Милован Бјелица: И српска и демократска

Пише: Милован Бјелица, потпредсједник СДС

Пошто смо ми, "стари” чланови Српске демократске странке, на удару ових дана и пошто су се бројни и позвани и непозвани одлучили да говоре нама о нама самима, морам поново да се овако обратим јавности. Да појасним своје ставове и своја размишљања, која сам увијек и свуда, као и сада, јавно износио и изражавао.

Српска демократска странка је како јој име каже, и ДЕМОКРАТСКА и СРПСКА, зато и има оволико мишљења и струја. Добар дио људи који прате и дио су политичког живота Републике Српске и даље политику посматрају кроз једнопартијско једноумље и тешко се навикавају на нешто што се зове лично мишљење појединаца који припадају одређеној политичкој партији.

Свако од нас има право на лични став, свако може и треба да изнесе своје идеје и запажања, а на крају крајева и да се бори да те идеје буду дио политике Српске демократске странке. Не урушава то партију, напротив, то је чини и БОЉОМ и ЈАЧОМ, то јача унутрашње демократске капацитете. Ми смо поносни што нисмо странка у којој одлучује једноумље и гдје је израз политичке воље једног човјека све и свја. Код нас се до одлука долазило усаглашавањем, стварањем већинског опредјељења ка некој политици или политикама.

Због тога је важно да и сада, када су се након разочарења због резултата избора, сви окомили на нас из највеће и најстарије партије у Републици Српској, не напустимо тај наш принцип и нашу унутрашњу ДЕМОКРАТИЈУ и СЛОБОДУ.

Често можемо чути да су програми странака као "јаје јајету”, да је то све исто. Има ту истине, велика већина политичких партија у Српској има преписан програм СДС-а, у томе је та сличност. Проблем настаје када то треба спроводити. Нема аутентичности и нема тумача те политике када се појаве тешкоће. Тада плагијат долази на видјело и те партије, њени лидери, се налазе у проблему. Зато сви траже САРАДЊУ са Српском демократском странком (СДС), посебно када је у питању аутентична национална политика Срба с ове стране Дрине.

Због интереса свих становника Републике Српске разговор и нека врста сарадње са свим политичким факторима у Српској мора да постоји. Наша тежња треба да буде ка остварењу демократских вриједностИ у које укључујем слободне и поштене изборе, објективне и одговорне медије, загарантовану безбједност, али и слободу говора, једнакост пред Законом и социјалну правду. Све су то смјернице ка којима треба да се крећемо и чему да тежимо. То је најбољи политички програм и темељ опстанка Српске и нас у њој.

Основа неких евентуалних разговора и преговора по мом мишљењу треба да пође од кључних елемената, од којих је први и основни да се РИЈЕШИ УБИСТВО ДАВИДА ДРАГИЧЕВИЋА. Одговорни морају да буду ухапшени, а они који су случај прикривали и опструисали морају дициплински, а ако има елемената и кривично одговарати. То је у најбољем интересу Републике Српске, то је кључ за развој демократских капацитета, за стварање институција које ће да раде поштујући законе и прописе и које ће бити једнаке за све. Да се јавни сервис, односно Радио телевизија Републике Српске (РТРС) реорганизује и трансформише у јавни сервис свих грађана Републике Српске. О овоме можемо и морамо разговарати са свима, да до овога дођемо кроз дијалог и уважавање. Да би могли кренути ка томе потребно је да се званично упути извињење Српској демократској странци, да се грађанима саопшти да у СДС-у нема милитантних крила, да нисмо издајници, једнако као што је потребно да и неки унутар опозиције ублаже реторику и да схвате да је изборна кампања завршена.

То је једнако важно као и заштита виталног националног интереса и одбрана Републике Српске од напада из Сарајева. О овим питањима сам спреман да разговарам и договарам се са свим политичким чиниоцима у Српској, а био бих срећан и поносан када би у ово убједио своје партијске колеге и сараднике и када би ова идеја и мој став били прихваћени од већине унутар Српске демократске странке.

Није добро да се ствара атмосфера подјеле и неслоге увијек када се изражава мишљење које не представља једноумље. То одговара онима који не желе да СДС опстане, или онима који се радују подјелама унутар српског народа. Мора се уважавати сваки појединац који је унутар Српске демократске странке добио повјерење грађана, не можемо да допустимо да они којима грађани вјерују и које су грађани бирали да их представљају, између осталог и јер су дио СДС-а, буду због свог јавно изреченог мишљења кињени и жигосани као отпадници. Сада имамо ситуацију да они који губе, дијеле лекције онима који побјеђују из избора у изборе. Неко мисли да има право да говори Добоју, Теслићу, Бијељини, Источном Сарајеву о организовању унутар странке, а да не погледа сопствене одборе и стање у њима, да и не помисли да изађе са анализом свог рада. И не само то, мисли да ће неком паролом и транспарентом постићи нешто више од вријеђања својих колега.

Унутарстраначка борба је потребна и важна, али и ту постоје одређена правила, тачније треба да постоје обзири, да се колеге не вријеђају, да се не удара ниско и да се свему не даје тон улице и руље.

Неће нам бити на понос ни ова расправа, како год се завршила, уколико не почнемо да се више међусобно уважавамо. Морамо да поштујемо ставове једни других и када се са њима не слажемо и да аргументима убјеђујемо неистомишљенике у оправданост нашег виђења и планова.

Ми нисмо слободна држава ми смо под протекторатом, изборе не можемо имати када ми желимо и како ми хоћемо, а до промјена изборног закона тешко се долази. На све ово долази сложени карактер БиХ, гдје је консоцијативни модел државе учинио да сви политички субјекти истовремено могу да буду и власт и опозиција. То нити је необично нити је лоше, нити је само наш случај. Но о томе даље нећу говорити, кога занима може сам да чита, па ће му многе ствари бити јасније.

Не можемо занемаривати сугестије са мјеста на која се позивамо и са којих очекујемо подршку када смо год у неком проблему. Неозбиљно је, најблаже речено, од Србије тражити помоћ и молити за заштиту Дејтонског споразума, а када нам кажу како би могли ојачати своју позицију, то занемаривати јер нам се не допада оно што чујемо.

Оно што је овдје важно је то да се политика унутар Српске не може посматрати на класичан начин или си власт или си опозиција, нити се може посматрати искључиво кроз блоковску подјелу, америчког или британског типа, гдје су двије партије толико доминантне да дјелује да је то двопартијски систем. Код нас коалиције које су за наше услове дуговјечне нису тако чврсте нити компактне и дешавало се, а дешаваће се и даље да су сви политички субјекти из Републике Српске истовремено и власт и опозиција.

Од нас зависи до када ћемо сваке изборе посматрати као борбу на живот или смрт, умјесто као надметање идеја и планова, односно начина за њихово спровођење. Сада као да нам то није довољно, па поједицни посежу за том истом "борбом на живот или смрт” и у оквиру унутарпартијског надметања.

То радује многе недобронамјерне, није важно јесу ли то неки блогери или свезнајући новинари или аналитичари опште праксе, који мисле да је заборављено све што је било јуче. Они се радују сваком ко напусти СДС и једва чекају да неком виде леђа.

Током ових година након избора и лошег резултата многи су престали да буду предсједници Српске демократске странке. Њихову смјену одмах би почели да траже медији и опозиције и позиције, сви скривајући се иза такозваног осјећаја за лош резултат. Невјероватно је са колико фетишизма су се и новинари и блогери и разни стручњаци наслађивали тим крахом и одласком. Тада би извлачили сав свој цинизам, помјешан са понеком духовитом опаском како би лакше било сварено сво то трабуњање и измишљање. Од тог фетиша једно је већи онај, након избора за новог предсједника СДС-а, јер ко год је долазио и ко год да дође није им по мјери. Превише непознат, или превише благ, сувише културан, недовољно писмен, сувише обичан и тако редом.

При том никада нису помислили на тешкоћу да се стално промовише нови лидер, да се афирмишу нови људи, да се бори у тешким условима смјена и забрана. Нису се осврнули на ту демократичност и то што је странка имала толико предсједника и потпредсједника, док су све остале партије у Републици Српској и даље у рукама људи који су их основали, и који у њима владају не обазирући се на резултате и на чланство, претварајући унутарстраначке изборе у формалност и акламацију.

Лојалност треба да буде првенствено изражена према идејама и начелима странке, а не само према предсједнику странке. А принципијелност се огледа у поштовању јавно датих обећања и држањем дате ријечи, при том није важно јеси ли предсједник или "обични” члан. Српска демократска странке ће зато имати Изборну скупштину у најскорије вријеме, пошто је предсједник Говедарца рекао да неће бити предсједник странке ни ако побједи ни ако изгуби на изборима.

Е па господо зато не могу да допустим да свако коме падне на памет да нешто пише и прича о политици, ДИЈЕЛИ ЛЕКЦИЈЕ Српској демократској странци (СДС) и говори јој о демократичности. А на крају, крајева да мени лично о лојалности говоре они који су били у све и једној партији у Српској и чије је једино начело бити власт. За разлику од њих ја сам БИО, ОСТАО и БИЋУ досљедан начелима Српске демократске странке (СДС), поштујући став већине и када са тим ставом нисам сагласан.