Мој брак с културом

Текст Јелене Којовић-Тепић, бивше уреднице културног програма Телевизије Републике Српске, објављен 31. X 2012. године. Рачунам па не могу да вјерујем, већ тринаесту годину мој посао је да се бавим конзумацијом и анализом културних догађања у РС. Једна сам од оних срећника који воле свој посао, па чак могу да везу коју имам са својим […]

субота, март 8, 2014 / 08:00

Текст Јелене Којовић-Тепић, бивше уреднице културног програма Телевизије Републике Српске, објављен 31. X 2012. године.

Рачунам па не могу да вјерујем, већ тринаесту годину мој посао је да се бавим конзумацијом и анализом културних догађања у РС. Једна сам од оних срећника који воле свој посао, па чак могу да везу коју имам са својим послом назовем љубавном, готово брачном. (Сви знамо флоскулу о пословној жени удатој за свој посао.Срећом, у приватном животу сам удата за једног стрпљивог и дивног човјека који још увијек трпи мој посао, па се усуђујем да пишем овако како пишем.)

Елем, за тих тринаест година љубавно-брачне везе са својим послом,проживјела сам фазу одушевљења, разочарања, критике, похвале, уживања, гњављења, подразумијевања, равне линије, тражења новог угла, нових зачина, укратко, све оне фазе које једна љубавна веза или брак, по теоријама популарних психолога, пролази.

Исти ти психолози кажу да је, за здраву везу потребна емоционална зрелост обе стране.

Пошто своју емоционалну зрелост не бих да анализирам пред читаоцима недељних новина, принуђена сам да говорим о зрелости друге стране, културног живота Републике Српске.
Нисам од оних који у јавности лоше говоре о свом партнеру, ако ништа због тога што вјерујем у оно „с ким си такав си“. Да мислим да на нашој културној сцени не постоји ништа вриједно пажње, одавно бих отворила ситничарницу. Овако, борим се и са туђим и са властитим предрасудама и браним, кад се нађем у друштву дежурних критизера наше свакодневице и наша позоришта, и умјетнике и библиотеку и сликаре. Мало ми је теже да станем у одбрану већине културних манифестација (оних приредби на којима одслушамо ред рецитација, ред говоранција и ред класичних и чешће фолклорних нумера, док из другог реда неки пензионер дотрајалих дисајних путева хркањем надгласава извођаче, а кад се пробуди нагло узме ријеч), редовне књижевне вечери и ликовне колоније, али добро, нико није савршен. Радујем се кад се поведе ријеч о умјетницима из сјенке јер увијек могу пуног срца да поменем, рецимо, једну Јовану Раљић и њену виолину, Дарка Цвијетића и његову поезију, оне клинце, студенте који по Бањалуци одржавају вечери стендап комедије или поезије на којима се чују спонтани аплаузи а људи стоје по ћошковима јер више нема мјеста за сједење, Сању Чолић Зелић и њене силне џез бендове и многе друге. Тешко ми је да браним наше издаваштво, тужно представљање по сајмовима књига, непостојање књига наших аутора ван граница РС. Али, ништа од свега тога није тема ове приче. Тема је зрелост, како рекох на почетку приче о психоанализи брака. Или, да кажемо идентитет. Што дуже покушавам да нашу културу поставим у шири контекст све сам сигурнија да РС неће моћи имати културну сцену препознатљиву и споља док се не запитамо шта је културни идентитет житеља наше Републике. Претпостављам да ће ме први ред националиста распети на Тргу Крајине због овог, али, одговорно тврдим да повлачење знака једнакости између културног и националног идентитета у случају РС не пије воду. Сви се слажемо да су Срби већински народ у РС, али исто тако знамо да смо, по питању културног идентитета, ми за Србију пасторче. Ако ми неко ипак не вјерује, нека покуша у београдским књижарама наћи књиге аутора из РС. Сасвим ће се лако наћи, чак и цијела полица с ауторима из Федерације, али, одавде нико (изузев оних који имају срећу и везе да им књигу објави издавач из Србије). Ако ми и даље не вјерује, нека погледа списак глумаца у актуелним представама позоришта из Србије. Ми се силно радујемо кад успијемо да доведемо на привремени рад неког умјетника из матице али, процес није двосмјеран. Београд ће се много више радовати сарадницима из Сарајева. А то није (одговорно тврдим, јер пажљиво пратим све што се дешава) зато што су њихови умјетници бољи од наших. Прије ће бити да је због тога што су Сарајлије, (а уз њих и остали умјетници из ФБИХ) представници околини препознатљивог културног идентитета, оног „раја, ба, ћевапи, надреалисти“ типа. Ми у РС нисмо. Јер нисмо ни раја, ни ба ни ћевап типови. Неки од нас још у носталгичном сјећању вуку тај тип идентитета, али, литри проливене, што наше што њихове крви у посљедњих неколико деценија су нам тај тип идентитета огадиле, мислим, заувијек. Покушали смо да се закачимо на идентитет „Србија, шљиве, бре, Морава“ али, увидјели смо да смо лоша копија тог идентитета. И нашли се на ледини. А пут с ледине је тежак и мукотрпан. Има везе, наравно, и с новцем који се у овој земљи улаже у културу. Али, понајвише има везе са систематским стварањем културне стратегије, у танчине разрађене, која би, у наредних, рецимо 10 година, могла да створи тај идентитет који ће бити препознатљив и у Београду и у Сарајеву и у Загребу. (за Беч, Париз или Брисел ће нам, слутим, бити потребно још неколико деценија, али, нисам о томе хтјела да причам). Стратегију које нема. И које, колико знам, задуго неће бити.

Овако, мој пословни брак и даље остаје у домену надмудривања незрелих партнера која се јалово протежу у недоглед.

До часа кад откријемо гдје смо изван раје и Мораве и ба и бре.

Јелена Којовић Тепић



0 КОМЕНТАРА

  1. Без културе нема државе, нема ни нације, то је тако, зато свака држава, допадало се то неком или не, мора улагати у културу. У супротном усред увезених садржаја преко којих се промовишу неке данас више пожељне вредности нација ће утонути у културну жабокречину, на неки начин она је данас присутна у овој навали турских сапуница, разних талк-шоу емисија и осталог ријалити смећа, последица је увек морално и духовно посртање нације, нажалост то се у и догађа, и у Српској, и у Србији.
    Јелена је овај текст објавила пре више од годину дана, али много тога у тексту стоји, заиста је истина, у Србији, заправо Београду на Српску добар део културне јавности гледа као пасторче, у перцепцији неких умишљених „величина“ као неку заосталу провинцију, тамо неку недођију, па и не чуди да хрле у Сарајево и ФБиХ (па чак, а да би се додворили том толико драгом блискоисточном Сарајеву и локални сленг радо прихватају), а Бања Луку и Српску уопште заобилазе у широком луку. Још горе, показује (и то је Јелена приметила) се презир, пре гадљивост према књигама и књижевницима из Српске, и тек глумци немају шанси, зато су они из Сарајево итекао прихватљиви, а извесни дрипац, политичар СДА и острашћени мрзитељ свега српског знан под именом Емир Хаџихафизбегић и омиљен у многим српским филмовима.
    Добро, тако је, како је, али шта чинити у Српској? Можда за промену у Бањој Луци више уважавати оне госте из Србије који радо долазе у Српску, и афирмативно говоре о Српској, а опет не давати публицитет онима који воле слати погане поруке на рачун Српске, и ближе историје Српске, и који долазе у Бања Луку само када су добро кеширани.
    Важни су културни садржаји на ТВ, музеји, позоришта, књиге, али је важан и филм. Кроз (добар) филм се најбоље врши промоција државе (у овом случају Српске), нације и историје. У ФБиХ (углавном преко ФТВ) финансирају неке филмове и са 2 мил.КМ, јасно увек у пропагандне сврхе и са циљем наметања неке „пожељне“ слике о ближој историји (срећом па су ове пропагандне сплачине јако лоши филмови, и од њих ипак слабе вајде).
    Знам ја да у овом моменту када је култура потцењена (зато се за манифестације којима се задовољују најприземнији мориви народних маса, или предизборна сијела издваја и по 100.000 и више КМ) није реално у Српској очекивати толико улагање у филм, али може се и са 50-ак пута мање пара урадити добри (документарни или играни) филмови или мини-серије, којима би се вршила и промоција Српске али, зашто не, пренела и истинита прича о ближој трагичној прошлости (а не да нам дрипци попут извесног Драгојевића или Голубовића „појашњавају“ како је то било у ратном времену, и наравно један поглед где припадници ВРС морају бити оцрњени, баш како је и пожељно приказати „дежурне“ негативце). Како год, и са мало пара може се доста урадити, али предуслов је да имате визију, и да знате шта желите.

  2. Не знам да ли је паметно рећи да на РТРС-у недостаје Арт Машина или је пак паметније признати да нисам примијетио емисију која мијења Арт Машину.

    Е а онда човјек почне да размишља о квалитету, садржају и другим карактеристикама програма и просто се разочара кад види да у нашем ентитету најбољи веома лако и једноставно добивају ногу у гузицу, с опроштењем на изразу.

Оставите одговор