Миленко Вишњић: Спасиоци и непријатељи Српске

Изгледа да је у Каргановићевој књизи – Рушење Републике Српске, дошло до ‘процедуралне грешке’, могућој простој замјени теза; једне, који су стварали Српску – аутор је означио као издајнике и сараднике окупатора; друге, који нису ни учествовали у њеном стварању, а касније је и систематски иништавали, аутор је описао као спасиоце!? Иако је име и […]

понедељак, март 10, 2014 / 21:16

Изгледа да је у Каргановићевој књизи – Рушење Републике Српске, дошло до ‘процедуралне грешке’, могућој простој замјени теза; једне, који су стварали Српску – аутор је означио као издајнике и сараднике окупатора; друге, који нису ни учествовали у њеном стварању, а касније је и систематски иништавали, аутор је описао као спасиоце!?

Иако је име и моје маленкости означено ‘као допринос рушењу Републике Српске’, нећу, немам жељу нити намјеру да улазим у јавну расправу, нити се сматрам квалификованим да доносим критички суд о литералној вриједности књиге. С друге стране, не могу се уздржати да јавно не изразим, макар мало, своје противљење, али и одобравање. Знам да и једно и друго, пред лицем будне јавности захтјева одговорност, систематичност, достојанство, самопоштовање и самопоуздање.

Одобравам!?

Немам проблем да се сложим са аутором, да је пишући своју књигу, имао најбољу намјеру! Мотив је поплочао најбољим намјерама, квалитет плочица је споран!? Још мањи проблем имам да прихватим чињеницу да окупиран народ, окупатору никад не може угодити. Да имам проблема у схватању београдског 5. октобра 2000. – немам; баш никаквих. Тезу, да су догађаји из 5. октобара били обично насилно и варварско смјењивање легитимне власти у Београду, с циљем ‘легалног’ одузимања КиМ и наметања ‘слободног тржишта’, такође, прихватам у цијелости.

Да су неки од ауторових ‘непријаљеља’ Српске, у ствари, инострана представништва Запада – не спорим. Да су многи од тих испостава Запада, дочекали за њих повољне околности у Српској, видјевши и прилику да се, као и обично, наметну као вође гладном и пониженом народу, искрено потврђујем. Само, желим да вјерујем, да се то неће десити, макар не на начин како се то десило у немирима 1997. године; због ‘страног фактора’, браћа се спремала да ударе на браћу!?

Слажем се и да је у Европском парламенту донесена ‘опасна’ резолуција. Најмање што Резолуција тражи јесте, реформа Устава БиХ и формирање Врховног суда. Слажем се, подржавам и радује ме што је аутор ‘амнестирао – да није више сарадник окупатора’ и мој омиљени портал – Фронтал, остављајући на ‘стубу срама’ оне који су, између осталих, и за тај ‘бунтовни’ медиј писали. Потпуно се слажем са аутором и да се нешта спрема у Српској; али, о томе шта је, ко је узрок, и ко ‘ради о глави’ Српској, е – то се са њим не могу сложти.

Оспоравам!

Поред толике сагласности са многим детаљима из књиге, у основи сматрам књигу историјским промашајем, из најмање два разлога. Прије свега, да се мало подсјетимо основне школе! Елементи којима је одређена структура литералног дјела су: тема, мотив, лик, грађа, фабула, сиже, уметнички поступци, композиција, мисли, идеја, језик…

Не слажем се да је аутор могао грешком превидјети да, сем горе поменутих разлога, криминал и корупција у Српској сију глад, пустош, сиромаштво и стварају незадовољство огорченог народа; стварајући и услове за његову манипулацију. Народ се нашао у сендвичу између два зла.

Прво, демобилисани борци, вођени организацијом – Ветерании РС, означени су као популација која је једна од највећих пријетњи опстанку Српске. Какав цинизам; они који су стварали Српску, у литератури Новог српског поретка, постају непријатељи Српске, сврставајући демобилисане борце међу истински најопасније непријатеље. Да иронија буде још већа, о судбини тих јадника – бораца и њихових породица, одлучују они који су били у непријатељским рововима, остајући и даље њихови непријатељи. Сцену, у којој један од тих ‘из другог рова’ грубо вуче супругу погинулог борца даље од камере, видио је цијели свијет.

Друго, чини ми се да сам добро схватио да је тема овог ‘класика’, одбрана Српске, кроз одбрану лика (и дјела) – актуелног предсједника СНСД. Најновија афера око неког начелника у Градској управи Бањалуке, бившег припданика сисачке специјалне јединице ЗНГ-а, потврђује хипокризију актуелне власти, с једне стране, и елементарно непознавање прилика, а богами и историје Републике Српске од стране аутора, с друге стране. О историјским чињеницама, које искључују теорију завјере, као могућност да Предсједник може бити пуштан низ воду од оних истих који су га и довели на власт, бавићемо се касније.

Умјесто осуде некадашњих непријатеља Српске – хрватских и других бојника и ‘домаћих’ дезертера, аутор пресуђује демобилисаним борцима!? То упућује, најблаже речено, на лакше морално посрнуће аутора, макар кад је у питању тема и лик његовог дјела!? Тражење ‘чисто етничког’ Србина, међу министрима у влади РС, равно је тражењу игле у пласту сијена. Па зар је и то аутор превидио и не примјећује, или му се то ‘не исплати’ видјети, окомивши се само на демобилисане борце? Ко је уништио и ко уништава Српску, више не треба питати никакве Каргановиће?

Такозване ‘демокраске промјене’ учиниле су народ робом. Робом Запада и своје ‘рођене’ власти, лишавајући га и основних људских права; лишавајући га и оних права која су прије Грађанског рата имали робови у Сјеверној Америци: право на кров, право на храну, право на огрев, право на породицу… Само за задњих 12 година, наталит у Српској је пао за 30%. Народ нестаје, зашто? Истине ради, право гласа, Запад и власт Српске народу још нису одузели, остављајући му у аманет ту једину привилегију, с једним јединим циљем: потврђивања легитимитета.

Мање-више, сам концепт ‘промјене режима’, није ми непознат из властитог искуства, будући да је Република Српска и сама била жртва таквих ‘демократских процеса’ и то од људи које аутор представља као спасиоце. Почело је то још давне 1996., губећи територију дистрикта Брчко – 1999., а овјеравајући губитак потписом истих демократа 01.12.2011. Немам сумње да су те ‘демокраске промјене’, кроз модел ‘слободног тржишта’, Закона о приватизацији, криминалом и корупцијом власти, учиниле овај народ најсиромашнијим и најбиједнијим у историји његовог постојања.

Као да је мислио на РС, Џозеф Штиглиц вели: „Четири корака до привредног пакла једног друштва су: либерализација тржишта, приватизација државних ресурса, слободно формирање цијена основних животних намирница и финансијска зависност од ММФ-а.“ Стога, можда, влада РС и има преводиоца за свог предсједника; не смије бити грешака у превођењу наредби ММФ, с једне стране, нити грешака у преводу владиних молби за скупе кредите, с друге стране!?

На крилима Обојене револуције

Главни лик књиге, члан Антиних Реформских Снага и предратни посланик у Скупштини БиХ, у освит рата се прикључује првој Скупштини Српског народа. Страх од вјерског рата одводи га популарним авионом Кикаш у Београд, гдје ће почети да се ‘сналази и преживљава’ бавећи се приватним пословима. Љути је противник Радована Караџића. Долазећи само на засједање Скупштине РС, подржава План Контакт групе, 1994. Исте године, са својим политичким истомишљеницима формира клуб, „Група 7“; стварајући језгро своје будуће странке – СНСД; финансијски моћне политичке странке, која ће с кратким прекидима владати Српском до данашњих дана. Додик не губи везу са Сарајевом.

Током рата, Додик одржава тајне контакте са опозицијом из ФБиХ. Крајем маја 1995., на првом таквом јавном састанку са потпредседником Савеза социјалдемократа (УБСД), Сејфудином Токићем у Перуђи, Италија, саставља документ; основу за заједничко дјеловање на нивоу БиХ. Била је то платформа која је постала темељ рада и дјеловања, на цијелој територији државе БиХ, већ утврђене Демократске Алтернативе. У Бањалуци, одмах након састанка у Перуђи, због "контакта са непријатељем", подигнута је кривична пријава против Додика.

После потписивања Дејтонског споразума, Демократска Алтернатива добија додатни ‘импулс’ и маневарски простор. Додик и његове колеге из Демократске Алтернативе, формирају и Владу у сјени, на нивоу БиХ, стављајући се у жижу интересовања и привлачећи пажњу Запада – посебно САД. Уз несебичну помоћ Социјалистичке Интернационале, Додик оснива странку СНСД, 10. марта 1996.

Штићеник Запада, од почетка ратних припрема и кроз цијели ток рата – ФБиХ, већ је годинама под контролом. Република Српска и њена ратна владајућа елита, Западу представљају проблем; не покоравају се лако. Запад налази спасоносно рјешење у подизању оптужница и смјени тада актуелног предсједника РС. Да попуни политички празан простор и ‘покрене процесе са мртве тачке’, Запад налази алтернативу у ‘некорумпираним’ политичарима Српске.

Нешто због огорчења; нешто због немоћи државе да се избори против криминала који је заразио РС, током и после рата; нешто због уцјене и притиска Запада, због могуће оптужнице – потпредсједник РС, Биљана Плавшић, постаје одједном помирљива и кооперативна, преузимјући мјесто првог човјека Српске. Плавшићева дијели СДС. На помолу су биле ‘демократске промјене’ у Републици Српској. Образац ‘промјена режима’, по својој стратегији, тактици и структури организације, који ће у периоду 1996. године до данас диктирати промјене у Српској, може се неформално назвати и првом српском Обојеном револуцијом.

У новембру 1996., Плавшићева издаје декрет о смјени генерала Младића и још 99 високих ‘црвених’ официра. Због отпора генерала, Плавшићева наређује специјалним јединицама МУП РС да блокирају касарне и зграде команде војске, укидајући им воду и струју. Те новостворене ‘специјалне’ јединице, једино се не усуђују да нападну ГШВРС. Радио Крајина је запечаћена, полицијске станице опкољене, ТВ сигнал преусмјерен…

Протест команде ВРС не одлаже извршење; официри су морали ‘добровољно’ дати оставке до 28. новемба исте године. Почињући са хапшењем генерала Крсмановића и Ђукића, лов на оптужене политичке и војне личности се наставио све док и задњи оптуженик није ухапшен. У Лондону се потписује документ о економији ‘слободног тржишта’; платформа иништења српске привреде.

Догађаји који су се развијали у два паралелна и добро синхронизована правца, обиљежили су политичку 1997. годину у Српској. На првом колосјеку догађаја, била је демонтажа постојеће војне и цивилне структуре власти: масовно смјењивање функционера, окупација станица МУП-а, блокирање касарни, преузимање ТВ одашиљача; запосједање градова: Брчко, Бијељине, Добоја, Пала; слање лојалних полицијских група на обуку у НАТО базе…

Нова власт прихвата ОХР-ов „Налог о приватизацији продаје“, са акцентом да постојећи Закон о приватизацији подјеле не одговара стварним потребама страних инвеститора. Такав модел ће се почети примјењивати 1998., и многи економски аналитичари га сматрају лопатом гробара Републике Српске.

Исте године, на другом колосјеку догађаја, било је запаљиво опозиционо дјеловање Милорада Додика против постојеће власти СДС и свега што није за западне вриједности.

„Република Српска није држава; Боље је бити ентитет у БиХ, него провинција у Србији; Република Српска је Република шумска; Караџић мора одговарати за злочине, мора се раскинути са Милошевићем…“, додворавајући се Западу, био је само дио политичког колорита предсједника СНСД. Биљана Плавшић распушта НСРС и расписује нове изборе. Уставни суд РС проглашава одлуку неуставном, али Вашингтон, Јејмс Рубин, потврђује Плавшићеву одлуку као безпоговорну.

Ипак, најважнији датум, после дана потписивања Дејтонског споразума, многи узимају 18.01.1998.; довођење Додика на мјесто предсједника владе РС. Од тог датума, ништа више у РС није као некад. Наиме, тог дана, Плавшићева је, пошто су опозициони посланици напустили скупштинску салу, прогурала свог фаворита за предсједника владе РС, иако је Додик припадао странци која је држала само два мјеста у НСРС.

Да не би било много гунђања и као безпоговорни гест подршке Додику, НАТО је послао своје снаге да опколе зграду МУП-а и остале стратешке објекте. У априли исте године, Запад ‘намеће’ свој суд за контролу медија. Престаје примјена старог Закона о "масовној приватној својини’, замјењујући га новим – Законом о приватизацији ‘директне продаје’, враћајући Републику Српску у вјековну прошлост…

У међувремену, демобилисани борци су све више и више губили, не само борачка, него и сва друга људска права, без наде да ће икад бити боље. Без сумње, на начин како се до сада водила држава, сигурно ће, не само демобилисаним борцима, него и свима, само бити горе и горе.

Пишући само о почетку ‘демоктарских промјена’ (1996-1998.) у РС, надам се да сам изнио довољно доказа у корист моје тврдње, да је у књизи уваженог Стефана Каргановића дошло до замјене теза; они који су стварали Републику Српску – демобилисани борци, проглашени су издајницима; а они други, за горе наведене ‘заслуге’ – Каргановић је описао као спасиоце Српске!?



0 КОМЕНТАРА

  1. Режим је створио амбијент у ком је РС као трула грађа и свјесни су да је никад лакше потопити, зато на вријеме перу руке од тих својих нечасних радњи, криминала и корупције који су за њихове владавине били прихваћени као смисао живота, а путем тих плаћених урадака неких скупо плаћених аналитичара Каргановича и иних, купују за себе алиби.

  2. Biber-е, зашто мора свако ко указује на издају и криминал СНСД, бити члан СДС-а или било које странке? То и јесте наш проблем у РС, што су нам се свида, у сваку пору друштва, увукле ЗНГ-е, бацајући кост међу народ. Нормално је да ЗНГ-ама одговара СНСД, јер му је и чланство састављено од 75% ЗНГ-и. Не пали то више Biber-у, носити војну књижицу бојовника, а закувавати међу Србима, наводно у име Србенде Додика! Истина излази на видјело, сваког дана у Бањалуци се открива нови усташлук СНСД!

  3. Биберу, какве везе има и да је члан СДС-а, кад су ово суве чињенице.
    Надам се да је ово прочитао и разумнији дио СНСД-а.
    Нарочито ова заслепљена паразитска балавурдија.

    Највећи проценат гласачке војске СНСД и његов председник одржавају на гајењу мржње према истоку Републике Српске.

    …Да иронија буде још већа, о судбини тих јадника – бораца и њихових породица, одлучују они који су били у непријатељским рововима, остајући и….

    Вишњићу, откуда теби право да борце и њихове породице називаш јадницима?
    Дефиниши ми онда ко су и какви ови други, који ето нису јадници.

  4. slavija, не бих да се стављам на било чију страну, али мислим да гријешите кад прозивате Вишњића, бранећи цијело вријеме демобилисане борце, а и осталу сиротињу:
    ——————————————–
    „Вишњићу, откуда теби право да борце и њихове породице називаш јадницима?
    Дефиниши ми онда ко су и какви ови други, који ето нису јадници.“
    ———————————————
    Једноставно је: аутор је јасно написао ко је борце и све нас учинио „јадницима“. Зар нису јадници, остајући без икаквих права: посла, крова над главом, без лијекова, још их Каргановић проглашава издајницима. Избориће се борци да не буду јадници, не брините, ускоро! Што се тиче „…какви су ови други…“, мислим да је то и тема чланка!

  5. partizan, чуди ме да се нисте сјетили да прочитате макар крај, ако немате навику читати, и да вам све буде јасно

    „…они који су стварали Републику Српску – демобилисани борци, проглашени су издајницима; а они други, за горе наведене ‘заслуге’ – Каргановић је описао као спасиоце Српске!?

  6. Поменуту књигу господина Каргановића нисам прочитао, па је не могу ни коментарисати (а и сумњам да ћу је прочитати, једноставно немам времена), јесам је “скинуо” и имам је у електронској форми, погледао сам списак лица и организација (стр.14-15) које раде против Српске, за ово “Удружење ветерана Српске” не верујем да су у тој причи (а од учесника протеста 28.02, а многе и лично знам, барем 99% су часни људи и мисле најбоље Српској, али опет има неких ствари везаних за коловођу због којих сам и скептичан), а мислим и да је овај портал “Фронтал” залутао у ово „одабрано“ друштво, остали на списку јесу заслужено “обележени” (посебно ове штеточине из тзв НВО, а и прозвани медији), али има их још и ту има и оних блиских СНСД-у (па и кадрова, попут извесног превртљивца Николе Шпирића, као и још неких „политички коректних“ аналитичара, који су некако омиљени гости на медијима у федералном Сарајеву).

    Аутор чланка је отворио овде много тема, отишао је у историју, за ове састанке 1995-е и ову Демократску алтернативу (или како се већ зове) први пута чујем (узгред овај поменути Токић је проблематичан лик, и ума заробљеног у патолошкој мржњи према свему српском, и то упорно сваком приликом острашћеном реториком и поганим речником својстевним само таквим људима доказује).

    Аутор је описао догађаје у периоду 1996-98, поменуо је неразумне потезе госпође Плавшић, ту је поменута „сеча непожељних официра ВРС“ крајем 1996-е (о чему подоста и знам, али нећу овом приликом, из ипак разумљивих разлога), као и класични НАТО преврат и пуч у љето 97-е. Било је, како је било, многи ће овде имати супротне ставове, неко своје мишљење, браниће острашћено једну или другу страну, ја само могу рећи, страсти се су тада толико узбуркале да је пука срећа што се није пролила крв.
    Аутор сугерише да је кључни датум 18.01.98., и од тог датума ништа није како је некад било (??, само да не упаднемо у ону Капорову „ништа није како некад беше“). Не спорим наведено, заиста та седница скупштине би лакрдија (ако се добро сећам, би завршена, па су неке „подбобне“ посланике ловили, једног мислим и код Брчког), и истина је да је тадашња власт наредних година одрадила много тога, много прљавог посла, сасвим сигурно по жељама својих ментора, за мене је посебно болно како је то све ишло трагичне 1999-е године.
    Ипак овде морамо знати још једну јако важну ствар, од можда те 1996-е, па до данашњих дана Република Српска је „заробљена држава“, постављена је подобна власт (а и следеће власти су пре преузимања власти морале доказати „подобност“), они неподобни председници републике, лидери и политичари се смељују (неки се опет смењују па бивају помиловани, изгледа да и они мало прљавог посла одраде), многим слободноумним људима који имају ауоритиета забрањује се деловање а медијским подлостима бивају изложени линчу јавности, спроведена је и приватизација по жељама ових ипак главних играча, Српска се системски економски гуши (имају ту заслуге све владе), и временом ће доживети судбину која је изгледа неизбежна, упашће у дужничко ропство (а када се то догоди престанете бити господари својих живота), у тих пар година медији (осим неких радио-емитера) су стављени под потпуну контролу, медијским пресингом настоји се овладати умовима људи, води се и специјални рат, народне масе се настоје држати у сталном страху (у ту сврху мора пасти понека жртва, рецимо пребијање породице Старовлах, или масакр породице Абазовић уочи Божића 2005-е код Рогарице, и много је примера), намеће се осећај неизвесности и несигурности, такође и поданички менталитет као једина опција, у таквим околностима поред економског догађа се и морално, културно и духовно посртање нације, и не треба имати илузија, није то само код ових простора, то је уобичајени образац деловања моћника у времену данашњем. Како рекох, Српска је заробљена држава, али временом канџе ових моћника и поробљивача олабаве, увек то тако иде, и ваља то искористити, али се морају вући мудри и правовремени потези, уопште лидери малобројних народа и немају право да учине превише грешака у историји.
    Ово написане мисли нису критика аутора чланка, него неко моје запажање у сврху сагледавања шире слике и осетљивости времена у којем се Српска налази, у сваком случају аутору чланка хвала за овај ход кроз ближу историју.

    Извињавам се читаоцима што сам смарао, али ћу још мало смарати, а како знам да ће сада почети полемика ко брани а ко руши Српску, морам поновити да нико нема право на монопол када је у питању љубав према Српској и нашем роду, и одбрана Српске се не може везивати за садашњу власт или неке будуће властодршце, очување и одврана Српске мора бити водиља свима који воле ову нашу Срспку, и нашем роду добро мисле, и неважно која су им политичка, идеолошка, религијска и било каква уверења.

  7. Давиде, ништа ја посебно не прозивам Вишњића! Реаговао сам само на ту опаску „јадници“.

    А ево и да наставим – јасно је ко, и како нас је све довео до овога.
    Али мислим да у психолошком смислу су погубни изрази, типа јадници, биједници, сиротиња, мали обични људи итд….

    Мене лично не, али познајем неке које такво што додатно убија у појам, па реагују као када пужа додирнеш, „увлаче се у кућицу“.
    Људе, а нарочито борце треба бодрити, подизати им самопоуздање, да су „најздравији“,најкарактернији, најморалнији и најчвршћи дио народа…мислим да овим наведеним епитетима то нећемо постићи.

    Овај други паразитско-режимски дио народа управо то и жели!
    Поззз!

  8. Да не буде забуне гдје је Каргановић смјестио демобилисане борце (страна 14)!

    „… podsticanje nereda i podrivanje ustavnog poretka. Među njima su:“
    1. Transparency International;
    2. Helsinški parlament građana Banje Luke;
    3. Slobodna Republika;
    4. BUKA;
    5. GEA Centar za istraživanja i studije;
    6. Inicijativa mladih za ljudska prava;
    7. The Srpska Times;
    8. „Udruženje veterana Republike Srpske“;
    9. Takođe su aktivni internet sajtovi i stranice na socijalnim spot.com“ „abc.ba“, „index.hr“, „50K za bolje sutra“, „Rušimo Dodika“, „NGO.ba“;
    10. Ovu ekipu dopunjavaju „politički korektni“ analitičari…

    http://www.snsd.org/images/dokumenti/Publikacije/rusenje_republike_srpske.pdf

  9. Дико, није лоше, али ми следећи „Вики“ боље звучи. Јасно је као дан, ко је, како и због чега хапсио „оптужене“! Ко је, у ствари, припремао оптужнице.

    „Он (Додик) је апеловао на ДЕЛ ПОНТЕ да настави с притисцима на СФОР, да ухапси Караџића. Додао је, међутим, ако КАРАЏИЋ буде ухапшен непосредно прије предстојећих
    избора, то би могло „утицати могућност да остане на власти.“

    ОРИГИНАЛ:
    ¶7. (S) „HE URGED DEL PONTE
    TO CONTINUE PRESSING SFOR TO ARREST KARADZIC. HE OBSERVED,
    HOWEVER, THAT IF KARADZIC WERE ARRESTED JUST BEFORE UPCOMING
    ELECTIONS, IT COULD „AFFECT HIS ABILITY TO REMAIN IN POWER.“ „

  10. Изгледа да је у Вишњићевом чланку – Спасиоци и непријатељи Српске, дошло до ‘процедуралне грешке’, могућој простој замјени теза;рушиоце Милошевићевог режима, народ и вође 5.октобра Вишњић раздваја, али сваку критику вођа рушиоца Додикове власти Вишњић тумачи као напад на све борце, заборављајући да је једини борац који је на тим протестима нападан био Пантелија Ћургуз.

  11. Moj Lakicu ne krivim te sto nemas svoje misljenje i ne mogu i pomoci.
    Siguran sam da imam vise gidina od tebe a i to znaci nesto.
    I ti se kao i neki drugi upecao na Zenge i iskrenost ovih sto su kako kazu IZVUKLI KECA IZ RUKAVA da bi nokautirali aktuelnu vlast ali .Ne tvrdim nista za gospodina loga lincuju na sve strane.
    pasioci Srpske da imaju nesto konkretno ponuditi ovaj slucaj bi vec bio zavrsen.
    Kako nemaju onda vec nekoliko dana cas Opstinski odbor, cas clan glavnog odbora postavljaju isto pitanje i vjerovatno ce bar svaki opstinski odbor u narednim danima isto pitati.
    Poredjenja radi,pitam da li normalno da stranka koja je na vlasti u Bratuncu sa koalicionim partnerom SDA nema nista protiv sto je predsjednik skpustine covjek za koga ogroman broj bratiuncana tvrdi da je ratni zlocinac a ZENGA joj je pitanje svih pitanja.
    Znam da te ovo ne intersuje jer ti ,izglda ,ne vjrzjes ni u ono sto vidis ali to je tvoj problem!!

  12. Симо П. Ороз, испод Викиликсов извјештај најбоље говори о Милету – како је ургирао код Карле да што прије ухапси Караџића да би он остао на власти. За паметног, ово је довољно:
    —————————————-
    ¶7. (S) WITH RESPECT TO RADOVAN KARADZIC, DODIK SAID HE
    WOULD BE WILLING TO SHARE INFORMATION ON KARADZIC’S
    WHEREABOUTS, BUT SAID THAT THE RS INTELLIGENCE SERVICES „WERE
    EFFECTIVE ONLY TO A POINT“ ON THIS SCORE. HE URGED DEL PONTE
    TO CONTINUE PRESSING SFOR TO ARREST KARADZIC. HE OBSERVED,
    HOWEVER, THAT IF KARADZIC WERE ARRESTED JUST BEFORE UPCOMING
    ELECTIONS, IT COULD „AFFECT HIS ABILITY TO REMAIN IN POWER.“
    —————

    http://cablegatesearch.net/cable.php?id=00THEHAGUE1700&q=carla%20del%20ponte

  13. У коментару Симе П. Ороза види се одсуство сваког смисла што наново доказује недостатак елементарне пристојности да се бар прочита оно што се коментарише а не да се одмах и на прву реагује на помен шефовог лика и дјела.
    Изнова и изнова шефове слуге поистовјећују Републику Српску са својим шефом.
    Удружење ветерана Републике Српске је „стављено на стуб срама„ због рушења Републике Српске што нема везе са никаквим а камо ли са здравим разумом.
    Оно што овај текст доказује је за чији рачун је наручена Каргановићева писанија и шта је стварана опасност по Републику Српску.

  14. Posmatram nešto ovu raspravu i imam potrebu odreagovati u vidu objašnjenja šta se tu suštinski dešava.

    Naime, Sjedinjene Države u širokom spektru instrumenata primjene „meke moći“ imaju jedan „zanimljiv“ strategijski pristup. U državama koje namjeravaju osvojiti formiraju opoziciju i tu „svoju“ opoziciju nastoje dovesti na vlast. Međutim, onog trenutka kad te njihove stranke dođu na vlast, Amerikanci odmah stvaraju njihove političke oponente (opoziciju). Na taj način dugoročno obezbjeđuju dominaciju nad tom državom.

    Većinu opozicionih stranaka u Srbiji (kao i većinu NVO) još u vrijeme Miloševića, pa i u Srpskoj, osnovale su SAD, a instruktori CIA obučavali kako da nasilno preuzimaju vlast. Međutim, ono čemu ih instruktori CIA nisu „učili“ jeste kako da vladaju. Ti „politički proizvodi“ osposobljavani su za nasilno preuzimanje vlasti, ali o vladanju nemaju pojma i to je de facto potvrđeno.

    Dalje, dolazimo do pitanja motiva tih „petooktobarskih kvislinsških proizvoda“, a konkretno kroz pitanje za šta su se takvi borili? Odgovor je vrlo jednostavan – došli su u poziciju da izvrše najveću pljačku u istoriji srpskog naroda. Rasprodali su sve šta se prodati moglo, zadužili i naše praunuke, a što je najgore – jedan ponosan narod su pretvorili u običnu „ponjavu“ po kojoj svakojako smeće briše blatnjavu obuću. Sebi su izgradili vile i jezera, „zaštekali“ milione na računima i na prvi pogled trebalo bi da su zadovoljni. No, čovjek je čudno biće i nikad mu dosta, pa tu dolazimo do trenutno najvažnijeg problema tih „petooktobarskih junaka“. Za ovih 14 godina u toj „petooktobarskoj bari“ nakotilo se krokodila preko svake mjere, a njihovim inosponzorima više nisu potrebni (zemlja je osvojena, opljačkana, uništena, a narod razoren). Osim toga, ni iz ovog jadnog naroda više ne mogu izvlačiti ništa obzirom da građani nemaju ni za prehranjivanje, a kamoli da plaćaju namete ovih nezajažljivih parazita.

    I danas dolazimo u situaciju otvaranja „rasprave“ ko je veći izdajnik u ovoj masi „petooktobarskih izdajnika“. Kao običan čovjek, običan Srbin i samo jedan u nizu onih izvaranih, ovim „petooktobarskim izdajnicima“ mogu poručiti samo jedno: svi ste izdajnici, a ko je veći, ko manji, ma to vi videte međusobno, ali nemojte mene smarati takvim bljuvotinama. Da imate i zrnce stida ne bi se razmetali svojim kvislinškim ponašanjem!

    Što se tiče današnje pozicije boraca i učestvovanja u aktuelnim dešavanjima treba istaći samo jedno. Ti „petooktobarski CIA piuni“ (kod nas su stvoreni mnogo prije 5-og oktobra) sve ovo vrijeme razaraju ono šta smo mi svojevremeno stvorili i za šta smo žtrvovali 4 godine svojih života. Po meni, najbolje je distancirati se od svega toga i od tih izdajnika, a kakvi su očekivati je da će se poubijati međusobno. Dakle, samo ih treba pustiti da se kolju i trebe, sve dok se ne potamane do zadnjeg, a onda ćemo mnogo lakše (bez njihovih manipulacija) porazmisliti šta ćemo sami sa sobom i sa ovim šta nam je preostalo nakon njihove „demokratizacije“.

  15. Mene samo zanima da li je ta „Slobodna Republika“ koja se nalazi na spisku ona ista Slobodna Republika koja je nastala poslije prošlogodišnjih studentskih protesta u Banjaluci ili neka druga? Je li na taj spisak trebalo staviti ime te organizacije ili samo Nikolu Dronjka? Ili je Slobodna Republika sada Nikola Dronjak + Slobodan Vasković? Gdje su oni studenti koji su se pokazivali oko Dronjka?

  16. Судећи по коментарим, не могу се отети утиску да је у РС, више профтера од ‘нормалних’ људи, на страну гдје су у томе свему демоблисани борци. Кривична пријава против Додика за „застрашивање јавности и блаћење демобилисаних бораца“, само је подсјећање на његове ријечи, изговорене прошле године: „Шта хоће борци? Хоће ли да им одузмем и оно што сам има дао.“ Да није трагчно, било би смијешно: да један шверцер цигарета, који је молио Карлу дел Понте да што прије ухапси „паљанску клику (читај Србе)“, да не би њему сметали у растурању РС. У исто то вријеме, доводио је разне ЗЕНГЕ и, прогонећи Србе из источног дијела, постављао их на најодговорније функције. Човјек који је угошћавао твз. србијанску опозицију (Ђинђића и осталу босанско-београдску мафију), припремајући преврат у Београду; човјек који је окупио усташе око себе само да би добио више гласова. На жалост, Додик неће и не може изгубити, док је год пола Бања Луке половина гласачког тијела „мјешанци“ који се декларишу као Срби. То су његови стандардни гласови, и „мултиетничари“ ће наставити да владају Галвним градом, ако се крајишки Срби не дозову памети и промјене своју снисходљиву политику према Загребу. У Украјини се вјековима радило на унијаћењу, а Бања Лука је успјела да постане унијатска за 10 година, уводећи и ‘поноћкиу’, умјесто литургије, у црквама…

Оставите одговор