угњетавала је Хрвате национално, политички, културно и економски, као нико раније. Проглашењем Независне Државе Хрватске 1941. испуњена је жеља хрватског народа, а појединачни прогони српског становништва у НДХ били су само реакција на дотадашњу великосрпску политику, као и на појаву побуњеника који се нису могли помирити с успостављањем хрватске државе. Хрвати су најмасовније учествовали у антифашистичкој борби, а били су изложени четничким злочинима и геноциду.

Израбљивање Хрватске настављено је и у социјалистичкој Југославији, јер је сва власт и даље била у Београду, па је и ова држава као и монархија прије ње, била тамница хрватског народа. Све што Срби нису успјели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Републику Хрватску 1991. године. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, очишћене од Хрвата и других несрпских народа. Ипак, Хрвати су још једном побиједили, одупријевши се српској агресији и геноциду.

Правац без скретања

На основу свега изложеног намеће се закључак да правашке идеје из друге половине XIX вијека, које су биле једна од идеолошких основа за геноцид над Србима (1941–1945), и данас прожимају хрватско друштво у цјелини, па тиме и хрватску историографију. Аутори хрватских уџбеника историје (уз ријетке изузетке) представили су историју Хрвата на начин који ни издалека не одговара реалном историјском развоју.

Осим што код нових генерација Хрвата формирају свијест о слави и величини хрватског народа и хрватске државе у прошлости, аутори хрватских уџбеника одгајају код њих и свијест о Србима као геноцидном народу и најгорим хрватским непријатељима. Таква индоктринација ствара општу нетрпељивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1991. године. Осим тога, сталним помињањем Боке Которске, Херцеговине, Босне и Срема као хрватских земаља, аутори хрватских уџбеника историје изражавају отворене претензије према територијама сусједних народа и држава.

На тај начин ствара се свијест да евентуални сукоб око нпр. Срема или Босне, не би представљао чин агресије на нешто туђе, него легитимну борбу за ослобођење сопственог, чиме се нараштаји Хрвата смишљено припремају за будуће акције хрватске државе.



Оставите одговор