Миодраг Зец: Политичари се боре за кутлачу, а казан је празан

У изборној кампањи политичари често обећавају да ће свима нешто дати, а избегавају да кажу од кога ће узети.

уторак, јануар 10, 2017 / 07:50

У изборној кампањи политичари често обећавају да ће свима нешто дати, а избегавају да кажу од кога ће узети.

То ствара привид да влада креира новац, а она само убира порез од једних и кроз буџет га дистрибуира другима. Њен производ није новац већ амбијент у коме се ствара нова вредност, чијим се опорезивањем пуни буџет.

Глобална тенденција је да расте удео БДП-а који држава редистрибуира кроз различите фондове и буџете. Удео јавне потрошње у БДП-у растао је од почетних пет до данас уобичајених 40-55 одсто. Без обзира на ту тенденцију, земље се разликују по томе ко, како и колико пуни буџете и како и колико се финансирају јавне службе и државни расходи.

Добро вођење јавних финансија види се у равнотежи буџета уз мале порезе и транспарентну политику расхода. Владе лако обећавају, али се устежу од повећања пореза, па јавни дуг у већини земаља непрекидно расте. Тиме се моћ владе да доходак прерасподељује међусекторски „обогаћује“ тако да се данашња потрошња плаћа кумулирањем дуга у будућности. Коришћење тог инструмента битно зависи од позиције коју конкретна земља има. Моћне државе (САД, Немачка…) лако финансирају дуг пребацујући га другима, било што дуг плаћају новцем које саме емитују, или се задужују уз негативне камате. Остали лако упадају у вртлог дуга, после чега следи драконска штедња и болно реструктурирање.

И расправа о српском буџету показала је сву конфликтност интереса у друштву, које друштвене групе Влада фаворизује и какве политичке циљеве жели да оствари. На приходној страни могу се уочити бројне концепцијске нејасноће и пропусти у вођењу текуће политике. Кључни приход је ПДВ и то показује да потрошачи – грађани у основи пуне државну касу. Висок удео сиве и црне економије, амнестирање „белих слонова“ и социјализација губитака јавних предузећа говори о стварном учинку Владе. Њен главни посао је да наплати законом прописане порезе и доприносе без изузетка. Нажалост, наставља се амнестија дужника, а тиме и кажњавање савесних грађана, предузећа и поверилаца.

Порези на добит и на укупан приход грађана су вишеструко нижи него у развијеним земљама. То се оправдава борбом за привлачење инвеститора. Очигледно се пренебрегава да функционална правна држава више привлачи инвеститоре од пореских олакшица и субвенција. Рационалне државе високим порезима пенализују извлачење новца за лично богаћење, а стимулишу реинвестирање у бизнис.

У просперитетним државама се високо опорезују наслеђа и ренте и свака нова генерација се усмерава на стварање. Због пореза на наслеђе и високе свести о друштвеној одговорности најбогатији људи данашњице (Бил Гејтс, Ворен Бафет…) оснивају фондације и остављају иметак друштву, а не сопственој деци. Транзициони богаташи немају такав приступ, нерадо улажу у друштво и државу, износе новац на сигурне дестинације, ако пре тога не постану жртве нове политичке конфигурације. Уколико текући приходи нису довољни, држава позајмљује емитујући обвезнице. Наша држава фаворизује стране банке и финансијске посреднике, а своје грађане усмерава да уштеђевину уступају другима, а не сопственој држави.

И расходна страна буџета говори о карактеру друштва. Док је на страни прихода болећива, наша влада је доста немилосрдна према важним јавним службама и пензионерима. Државни сектор је под контролом политичке олигархије и уместо добитка креира губитке које плаћамо сви. Кључне јавне службе (просвета, здравство…) изложене су вишегодишњем девастирању, понижавајућем материјалном положају и кампањским „реформама“. Последице непромишљених реформи, уз егзодус стручњака у иностранство, равне се природној катастрофи. Извадити личну карту и здравствену књижицу равно је успону на Хималаје и очито је да држава има конструкциону грешку, чија је последица административни хаос.

Влада је на расходној страни све симпатије окренула према страним инвеститорима и широкогрудо им дели јавни новац. Очигледно није свесна да, ако су потребе за субвенцијама веће, то је већи и доказ да је њен „производ“ (држава) све лошији. Заводљивост дељења јавног новца је страст која се временом повећава. Због тога се овде политичка борба води на живот и смрт. Казан је све празнији, а сви се боре за кутлачу. Због тога што се спутава стварање и фаворизује прерасподела, ми и болујемо од системског дефицита.



0 КОМЕНТАРА

  1. Zec jeste interesantan i umije da ubode ali… teška je budžetlija. Iz te svoje perspektive redovno previđa suštinu.

    Ovo njegovo da je ključni prihod države PDV je klasična zamjena teza. Sumnjam da je svjesna zamjena teza. Ponavljam – profesor je teška budžetlija. On je prosto u zabludi. Zaboravio je da je PDV indirektni porez i da ne nosi slučajno to svoje ime.

  2. Замјена теза је нажалост истинита. ПДВ је општи порез на сиротињу. Једино је инфлација и девалвација валуте успјешнија. Али, нећемо дуго чекати и ето нама ПДВ од 20% , само сте сви већ заборавили да је то најављено.B-)

  3. PDV je indirektan porez jer ga plaćamo svi ali ne svi iz svog džepa. Neki od nas PDV isplaćuju iz tuđeg džepa. Prvo zavuku ruku u tuđi džep, dočepaju se keša i kartica pa onda galantno plaćaju poreze, takse i doprinose. Plaćaju i auta i stanove i ljetovanja i zimovanja. Navikli se na to. Ne odustaju. Redovni su. Kad ponestane para u onom džepu iz koga vade pare – oni se zaduže. Opet galantno. Galantno jer te dugove oni uopšte ne misle vraćat.

  4. ИЗДАЈНИЧКА ВЛАСТ У СЈЕНИ МОЋНЕ БИРОКРАТИЈЕ

    „Кадаа кажемо тиранија, размишљамо о том појму у оштрим, драматичним и алармантним условима. Тиранија је потпун економски јаз између корумпиране власти и њене бирократије, с једне стране, и савремених робова с друге. За оне мање гладне, то је живот стрепње и страха у полицијској држави.

    Својим милионским „правом гласа“, бирократија и одржава и смјењује власт, стога је њена моћ још већа. Навикавајући се на зло, мало ко од нас препознаје, или је спреман да призна стални губитак личних слобода и основних грађанских права.
    Појединци који имају храбрости, данас се не буне зато што су моћни; они се буне јер су понижени, и зато не могу да ћуте.
    Савремено робовласничко друштво
    Стално јачајући своје диктаторске стеге, тиранија власти, посебно њена бирократија, довела је већину грађана до просјачког штапа, стварајући биједу и јад од некад достојанствених грађана“…,

    https://t.co/eDPskhq51K

  5. Нисам још прочитао текст неког професора да је написао коју ријеч о утицају његових ученика-студената на друштво или ако не ученика-студената онда барем људи који га окружују или има неки контакт са њима и могућност да из кафу или случајни сусрет на улици покуша утицати на развој будућих догађаја.

Оставите одговор