Милена

"..тамнопута и висока, дубоког алта, радознала и атрактивна, шармантна, лепршавог духа, увијек елегантна, у златним сандалама, са цигаретом у руци…"

Милена Павловић Барили је била изузетна појава у српском сликарству између два свјетска рата, чија се биографија доста разликовала од биографија осталих српских сликара истог периода.

Особеност Миленине биографије се односила првенствено на велики број путовања и живот по европским центрима, што је за тадашње умјетнике у Србији, који су се најчешће школовали у Минхену, а потом враћали у Србију, била ријеткост. Путовања су је усмјеравала ка самоиспитивању, омогућавала нове спознаје и другачије разумијевање времена и простора.

Љубав ка путовањима је наслиједила од родитеља, Данице Павловић и Бруне Барилија, који су се и упознали током студија музике на Конзерваторијуму у Минхену. Даница је студирала музику, клавир и пјевање, и била изузетно образована личност, али и изузетна мајка, у потпуности посвећена Милени, дајући јој увијек савјете за живот. Бруно Барили, пјесник, композитор, музички критичар, путописац, познат у европским умјетничким круговима, био је очаран Даничином љепотом и интелигенцијом. Са мајчине стране "припадала" је лози Карађорђевића, а са очеве великој умјетничкој породици Барили из Парме. Иако су се родитељи развели 1923. године, због различитих животних стилова, Даница и Бруно су остали привржени једно другом до краја живота, што се види у сачуваној преписци.

Двојност коју је Милена наслиједила од родитеља, двије различите културе, два идентитета, патријархални и неконвенционални, које је до краја живота снажно осјећала, рефлектовала се на њеним радовима.

Инспирацију за своју умјетност је највише налазила у дјелима умјетника ренесансног сликарства XV вијека, маниризма, магичног реализма, надреализма, као и шпанских умјетника XVI, XVII и XVIII вијека, од којих је преузимала одређене мотиве или сценографију, стварајући потом лични умјетнички израз. Пропитивања о животу су стално присутна на Милениним сликама богатим нарацијом, на којима је најчешће била сама себи модел и на које је преносила све своје снове, патње и фантазије. Присуство префињене меланхолије и исповједно-поетских прича пуних симболике, у којима се сажимају утицаји свих поднебља у којима је Милена боравила, представља јединствен примјер у српском сликарству. Њене слике су истовремено суптилне и страсне, лепршаве и мрачне, "неухватљиве" и комплексне.

У току свог умјетничког живота је промијенила неколико стилова рада, желећи увијек да прати све актуелне тенденције свог времена. Поред сликарства, успјешно се бавила модном илустрацијом и костимографијом, а писала је и поезију на италијанском, француском и шпанском језику. Била је изузетно образована, познавала је музику, књижевност, позориште, историју културе, теорију психоанализе и остале савремене токове, a мијењањем начина изражавања и области дјеловања, била је испољена сва њена свестраност и талентованост.

Умјетнички опус Милене Павловић Барили може се подијелити на три периода: минхенски период (1926-1931), париски период(1932-1938) и амерички период (1939-1945)

Умјетност Милене Павловић Барили се на српској сцени у правом свјетлу појављује тек од средине педесетих година XX вијека. Иако се почетак њене каријере везује за Пожаревац и Београд, највише изложбама и чланством у умјетничкој групи "Лада", Милена се није могла уклопити у тадашње токове српског сликарства и није била прихваћена у потпуности. Како није успјела наћи запослење, ни у Србији, ни у Македонији, каријеру је одлучно и успјешно градила у Паризу, Риму и Њујорку. Након II свјетског рата и њене преране смрти, био је потребан велики труд да се исправи ова неправедна запостављеност, с обзиром на њену идеолошку неподобност, као и популарност на Западу. Захваљујући упорности мајке Данице и залагањима Миодрага Протића, 24. јуна 1962. године, отворена је Галерија Милене Павловић Барили, у родној кући у Пожаревцу, у којој се данас налази велики број њених слика, цртежа, личних предмета и писама.