dysko

Медведев

Милко Грмуша пише редовно свој блог, а за Фронтал.РС шаље колумне. Медведев такође редовно пише свој блог, а на његове колумне ћемо причекати. Гдје је ту Путин? Кад је изабран за предсједника руске владе сматрали су га за најобичнијег Путиновог чиновника, иако је на ту позицију дошао након вођења једне од најзначајнијих руских компанија – […]

среда, април 6, 2011 / 11:12

Милко Грмуша пише редовно свој блог, а за Фронтал.РС шаље колумне. Медведев такође редовно пише свој блог, а на његове колумне ћемо причекати. Гдје је ту Путин?

Кад је изабран за предсједника руске владе сматрали су га за најобичнијег Путиновог чиновника, иако је на ту позицију дошао након вођења једне од најзначајнијих руских компанија – Гаспрома.

Пише: Милко Грмуша
И збиља, у тренутку опште еуфорије и одушевљења Путином (не само у Русији), који је одлучним и ауторитарним приступом, како се чинило, малтене сам дигао Русију из пепела и вратио јој статус велике силе, мало ко је мислио да овај за премијера није нашао апсолутно одану и сасвим просјечну особу. Својим питомим понашањем, мирноћом и тихим наступом, Медведев као да је на најбољи начин то потврђивао.
Сви су се слагали да великом земљом неприкосновено управља Путин (његов блиски сарадник и идеолог Путинове Русије Владислав Сурков назвао је тај поредак „сувереном демократијом“, оправдавајући тако изузетно снажну Путинову власт и државни централизам), а да је „мали Медведев“ обичан бирократа, истина високог ранга, чије су надлежности искључиво техничко-административне операције.
Многи су били изненађени Путиновом одлуком да га на мјесту предсједника Русије наслиједи управо Медведев. У игри су били „озбиљнији“ играчи, а предност је, ипак, добио ненаметљиви премијер. То се објашњавало његовом слијепом лојалношћу Владимиру Великом. Нико није ни најмање сумњао да ће за вријеме предсједничког мандата Медведева сва власт бити концентрисана у рукама омнипотентног премијера, док је сам Медведев ту чисто постављен да чека да вријеме прође, па да се у предсједничке одаје поново усели Путин.
Чинило се да ствари иду тим путем. Но, међутим…
Путин и Медведев се знају веома дуго, деценијама. Још од заједничких петроградских (тада лењинградских) дана. Службеник КГБ, Путин, упознао је Медведева док је овај радио на правном факултету, као асистент на предмету облигационог права. Путин је изузетно цјенио Медведева, и обрнуто. Стога не треба да чуди да је Путин на чело руског привредног гиганта, Гаспрома, довео управо Медведева, те да га је касније, након што је постао предсједник, именовао за премијера. Касније су направили споразумну рокаду.
Очигледно, они се одлично познају и вјерују један другом. Или су макар вјеровали.
Одмах по уласку у предсједнички кабинет Медведев је јавности (домаћој, али и страној) упутио неке веома јасне и поприлично изненађујуће поруке. Очигледно, руски предсједник је изузетан познавалац културе и филозофије Запада, његових политичких теорија и доктрина.
Медведев је више пута цитирао Томаса Џеферсона од Буша и Обаме заједно. Његови говори снажно одишу елементарним принципима класичног либерализма, који значи мање државних компетенција, више индивидуалних права и слобода, али и одговорности. Медведев инсистира на мањој и јефтинијој администрацији, која не управља, већ ефикасно и професионално служи грађанима и привреди. Он је за што мање учешће државе у трошењу националног дохотка, иако је био на челу највеће монополистичке компаније у Русији.
Такође, он је већ подузео извјесне кораке који иду у правцу сузбијања моћи некада неприкосновених тајних служби. Медведев континуирано и упорно критикује и саме грађане, који, према њему, мало раде а пуно пију, те тражи од њих да сами преузму одговорност за своје животе, а не да за њих то чини држава. Уопште, он је за принцип „што јачи грађанин, јача и држава“, а не обрнуто. И све то не би било толико чудно да није у питању предсједник Русије, која је традиционално окренута ка снажном етатизму, независно од идеолошког профила носилаца власти и самог система.
Звучи потпуно невјероватно, али је чињеница: данас је предсједник Русије класични либерал и републиканац, док је на челу Сједињених Држава човјек који ту земљу полако али сигурно претвара у-социјалистичку.
Дмитри Медведев је, несумњиво, државник двадесет и првог вијека, а каквих је данас веома мало у свијету (погледајте само Саркозија, Берлусконија и Клинтонову). По мјерилима класичних грчких филозофа, Платона поготово, он би био један од ријетких савремених политичара који би добио сертификат да води земљу. Његово познавање филозофије, умјетности, економије и права, сасвим сигурно, представља га као једног од најобразованијих свјетских лидера. Његови манири су племићки, држање аристократско.
Ипак, да ли он и колико управља Русијом? Да ли је његов утицај, макар приближно, једнак Путиновом? Ко је коме ту надређен? Да ли Медведев служи Путину само за спољну употребу, као питомо лице Русије?
Дуго је изгледало да је Медведев обична Путинова марионета, која служи да прођу четири године након којих би се овај други вратио у предсједничку фотељу у Кремљу, и која шармира иностранство, Запад прије свега. Ипак, постоји ту један битан моменат: самом Путину нису потребне марионете и потпуни полтрони. У супротном, он је могао да за првог сарадника изабере неког другог, јер су му увлакачке услуге нудили многи. Изабрао је, ипак, Медведева за кога је знао да није будала и бескичмењак.
У овом моменту Русији, која је још увијек у транзицији између комунизма и капитализма, која је између истока и запада (културно, економски и политички), која је између слободе и кметства, тираније и анархије-потребни су и Медведев и Путин. Они су веома добар тандем. Путин са својим динамизмом и оперативним вјештинама, Медведев са својом стратешком визијом. А визија Медведева јесте да Русија за неколико деценија постане свјетски лидер. Али, до тог циља, како он паметно закључује, није могуће доћи совјетским, кагебеовским методама. И ту лежи основни Путинов недостатак-он је чедо бившег система, није државник будућности.
Медведев схвата да пролазе времена економских односа који значе да у нечије лице уперите пиштољ (ракету) и кажете „купуј“. Такво понашање долази полако главе не онога на кога је пиштољ уперен, него онога који нишани, а трагичан примјер полако постаје некадашња супер-сила Америка. Таквим понашањем, које је одлика двадесетог вијека, свијет иде у потпуну апокалипсу. Потпуно и безусловно уништење. Ту нема побједника, сви катастрофално губе.
С друге стране, постоји потреба за приступом који ће обезбједити услове за технолошки напредак заснован на чистим сировинама, еколошки прихватљивој енергији, сарадњом (а не константним сукобом), оптималним коришћењем информационих технологија и слично. Дакле, за квалитативно другачијим и хуманијим приступом. У свијету који се неће претворити у нову вавилонску кулу, и који неће толико бити централизован и бирократизован. Такав приступ захтијева другачије вриједности, а те вриједности нису нове-оне су класичне и припадају категорији природних вриједности (слобода, равноправност, одговорност), као и употребу тих вриједности у модерном времену.
У том контексту Медведев представља велику компаративну предност Русије. Он је човјек са визијом, човјек будућности. Али, он није само то, он није само теоретичар и књишки мољац. Недавне чистке генерала у полицији и војсци његова су јасна порука-ја то могу, знам и ја ћу то урадити. Човјек који онако експресно и немилосрдно помете једног Лушкова са мјеста градоначелника Москве, које је овај чврсто држао двадесет година, и коме ништа нису могли ни Јељцин ни Путин, свакако је све, али није неозбиљан.
Несумњиво, он шаље јасну поруку и самом Путину-можемо и даље заједно, али немој да се зезаш, даље ја преузимам. Њихов потенцијални сукоб не треба предимензионирати, али ни потцијенити могућност ескалације истог. Путин ће морати право првенства да препусти Медведеву, на чијој су страни биологија, визија и стратегија. Просто, то је и интерес Русије и њених грађана. Путин не треба да улази у сукоб са Медведевом. Јер, ако уђе-изгубиће.
У супротном, изгубиће Русија.



0 КОМЕНТАРА

  1. Овај текст сам прочитао са пажњом. Дефинитивно Милков, по аверзији ка тајним службама и љубави ка либерализму 😀
    Него, Медведев јесте неко ко жели лагану промјену руске природе којој одговара један Путин. Путин је одличан, али нема таквих људи увијек. Ко је Путин видјело се кад је изабрао Медведева, и кад је побројао шта све треба да се ради, кад је био изузетно критичан и свјестан проблема земље.
    Искрено, волио бих знати ко од њих није уложио вето против бомбардовања Либије. Такође мислим да се став према руским опозиционарима коији говоре енглески, тајкунима који су хтјели продати државне ресурсе… не смије да се мијења ко год је на власти.

  2. Simić nam je već najavio da Frontal želi da se bavi i spoljnopolitičkim temama i kontao sam da ima neke nove saradnike. Neke nove ljude koji bi njemu i nama na nekom principu reciprociteta slali tekstove i priloge. I dalje se nadam tome.

    Dok se to ne trefi, Milko se prihvatio posla i poslije Arapa odradio je Rusiju. Čistu sumnjam da je Milko imao priliku i da makar kao prosječan turista posjeti destinacije o kojima piše. U mojim očima ta činjenica umanjuje autentičnost i vjerodostojnost njegovih tekstova.

    Eto samo toliko… nemam ja ništa konkretno da zamjerim, nisam uočio neke elementarne pogreške ili „krive navode“, već eto taj neki osjećaj koji nedostaje.

Оставите одговор на Бојан Нишевић Одустани од одговора