Дани(ј)ел Симић

Mитровдан је преблизу за крај

Борба против угњетавача је у овај вакат ишла у хибернацију. Савремена достигнућа науке, међу осталим и ово помоћу којег се обраћам, чине да хајдучија може још потрајати.

Следујушче штиво, надовезује се изравно на оно од Ђурђева дне. И тема је потпуно иста. Уз нова искуства са државном управом уопште, оно настоји да одржи у мени онај гњев који имате када доживите неразум или неправду пред шалтером. Нипошто не треба допустити да спласне у олакшање са потребним папиром у рукама и ријечима: Добро је, никад више. Већ сљедећи пут ћеш опет да се гњевиш.

О чему причам? Десило вам се сигурно да се љути запитате: Докле овако? Видјевши нешто на улици, у медијима, школи, на послу, у општини, министарству… И одмах закључите: Овако више не може! Ово води у пропаст!

Е, тај осјећај теба да потраје.

Увијек се то мислим кад требам поћи да региструјем кола у ЦЈБ Бања Лука, и писао сам већ о томе. Пробије ме хладан зној од саме помисли на излизан, распар плочицама искрпљен под, од ђонова мусаве зидове, загушљивост и бескрајан ред. На већ збратимљене чекаче, који пушу, љуте се, бистре политику, псују државу и народ, те обавезно приповједају како је та ствар згодно ријешена у некој другој држави свијета.

Моје лично присуство је било неопходно и невесело сам пошао у ред пред шалтером, понијевши гомилу папира и дебелу књигу. Пролом Бранка Ћопића. С вана, уочавам да је једина тековина терористичког напада у Зворнику, што је улаз најближи шалтерима и даље закључан. Ваљда зато што на главном улазу има надзорна камера. Нема говора да се постави камера и на овај улаз, пошто на главном свеједно нико никога не контролише.

Полицајца по глави бирократе

Унутра – запрепаст. Ни двоцифрен број људи, премали да испуни све наранџасте пластичне столице, прављене у вријеме СФРЈ. Нема натписа који вас обавјештава, зашто крај апарата који издаје (латиничне) папириће са бројевима стоји униформисано лице. Пресретне вас, спријечи да сами притиснете број, а пошто крчање излиста хартијицу са нумером, на исту нажврља ваше име или име предузећа, број предмета који носите и свој потпис. Након овога улазите за мање од десет минута.

Дакле, рјешење постоји! Мислим се ја тако прије једно мјесец дана. (пази!)

Можда би се над њим ишчуђавали или ваљали од смијеха неки у тим државама, о којима сам се у истој тој чекаоници наслушао претходних година, али код нас за сада ради и даје невјероватне резултате. И то само за цијену плате полицајца, који не мора ни брзо трчати, нити бити јак у рукама, ни имати одличне оцјене у гађању. Обесмишљава постојање уређаја за издавање редних бројева, али шта сад. Ради.

На моју несрећу, ово ме није спасило од бирократије. Ваљда зато што је њихова битност смањена, шалтераши су ми у два наврата тражили оно што никада до тада нијесу. Мада мислим да је то зато што сам постављао логичка питања и прошли пут писао о њима. Срећа па се много краће чека, јер ће ме до краја моје приповијести радници који се служе потпуно превазиђеним административним методама, три пута враћати са шалтера по неке нове потврде. Које, уз потпуну технолошку излишност њихових радних мјеста, морају бити "овјерене у општини".

И није то први пут. Каквим год тоном пробате да тражите објашњење, они ће почети да вас прекоријевају како га дижете, те вам тражити неке нове потврде које немате. А немате ни ви баш сваки пут времена сачекати другу смјену, те без тих потврда завршити све код неког који није дркаџија.

Печатно ходочашће

Морао сам печатним ходочашћем до пребивалишта градских отаца, а затим и до суда пред којим је јато новинара чекало Младена Босића, пошто Милорад Додик опет није дошао на суђење за клевету. Човјек би рекао да је тај суд смртно озбиљан и битан, када пресуђује тако важним персонама, одлучујућим о животима свих нас.

Међутим, унутра је излаз закључан, излази се на улаз. На писарници вас гледају преко воље и шаљу у салу гдје странке примају само сриједом, па имате среће. Заиста ми је жена тако рекла: "Имате среће, примају сриједом". И ту ми је судски полицајац нажврљао неки број на љепљиви папирић. Дошавши на ред уђох у салу 9, гдје три особе раде с људима један дан. Заиста тако пише на вратима. Остале радне дане проводе ваљда саме са собом.

Суд има нове велике плочице на поду, новије столице од полиције, али за препис комада хартије, који вам је требао јуче, не само да морате платити таксу од 15 КМ (плус харач пошти или банци), већ сачекати читавих седам дана! Објаснио сам да у мом случају нема никакве процедуре која захтијева експертизу у смислу да ли је нешто правно могуће, него је то посао који може обавити и фотокопир апарат, ако има судски печат. На то запослена дјевојка узима број телефона, те казује да ће то покушати завршити до сутра.

Мало сутра

Излазим и плаћам таксу. Преко пута улаза за пријем поште, два паркинг мјеста заузимају дугачке вјешалице. Пуне кожних јакни. Крај њих, на неозначеном шљунчаном паркингу, на који можете ући само ако вам неко из суда дигне рампу, стоји комби са енглеским натписом: Кожа Соколовић Високо. На поду возила, крај отворених клизних врата, не стоји фискална каса са знаком Пореске управе РС, већ два тањира са ћевапима и прженим кромпирићима као прилогом.

Сутрадан нико не зове. Прексутрадан долазим на исто мјесто. Унутра су двије млађе женске особе и једна странка. А није сриједа. Чекам више од пола сата, да бих ушао унутра и сазнао да је то мени колегиница обећала, али да, ето, није ни данас на послу. "Ништа вам ја ту не могу", закључак је особе која ми је на први улазак рекла да сачекам. Могла је одмах.

Шести радни дан од првог доласка у суд, добијам телефонски позив. Крајње беспотребно ходам за дјевојком која пита друге, шта тачно треба да ради с тим преписом након шест дана (плус викенд). Но, добијам га. Послије сам само морао још да скокнем и до Пореске управе, такође по оригинал (15КМ) који требам исто тако овјерити у општини (2КМ по комаду). Али то је било исти дан. Влада је бржа од суда. И ето, часком посла сам ријешио регистрацију. Из четири покушаја, ни двије седмице није трајало.

Смисао плаћања пореза

У свему томе највише нервира љутња и тон с висока наших јавних службеника, уколико покушате да им поставите било какво логичко питање. Типа: Шта ће вам све те потврде поново, кад сте ми ви узели оригинале прошли пут кад сам регистровао кола? Имате све то у фасцикли од раније.

Њихово "нијесмо на пијаци" или "је л’ ти то мене учиш мој посао", указује на основно неразумијевање свог радног мјеста. Да он ту сједи због вас, а не стојите ви у реду због њега.

То је зато што су они власт. И стварно јесу. Сви одреда.

Треба бити баш прописан глупак, па не видјети да је администрација у овој земљи несврсисходна, застарила и најбитније – прекобројна! Унаточ томе, зашто сваког дана и мјесеца, власти на свим нивоима запошљавају све више и више бирократа? Зато што је то извор њихове моћи.

Увир разума

Прошле године у Српској је на изборе изашло једва 53,12 одсто уписаних бирача (пет одсто више од Ефбиха), а још 2012. објављена је анализа по којој на истој територији 28,5 одсто запослених ради у државној управи. То је одговор на питање зашто се увијек исти врте на власти. Сваки трећи радник ради код државе, али обавезно он и чланови породице гласају на изборима, јер је на посао дошао, или се на истом одржава, чланством у странци. Побједника на изборима тако одлучују финесе у проневјери. Дисциплиновано страначко чланство, које је већином намирено на државним јаслама. Ко га је већ и колико запослио, те како се осигурао од прелетача.

Они тако сами себи праве посла, јер би их бар пола остало без истог, када би их замијенио рачунар којем приступате са глобалне мреже, преко шифре за свој ЈМБГ налог.

Постсоцијалистичке зулумћаре на врху харачлија државне управе, уопште не занима самоодржива привреда. Они пад незапослености рјешавају новим запошљавањем административаца. Њихове плате опет дизањем кредита од свјетских зеленаша, којима уопште није ни циљ да их некада вратимо. Враћамо их тако што узимамо нове кредите и ударамо све веће намете на привреду.

Зато код нас још постоје прописи да воду дупло скупље плаћате за пословни простор, него за домаћинство. Зато код нас постоји порез на величину табле за фирму на сопственој земљи или сопственој кући. Зато код нас морате платити да рекламирате предузеће на колима тог истог предузећа. Зато оваквих привредноубилачких прописа и закона има у недоглед…

Остатак остатка

Одјављујући регистарске таблице, морао сам поново у чекаоницу једно мјесец дана касније, кад већ стигне оно рјешење у плавој коверти. (пази!)

Тамо, поново изненађење!

Срећа па сам понио књигу, јер сам чекао добрих два и по сата, са све од полицајца нажврљаним и потписаним папирићем. Несрећа је што књига није била довољна да не видим неког човјека у плавом радничком мантилу, како улази преко реда, тобож послом, у шалтер салу. Уносећи неке предмете, а затим и предмет од човјека који сједи крај мене. Враћа се без њега и причају, овом као непријатно. Мантилаш намигује и тапше га по рамену. Шта има кући, како дјеца?

Почео сам да мјерим вријеме кад је робот изговорио број прије мог. Двадесет и пет минута је требало да дођем на ред. Завршио сам за пет. Промијенила се смјена, па је чувар апарата сада нека униформисана дјевојка. Нијесам могао, а хтио сам да не видим, како улази у шалтер салу и пита шта је са предметом оног неког колеге из Требиња. Нешто му је фалило прошли пут.

Изашао сам ван с огромним олакшањем. Ни мјесец дана касније, корупција је опет код куће, а Митровдан је био тако далеко. Тад то нијесам знао, али требаће ми још мјесец да ово све довршим. Но, ни сада не могу да пристанем да је Митровдан крај буне.

На транзиту је јефтин супермаркет, мислим се ја испред новокомпонованог споменика погинулим милицајцима у Отаџбинском рату. Купићу успут и дуван да запалим. Сто грама, шест марака. Долазим на касу и бар код писне у 12 КМ. Питам како, кад на монополској маркици пише јасно 6КМ? И то се овај зове Златник, а не Златни дукат како пише на рачуну. Провјерава касирка са колегиницом до ње и врло правовјерно потврђује. Ништа њој не значи шта пише на маркици. Слијеже раменима.

Први импулс је да оставим робу и одем. Други да потражим рјешење од надлежних кроз неки вид жалбе. Онда у трећем валу намисли купујем да не задржавам ред. Схватам да су ти који би ми, као, помагали са безакоњем, заправо исти ови од којих сам малочас дошао. Којима сам управо платио 1,74 КМ на духан који још нијесам ни запалио.

Испушио сам у старту.