Дани(ј)ел Симић

Будућност у повратку: Миле Додик није Александар Лукашенко

Водите рачуна да је у питању текст из штампе, након избора од прије деценију. Обратите пажњу да су неки од приједлога и ставова, тек сада дио званичних политичких обећања. Будите свјесни да у Српској постоје људи који нијесу ничији, до само њени.

понедељак, октобар 15, 2018 / 05:00

Многи, прије свега из Србије, изненадили су се кад сам у изборној ноћи на ТВ БН, Додикову политику успоредио са Милошевићевом. Некад неприкосновеног српског вожда, медији су тамо од 5.10.2000. године, претворили у симбол васколиког зла и опачине. Сад је привремено, за коалиционе потребе Тадићевог блока, прекречен као акреп мрачне прошлости.

Ту ће тек бити игранке, јер у Србији су исувише близу историјском платну, да би јасно видјели шта је на слици. Нас преко Дрине, срећом, не занимају никакви Зајмови за обнову, Језде, Дафине, Брзе пруге, медијски мрак, батинање опозиције, Кошаве или Бамбиленди. Ми видимо само да је Слоба продао Книнску Крајину, а да би и нас, да смо од њега зависили колико и Мартић. Само из те преспективе, забринут сам за ову паралелу.

Обојица су образовани на истим друштвенополитичким основама, те на власт дошли као представници административне јединице у сложеној, а високо нестабилној вишенационалној заједници. Ту су доспјели изразитом националном реториком, представљајући се као жестоки и непоколебљиви заштитници (заиста) угрожених српских права; а заправо водећи политичку опцију социјалистичког именитеља.

Милошевићева економска политика се прво заснивала на шверцу нафте и цигарета (у мањој мјери Ронхила, а више Марлбороа), а онда повременој продаји неког од државних ресурса (нпр. 49% Телекома Србија 1997.); да би опстанак на власти куповао социјалним миром на кашичицу, без уласка у пројекте стратешке тежине. Запад му је помагао да дође, али и опстаје на власти. Хрвати и Монтенегрини, радили су по Србији шта год хоће. Слоба је, опет због власти, са високо и дрчно постављених националних циљева (Србија се сагињати неће), експресно лијегао на најцрњу руду, проглашавајући трагикомичне побједе над НАТО.

За његовог вакта, сваки је дневник почињао са Предсједник републике… нешто. Што је посебно на живце ишло онима који су видјели пребијене протестанте, а да тога ни мрве није било у етеру. И Слободан је, противно осјећањима Срба, и свим традицијама осим титоистичке, за државне симболе имао републички грб са петокраком, те химну којој се звиждало на утакмицама. Звучи ли ишта познато?

Код нас донедавно, тешко је било наћи медиј који није билтен ОХР. Данас су ти исти брошуре СНСД. РТРС је изгледа неко ампутирао оно слово, по којем се разликује у оскудном плагирању, и вратио народну тв-кућу у 90те. Обзиром да и Милетова кћерка има радио-станицу, надати се још само да му супруга неће основати партију. То би већ биле перверзне подударности.

Зашто се при црвјезичним иступима странаца, реагује тек на личну прозивку премијера? Успоређен је с предсједником једне пријатељске земље? Недемократа је? Краде? Пих. Кога ће у Бјелорусији за 100 година бити брига за импотентном опозицијом? Памтиће се да је за Лукашенкове демократуре земља избјегла грађански рат, задржала стабилност економије и територијалну цјеловитост. Спасла се судбине СР Југославије. Због тога сам лично био обрадован доласком Милета на руководећу позицију. Писао сам тад: народу додијаше безмудићи, што ваздан прислушкују пред дверима страних амбасада. Писах овдје недавно и да бих први устао на оружје, ако би га ОХР покушао смијенити.

Сад више нијесам разгаљен самодржачком влашћу, која, по Милошевићевској матрици, ставља фотељу у раван националних интереса. Наравно, и даље тврдим да је приоритет протјерати ОХР! Немојте да буде забуне на ту тему. Ипак, неопходност јаке фигуре какву представља премијер, као протутежа геноцидним клеронационалистима и нескривеном протекторату из Сарајева, не може више генерисати неограничен кредит гледања кроз прсте. Они који се разумију у књижевност, неће у мом стилу наћи да сам романтичар.

То што се Миле лиже са Милом, правдали смо вечерњом школом о независности. Временом, то све више личи на скраћени курс у творењу фамилијарно-непотистичког феуда, који би за потребе конвертибилног еура, био у стању признати и Косово. Гдје му је сада Дудаковић, а гдје генерал Ђукић? Нема тих, од полиције пребијених дјевојака на митизима СНСД, које се у јавности могу прећутати зарад оваквог резултата.

Ја сам ваљда један од ријетких Бањолучана, који у Београд (из националног поноса) иде тзв. Коридором. Мени није додијало да чекам аутопут БЛ – Градишка, пошто је кичма РС на релацији БЛ – Бијељина – Фоча. Нијесам чуо да се ико брине за маршруту Јужног тока, док Руси кажу да траса има барем 50 варијанти. Гдје смо ту ми? Ми вјерујемо у референдум.

На срећу, има нас који не пушимо причу о побједоносном попису; јер у Прудском потпису, видимо да је Миле предао Брчко. Очекивали смо тужбе за тиранске смјене, отете надлежности, грб и химну. За шта сад да изгарамо? Није Миле добио изборе, причајући да ће Станковић радити послове по Црној Гори. Ако је Пруд Куманово; ми смо прије за битку, него за споразум.

РС, уз ОХР и ратнохушкачку ордију Тамног вилајета, не може себи приуштити пети октобар. У било којем термину. Зато бих волио да Милорад Д. учини те одсудне и болне кораке, да по аналогији са крштеним именима Мире Лајавца, Харија Силеџије или Тихог Езана; у мојим колумнама не постане Птица Додо.

Сви знамо како је она прошла.

 

П.О.

магазин Екстра 05.12.2008. године



6 КОМЕНТАРА

  1. Неимање нити једног коментара ни након 2 дана, ставља знак питања на одлично срочену уводну тезу текста: у Српској постоје људи који нијесу ничији, до само њени!

    Или можда још спавају…

    1. Dodik je samo svoj. Bio je „svjezi dasak vjetra u Republici Srpskoj“, kako ga je nazivala Olbrajtova . Pokusavao je da se samopozove na inauguraciju D. Trampa. Sigurno je jedno – Dodik je covjek Dragana Covica, poklonika blajburskih zrtava. Nije mu smetao ni Dzaferovic, novoizabrani predstavnik iz Sarajstana – iako je vrlo dobro znao o njegovoj zlocinackoj proslosti iz vremena gradjanskog rata u BiH, Dodikov SNSD je dobro saradjivao sa njim na nivou BiH.

      1. Овај текст који се бави ликом и дјелом извјесног Додика писан је 2008-године, значи прије 10 година. Некако би био ред ако коментаришемо, да поштујемо текст, односно вријеме када је писан и на то се фокусирамо.

        Но не мари. За овог Џаферовића не знам да ли су знали раније о његовим злодјелима. Ја сам сазнао о његовој улози када га је почетком 2015-е прозвао високопозиционирани политичар у СДА и фед.БиХ, Мирсад Кебо за злочине над Србима укључујући и ритуално одсјецање глава, те предао обимну оптужницу, грађу, списе тужилаштву БиХ.
        Како је против овог Кебе кренула медијска хајка, те изложен једном прогону у Сарајстану, не треба сумњати у истинитост ових тешких оптужби. Други је пар опанака што су тужилаштво и суд БиХ под контролом бошњачке политичке елите и што од те оптужнице није било ништа.

        И истине ради, кадрови СНСД у заједничким интитуцијама, прије свегау ПС БиХ су покретали неколико пута почетком 2015-е, значи након јавног иступа Кебе, ово питање и да се такав лик одстрани из заједничких институција. Тако да им јесте сметало, но у тој иницијативи (да се овај Шефик одстрани) изостало је подршка СзП који су гледали неки ситни чар, тј улазак у власт на нивоу БиХ, изостало је српско јединство када га је морало бити.

        Сада ће такав лик који носи терет тако тешких оптужби и то не од било кога, ући у предсједништво БиХ, што је шамар свим Србима. И шамар за који смо сами криви.

  2. Није проблем у овом времену „једноумље“,оно је можда дио рјешења, све као одговор времену, све заједно са полудиригованом привредом у два наредна четворогодишња циклсуса.

    До тога су нас довеле дугогодишње промашене „кадровске“ инвестиције опозиције,односно, популисти, незналице и кокошари у политици.

    Нажалост, убили су задњих десетак година погрешним приступом, незнањем и негативном енергијом народ у појам.
    Знате, хоће то код Срба и народа који знају шта неће, али не знају шта хоће?

    Да је среће па да ми имамо систем као што га је изградио Лукашенко, кад већ не знамо шта значи живјети у уређеном вишепартијском систему.

    Тамо господо има неправде, има милионера, вјероватно и милијардера, али у том „Лукашенковом вишепартијском једноумљу“ нема незапослених, плата је као код нас, а трошкови живота пет пута јефтинији, све је дословце бесплатно, од здравста, школства, улаже се у спорт, културу, градови су чисти као у Швајцварској,ма камо пусте среће да нас онакав вишепартијски систем као у Бјелорусији допадне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *