Moкрин: Село које живи

Можда је и касно за васкршњу репортажу, али док год у кући има офарбаних јаја, бар за украс, онда можда и није.

Нарочито за оне који су фарбали и за Мали Васкрс, а поготово због тога што је једна несвакидашња и необична ствар у питању.

Наиме, у банатском селу Мокрин, сваке године се одржава надалеко позната Туцијада – свјетско првенство у туцању васкршњим јајима. Двадесет и други пут у увом живописном мјесту у кикиндској општини сакупе се људи са свих страна свијета и донесу кувана јаја да одмјере снагу љуске са другим људима, свих народности, религија.

Ко мисли да претјерујемо, разувјериће га податак да су 15. априла у Мокрину задесило око 3.000 људи, од којих 150 такмичара, међу којима је било и Јужноафриканаца.

Побједу је однио момак који ради као пумпаџија у Новом Саду, Душан Проданов. Да би дочарали значај, традицију и величину овог такмичења, преносимо ријечи које је он изјавио новинарима у Мокрину:

– Отац, брат и ја још од претходног Васкрса обилазили смо околна села и салаше. Распитивали смо се који домаћини имају квалитетна кокошја јата, завлачили се у туђе кокошинце. Купили смо и довукли у наше село око 9.000 јаја. И свако јаје куцкали смо о зубе, да провјеримо тврдоћу. На крају смо за кување и фарбање одабрали 200, а тек у суботу увече издвојили оно с којим сам се такмичио. Нисмо, ето, оманули. Ово јаје снијела је, иначе, црна кока из нашег дворишта, коју, да знате, тимаримо искључиво здравом, природном, храном. Сада ћемо јој посветити још више пажње. Заслужила је, јер је за нас рођене Мокринчане победа на туцанијади нешто посебно, узвишено…

Душан се послије седам година, поново окитио тутулом свјетског првака, а у финалу је побиједио љутог ривала Живицу Блажића, прошлогодишњег шампиона. С обзиром да је то пета титула коју су освојили Проданови, јер ово је такмичење са традицијом, Душан је потврдио да његовој породици нема равна на кугли земаљској. Прије Душана епитет најбољег понијели су и његов отац Јефта и брат Стеван.

А побједничко мокринско јаје не "спава дуго на ловорикама". Правила налажу да, када се побједник сазна, главни судија јаје пресјече сабљом, на тај начин утврди да случајно није пуњено воском, те га заједно са побједником огули и поједе!

То би могло бити у вези са другом значајном особином овог села – овдје се, наиме, добро и квалитетно једе и пије. Сирасти ролат, савршене структуре и укуса, којег можете одмотавати слој по слој и јести попут каквих резанаца – то је чувени Мокрински лиснати сир, познат гурманима широм свијета. Србија је позната као домовина неколико врста добрих сирева из неколико специфичних регија, а кажу да је за укус мокринског заслугу носе посебне врсте трава којима се напасају краве у овом дијелу банатске равнице.

Колико год Мокрин био познат по Туцијади, сиру, па и борбама гусана – другој најпознатијој манифестацији овог краја – можда је ипак познатији по својим умјетницима. Нема, кажу, куће у којој неко не слика, не пише или се бави неком другом работом која у остатку свијета има тај ореол нечег посебног. Овдје је то као "добар дан". Сви су у Мокрину умјетници, а како и не би били, када су у ту рођени и дјетињство проводили један Раша Попов и један од наших највољенијих пјесника, чија слава не умире – Мирослав Мика Антић.

На крају напомена: Ова репортажа је спонзорисана. Жељко Свитлица је пристао да је напише и објави за килограм сира из Мокрина, и литру најбоље банатске дуњеваче. Вријеме које је протекло од Васкрса до тренутка објаве – то је вјероватно вријеме које му је требало да потроши поменуте гурманлуке, па од силног уживања у храни није ни имао воље за умно напрезање.

Фотографије и утисци: Себастијан Гоља
Текст: Жељко Свитлица