Милутин Ускоковић: Чедомир Илић (1914)

Радња почиње 1903. у Београду, гдје је Чедомир Илић, којег писац одмах именује као главног јунака приче, ученик Велике школе.

недеља, јун 10, 2018 / 01:20

Приповједајући из позиције свезналог приповједача, коментатора, почиње врло политички, да би се јасно дала слика Београда и Србије у то доба. Једну од кућа, наједном чувају војници са дрвеним стражарским кућицама. Краљ се вјерио са 20 година старијом женом из народа и то још и већ удаваном. Влада поднијела оставку, а син забранио оцу-краљу да се врати у земљу.

У оваквој ситуацији, породица утамниченог опозиционара је пресрећна. Сматрају да ће сада доћи до општих амнестија.

Затим, у убрзаној ретроспективи, даје се приповјест деде, такође Чедомира, преко оца недошколованог "рачуниспитача", којем је жена и кћер с њом, на нивоу покондирених тикви. Троше пуно пара и кинђуре се. Оне, по смрти очевој, захтијевају од Чедомира Илића да се одрекне наслиједства, да би његова сестра добила одговарајући мираз, те се удала за изврсну прилику. Он то прво одбија, а затим попусти и све препише сестри.

Друштвени пресјек

Слиједи једна врло социолошка студија по којој на Великој школи постоје двије врсте људи:

1. Богати, који су већ надмени, накинђурени, који се већ гурају на добра мјеста по министарствима и скупштини.

2. Нешто пролетерскији "политичари". Радикали, социјалисти, револуционари, који се немарно носе, брадати, неуредни и јетки критичари.

Илић се дружио са потоњима, јер за прве није имао "ни васпитања, ни средстава". Из те слике, наједном упадају у сусрет са његовом рођаком, која има другарицу Вишњу. Ту овај роман прераста у идеолошко-љубавни, те је то дах модерности које се овдје осјећа.

Њих двоје постепено постају другари, па се држе за руке; те уз један у односу на традицију помало и еротиком набијен опис њене црвене сукње, која одудара у сивили зрака пред пљусак они прерастају у баш блиске особе.

Чедомир врши притисак на њу да настави школовање, сводећи њихове сусрете на мудровање о слободи, која је у роману кључни појам. Њега и приповједач намјерно мистификује и оставља недореченим, како би дочарао ваљда младалачке године.

Они се растају на "месту гдје избија топчидерски трамвај на друм за Обреновац" и он озлојеђено тврди, да ће је паланка (Чачак) угушити. Она има нека неслагања и двоумице са његовим ставовима, али не умије да се изрази "пуштајући њега да их формулише". Завршила је дјевојачку школу и враћа се кући.

Што се стила тиче, у очи одмах упада нападно, апозицијско, кориштење зареза. Треба времена да се привикнемо на овакву синтаксу, што пође за руком на крају, али остаје утисак насјецканости мисли. Исто тако нападно, реалистичком хљебношћу, Милутин Ускоковић камара описе. Скоро страствено се задржавајући на њима.

У општој оцјени, осјећа се да он пише сам о себи прије, на једном мјесту каже за свог лика да је (о слободи) мислио, "ако је тада уоште ико ишта мислио". Дах јаког социјалног ангажовања, до памфлетизма.

У самој конструкцији много мана. Поготово инсистирање на описима ситуација које и нијесу кључне за радњу и тако распоређене да истискују битне.

Оно позитивно, мада се овдје уклапа у општу наивност и социолошки равно приповједање са излетима у патетику, јесте поступак који показује жељу за постизањем драматике, а даје извјесну и похвалну дозу динамике. Када Чедомир да комплимент ћопавој дјевојци, кћерци опозиционара, иде прва реченица у пасусу: "Једна тица запева у башти". Исто се, дословно исто у поступку, понавља у Топчидеру, када се он љути на Вишњино саопштавање да ће "увек бити пријатељи". Он се обрецне да та пријатељства која се сматрају вјечитим "живот распе као плеву".

"Поред њих прохукта један воз".

Након тога се опет наставља приповједачев опис Вишњиног духовног стања, али у новом реду, што недвосмислено доказује то што тврдим. Драм-динамика.

"Мене се она као директора не може да тиче". Бог се пише малим словом, а Српство великим. Поглавља немају никакве везе и Толстој је у односу на Милутина Ускоковића магичар при кориштењу истих, у сврху прелаза у други простор, или чак и вријеме. Ускоковић уводи паралелну структуру радње, у сасвим напрасном трену.

Чедомир или Вишња пошаљу писмо, а онда радња оде са њим и не врати се још дуго, дуго. И кад се врати, то је једнако тако напрасно и нелогично.

Приповједачки коментари често одлазе у манир "као и сви паметни људи"; а стил обично у фељтонистичко отаљавање. Ликови час причају као из романтичарских драма, а час дају политичке и социолошке оцјене, као да су на предавању.

24. Поглавље се завршава растанком Вишње и Чедомира, који је одбијен у брачној понуди, те тај остатак поглавља бива искориштен да би се додало како Вишња одлази на село, да тамо ради врло радо, те агитује за оснивање домаћичке школе. Скупља мотиве шара са чарапа, дрвених кашика, "ускршњих јаја". Све то у једном пасусу пред крај.

25. Поглавље почиње са: "Кад Вишња оде, Чедомир…" и све се претаче у дуготрајну приповјест о Чедомиру Илићу.

Ово се може разумјети, само у оквиру тога да је Милутин Ускоковић штампао роман у наставцима. Часопис Дело од септембра 1911. до децембра 1912. и то под насловом "Хроми идеали". Стога се остаци невјештине дају озбиљно нагазити, кад се уочи да су Хроми идеали прерађени, скраћени и у издању Геце Кона објављени као Чедомир Илић 1914. године. Са све посветом изгинулима у Балканским ратовима.

Зашто је ово стрпано у модерну, може се објаснити само идеалима дијалектичог материјализма, који је састављао програм за Филолошки факултет у Београду. Чедомир је сасвим програмско дјело, гдје љубавну причу накази социјална ангажованост, а ову опет у намјери да се да слика једног времена, профанише настојање Милутина Ускоковиће да се и он покаже као ваљан филозоф.

Конструкција је потпуно шематска, и од настојања да се да једно универзално употребљиво и умјетничко и пропагандно, али и тржишно исплативо дјело; Ускоковић се срозао са Гончаровљевог "Обломова", до умјетничког нивоа романа Како се калио челик, Николаја Островског. Надасве, одушевљење и патос романтизма, овдје навире до сажаљења тужне предвидивости радње.

Једино што изненађује, јесте непотпуна судбина Радоја Остојића, самоуког Едисона из Чачка. Осим пропасти акционарског друштва "Рад и светлост", те одбијања Вишњиног, достојније описане судбине нема.

Дакле садржај

Након Вишњиног и Чедомировог растанка, постаје јасна кровна конструкција романа. То су четири крака србијанског друштва тада, четири лика, издјељени на два пола и двије средине.

Чедомир и госпођица Параскева (којој мати тепа "несељачкијим" надимком Бела) представљају престоницу. Модеран живот, град, високе кругове, гламур и оно што је Милутину Ускоковићу осигуравало приступ у салоне и таблоиде.

Радоје Остојић и Вишња Лазаревић су сеоски пол Србије. Приповјести у Чачку су глишићевски невине и етнолошки езотеричне. Они представљају андидекаденцију, смиреност и срећу у животу, народну мудрост и здраве основе на којима почива Србија.

Једини је проблем што дијагонале овог квадрата између себе не функционишу. Оно ваљано данас, у 1914. години је могло бити и мана. Ако Чедомир Илић (ЧИ) разријеши своју несрећу тако што ће узети Вишњу Лазаревић (ВЛ), потпуно је незамислива комбинација у којој Радоје Остојић (РО) узима Параскеву-Белу Марковић (БМ). Стога све фабуларне дужи имају фабуларни центар у ВЛ. Она је, заправо, централна личност и само захваљујући шовинистичкој затуцаности аутобиографској химничној самохвалисавости Милутина Ускоковића, роман није именован по њој. Тај ситни детаље који се да учинити и данас, измијенио би потпуно смисао дјела.

Дакле, његова структура није геометријски лик бр. 1, већ број 2.

Сви ликови се пореде, и у исти мах свима будућност зависи од дјеловања Вишње.

Након описа умности Радојеве, његове самоуке генијалности која би се "учила за машинисту", али неће далеко од куће, али ни у државну службу; Вишња се враћа у Београд и уписује Велику школу. Ту за њу почиње живот пун заноса. Опет се ослањајући на особине женске душе "онда да је од Чедомира Илића научила да мрзи црвену заставу, она би је мрзила најљуће", те је она усљед цијепања социјалистичког покрета, остала међу тврдим крилом.

Ту се цијепа њихово и пријатељство, а поклапајући се са изласком из затвора Јована Матовића, који убрзо постаје министар. Умјесто повећања плате, Чедомиру Илићу дају бесплатан стан и храну. Долази до постепеног слизавања Беле Матовић и Чедомира Илића, док их госпа Клеопатра не ухвати у љубакању и примора Чедомира на брак.

То се десило након драматичног пољупца (коначно) Чедомировог и Вишњиног, којој поболи мајка, па се врати у Чачак и одбија Радојеву љубав. Да се Чедомир вјенчао са Белом-Параскевом, сазнаје из новина. Рубрика "венчања". Умире јој мајка и она напушта Велику школу и постаје сеоска учитељица.

Чедомир, са друге стране, уписује Сорбону, док је његовој жени досадно у Паризу и пожели се киселих паприка. Кад умре Јован Матовић, долазе на сахрану. Параскева неће више у Париз, а Клеопатра испослује да да му укину стипендију, како не би оставио жену у Србији.

Оно што су се прије свађали, сада је још горе, јер Бела наступа са мајком као подршком, док Чедомир ради у гимназијској служби и несрећан је. Коначно, након свађе са мајком јој, он напушта жену.

Срећу се, он и Вишња, која је дошла на годишњицу дјевојачке школе, тј. "скупштину". Након дијалошког трактата о ситуацији која је настала након свргавања Обреновића, слиједи љубавна сцена на Вилиним водама, гдје она одбија његов позив за брак.

Очајан, одаје се писању филозофског дјела, које никако да заврши, дајући га напослијетку својој газдарици за потпалу. Онда узима Вертеровски револвер, који је показао Зарији Вуковићу (вјечитом студенту, естрадном филозофу и пијаници), а ми још тад знали да ће се убити.

Вишња се у свом селу буди из сна у којем сања да се удаје за Чедомира, осјећа пренаглашен бол, луди и понавља: – Узми ме, узми ме Чедомире.

КРАЈ

Код Милутина Ускоковића се да примјетити Дарвинистички расизам, који исплива правдајући покондирене црте Матовића: "склон свим слабостима простога народа, као да су у њему васкрсавали преци његове мајке, ћерке Цинцарина, ханџије на цариградском друму…" И то тако је Вишња Плавокоса "прави словенски тип, који се у Србији може наћи само по забаченијим селима, као неким чудом сачуван од укрштања с туђинцима, претопљеним у наш свет".

Такође, за свађе и неговорења Чедомира и Параскеве, француске газдарице кажу: Des Slaves. Que voulez-vous, ma chere! Шта друго очекивати од Словена, драга моја…



Оставите одговор