Можда буде услов ЕУ пута: Хрватска од Србије тражи архиве о злочинима НДХ

Сва та документа похрањена су у Београду у архивима Југославије и Србије. Дио њих се налази и у Војном архиву и МСП, филмови су у Југословенској кинотеци, а мањи број докумената је и у Архиву Војводине у Новом Саду.

Хрватска већ дуже вријеме преко Комисије за сукцесију покушава да дође до овог историјског блага, оригиналне документације која доказује и додатно освјетљава злочине НДХ. Намјера Загреба је јасна – ставити шапу на ова документа и тако "заробити истину". Српска страна томе успјешно одолијева са јасним образложењем: по принципима архивистике, фондови се не могу ни цијепати, ни дијелити. У томе нас подржава и међународни супервизор, који помаже у раду Комисије.

Када је ријеч о филмовима из периода НДХ, када је, иначе, филмска индустрија била врло развијена, они су похрањени у Југословенској кинотеци. То су филмски журнали у трајању од 15 до 20 минута, као и играни филмови, и има их укупно 200.

– Ми те филмове нећемо вратити, јер су они заштићено културно добро важно за Србе и Србију. Уосталом, зашто би филмови о Јасеновцу били више хрватски него српски? – поручују из Београда.

Вељко Ђурић Мишина, директор Музеја геноцида, појашњава да је при кабинету поглавника Анте Павелића и предсједништва владе НДХ постојало специјално одјељење у ком су радили новинари, филмски сниматељи, пропагандисти…

– Ради масовне пропаганде, снимани су прилози о одређеним темама, догађајима и личностима, и у форми филмских журнала приказивани су у биоскопима. Њихов садржај представља драгоцени извор за историју НДХ – каже Ђурић, за "Новости".

Да ли ти филмови садрже додатне доказе о злочинима у Јасеновцу?

– Садржај је различит. Прегледао сам готово сав материјал, и тамо нема ничега до чега се до сада на различите начине није могло доћи – каже, за "Новости", хрватски историчар Хрвоје Класић, који за Хрватску радио-телевизују ради серију о НДХ и који је за потребе снимања погледао оргинале поменутих филмова у Београду.

На питање да ли има филмова о злочинима у Јасеновцу, Класић каже:

– Има један филм у коме се види како Макс Лубурић долази у Јасеновац у пратњи представника Црвеног крста, али се из тог филма не може закључити шта се тамо дешава.

С друге стане, Вељко Ђурић Мишина истиче да међу филмским прилозима постоји и онај који је снимљен у концлогору Јасеновац, али је он, по свему судећи, остао у Загребу.

Истраживачима је доступна и многобројна друга документација, а не само филмови. Могу да изврше увид у њу, чак и да копирају одређени број докумената, али се држави Хрватској не могу уступити чак ни копије док не потврди правни континуитет са НДХ, чија документа тражи.

Документација за којом Загреб толико вапи је од непроцјењиве вриједности. Толике да су "папири" из Београда коришћени као аргументација при сусретима Мјешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције за расветљавање историјске улоге кардинала Степинца у геноциду над Србима и Ромима, као и Холокаусту, а све прије коначне одлуке о захтјеву за Степинчеву канонизацију.

Такође, захваљујући документацији о злочинима и припадницима усташких формација која је достављена Агенцији за реституцију, сачуване су и хиљаде хектара земљишта одузетих од ратних злочинаца.

– Грађа о НДХ има свој пописани и непописани дио – каже историчар Бојан Димитријевић. – Пописана је углавном војна и дипломатска грађа НДХ – односи са Нијемцима и Италијанима, однос према четницима, партизанима, међусобни односи у оквиру НДХ… То је класификовано у 555 архивских јединица, односно 340 кутија.

Осим овога, постоји и непописани дио о раду министарстава и институција за које наши државни и безбједносни органи после рата нису били заинтересовани. Попис ове грађе је у току и она је затворена за јавност.

– Пре пет-шест година део ове грађе је дигитализован, а осамдесетих је један мали, можда десети део копирао Хрватски државни архив. Документа о логорима и злочинима детаљно је, одмах после рата, изучила Државна комисија за откривање злочина окупатора и њихових помагача, и ту данас има најмање тајни – тврди Димитријевић.

За неке хрватске истраживаче чудан је начин на који је грађа доспјела у српске архиве. У Београду пак наглашавају да ту нема никакаве мистерије.

Вељко Ђурић истиче да је познато како су партизански и комунистички руководиоци разврставали ратни плен после слома НДХ маја 1945. године:

– Лични предмети и лична архива Анте Павелића пренети су у Титов кабинет, а архива Министарства иностраних послова НДХ предата је Министарству иностраних послова ДФРЈ. Изузеци су били када би комунистички прваци из Хрватске изабрали нешто од заплењеног материјала и то задржали у Загребу, а тога је било напретек и деценијама је чувано у Државној безбедности Хрватске, а недавно предато Хрватском државном архиву. Такав је случај са личном архивом загребачког надбискупа Алојзија Степинца.

Комплетну ову архивску грађу у Хрватској сматрају својим власништвом. Тако Анте Назор, шеф Меморијалног центра домовинског рата, истиче за наш лист да би све оно што је настало у државама бивше Југославије требало да припадне тим државама, а оно што је заједничко требало би да у копијама добију све државе.

С друге стране, Ђурић је изричит:

– Како комунистичке Југославије нема, а постоје нека правила у подели имовине, јасно је да је немогуће испуњавати жеље новопроглашених држава.