Марко Шикуљак: Ми критикујемо са наших позиција

Наш уредник је дао интервју за Србист, насловљен са "Девет питања за Марка Шикуљака". Дотиче се избора, политичке, друштвене и културне ситуације у Српској, а посебно погрешног доживљавања Фронтал.СРБ.

понедељак, октобар 15, 2018 / 07:02

Разговарао: В. Ивковић

Марко Шикуљак је уредник Фронтала, јединог ћириличног портала западно од Дрине, те један од водећих младих новинара у Републици Српској. И твитераш. Његово није само добро познавање политике у Српској, него и будућност новинарства и јавне ријечи у младој српској држави. Данас ћу га, ипак, питати о политици у Српској, прецизније, о још врелим постизборним утисцима са терена, из жиже дешавања.

Фронтал, који ти уређујеш, важно је гласило опозиционо власти СНСД-а. Можеш ли описати расположење у уредништву Фронтала након објаве изборних резултата?

Прецизније би било рећи да смо критички медиј, а будући да је природно свака власт увијек више на мети него други, људи то дефинишу као опозиционарење. Ми се не поводимо аргументацијом коју намеће власт или опозиција, и критикујемо са наших позиција, па су ствари које се могу прочитати код нас углавном другачије од онога што се чује и види код других.

Резултати избора су у већој мјери очекивани, и нису могли изазвати неко посебно расположење. Весели и тужни су они који имају директне штете и корист. Ми се бринемо што Српска улази у фазу у којој је Црна Гора, кад је у питању смјењивост власти, а што се читав процес свео на то како оштрим друштвеним подјелама остати на власти.

"Милорад Додик иде у Сарајево” био би добар наслов играног филма, с обзиром на досадашњи јавни однос Додика и Сарајева. Какав наступ очекујеш од Додика у Предсједништву БиХ, у изабраном саставу, а какву реакцију сарајевске чаршије на њега?

Муслиманска реакција је увијек иста. Они су сами себе убиједили да је њихова позиција једина морална и исправна, и свако ко не ради нешто што они желе је негативац. До сада смо се шалили: Пошаљемо вам најумјеренијег, ви нам вратите четника. Сад су добили Додика, и са њим барем не би требали имати лажних нада као што су имали са другим.

За почетак, многи људи не знају да се Додик може повући са мјеста у Предсједништву, и именовати неког из Представничког или Дома народа. И та могућност се помињала, у случају да Додик пожели да води Владу Српске, гдје лежи највећа власт. А он није неко ко би дозволио да му неко из странке угрожава ауторитет.

Ако се то не деси, у Сарајеву постоји пар сценарија. Препричаћу оно што сам чуо. По једном, Милорад Додик доживјеће вучићевску трансформацију, биће велика нада у циљу остваривања пута ка ЕУ, наравно, уз стално показивање да је он главни и да од њега зависи. Друга могућност је да игра разне циркуске тачке којим ће забављати српску јавност, свако мало "искакати као осигурач” а да у неком кључном моменту направи неку далекосежну глупост по српске интересе. Додику нико не спори да је одличан тактичар, али је стратегија за њега непознат појам.

Подсјетићу да говоримо о човјеку који је својевремено ишао логиком: Хајде да прихватимо те наметнуте законе који се траже, иако су на нашу штету, па ћемо их послије мијењати јер ћемо имати законску процедуру. Наравно, чим је нешто постало закон, за Муслимане је то свето слово, и не пада им на памет да гласају за нешто што враћа надлежности Српској. Или то да је Додик на ОБЕЋАЊЕ Сулејмана Тихића да ће се заложити за одлазак ОХР гласао да се одлука о проглашењу Брчко дистрикта унесе у Устав БиХ. Накарадни дистрикт је тако легализован, а ОХР није укинут.

Данас у Предсједништву неће бити лисца попут Тихића који је муслиманске интересе спроводио без буке и лупања у прса. Ту је дилетант Комшић, и Џаферовић који ће слушати још једног дилетанта, Бакира Изетбеговића. Све погодује томе да Додик оствари гомилу ситних тактичких побједа, и ни једну стратешку. Његове апологете ће говорити о томе како је он показао да је БиХ неодржива, а то што никог са Запада ко доноси одлуке тај доказ неће навести да промијени однос према Србима, то се неће помињати.

У протестима названим Правда за Давида су многи посматрачи, не само присталице СНСД-а, уочили елементе онога што се у империјалистичкој терминологији назива обојени преврат. На Фронталу се могао прочитати, што се мене тиче, понајбољи текст о том покрету. Како и колико је Правда за Давида утицала на изборни исход?

Очито је излазност у Бањој Луци била значајно већа него иначе, што можемо приписати томе, и од тих нових гласача било је више оних који су жељели да казне власт, него оних који су је бранили. У Бањој Луци је након дужег времена опозиција по резултату била близу владајућим, који су у највећем граду црпили велику предност до сада. Вјерујем да је у остатку Српске та тема имала мањи утицај, уз веће шансе да је неко изашао на изборе убијеђен да је то доказ више да неко руши Српску. Све у свему, на коначан резултат избора то није утицало пресудно. На овај случај људи су углавном реаговали по шаблонима који се очекују од неког ко већ подржава или не подржава власт.

Али бих се осврнуо на први дио питања. Ускоро ћемо ону поштапалицу да је "ђаво у детаљима” моћи промијенити у "ђаво је у елементима”. Сваки протест или штрајк има елементе удара, јер се људи окупљају на улици, нешто траже… Случај Правда за Давида имао је све осим главног, а то је покушај да се изазову немири, без којих преврата нема. Лично мислим да је овакав покрет био неопходан властима. Они су 2013. одабрали пут оштре подјеле друштва, питање издаје и сталне приче да их неко руши споља. Пет година се чекало да се појави то нешто што личи на оно што се стално призива у медијима. Ја наравно не мислим да су странци неки дивни људи који нама желе добро, и сваки дан се буде са мишљу како нама да помогну. Логичније ми је објашњење да Запад не жели да сруши Додика, него да, ево, упорно покушава годинама, руши власти широм свијета, а ми одолијевамо као Астериксово село у Галији.

Е сад, можете вјеровати мени, а можете вјеровати плаћеним назови аналитичарима, лажним деканима новоизмишљених факултета безбједности и сличним ликовима који су одгледали пар снимака на јутјубу и знају све о томе како је свуда уплетен Ватикан и ЦИА. Као директни учесници и преврата у Српској 1997. и Петог октобра у Србији, вјерујем да су далеко боље упућени од мене.

Шта мислиш о одлуци Давора Драгичевића дан након избора да Правду за Давида региструје као удружење грађана и фондацију за прикупљање новца?

Мислим да је све заједно један од финих примјера како се Срби не разумију у политику. Не знају да дефинишу политички захтјев. Опије их камера, опије их тај привид да су моћни, да треба да дају мишљење на сваку тему.

Што се тиче новца, људи из иностранства који су спремни да га дају је било и прије, и биће их неко вријеме док све буде имало медијску подршку. Медијска присутност је кључ будућности покрета.

И ти си имао кратак излет на изборне листе на изборима 2014. године. Свједоци смо узлета рекао бих премладог Драшка Станивуковића из ПДП-а. Па и Вукота Говедарица је са своје 42 године млад за предсједничког кандидата. Често се чује да треба више младих у политици, да ће нова лица донијети боље итд. Да ли млади Срби који улазе у политику чешће мијењају ствари набоље или одржавају статус кво? Да ли се више младих Срба пробија у политику пристајањем уз систем или свјежим, оригиналним идејама и енергијом?

Да, 2014. сам био дио покушаја да једна независна листа изађе на изборе у свим јединицама, па имам неко искуство како изгледа са "оне стране”. Учешће у страначком животу је за многе постао једини начин да дођу до посла и егзистенције. Мислим да је свима јасно да у таквим околностима не можемо причати о идејама и мијењању ствари набоље.

Ни ја лично нисам склон младима, јер очекујем да се човјек потврди у некој области, па да као формирана личност и стручњак учествује у политичком процесу. То је у садашњим околностима немогуће. Станивуковић је посебан спој, финансијски је независан и има огромну енергију, а његов резултат је попуна тог вакума, тог тражења нечег новог. Мислим да су ипак важнији они који нису видљиви у изборном процесу, а дио су неких кабинета, имају одређени утицај, а способни су и имају добре намјере. У мору запослених полтрона и љубавница, има и таквих.

Живио си дуго у Бијељини, која је најјаче упориште СДС-а. Али сама Република Српска већ одавно није упориште своје оснивачке странке и једине велике странке у Српској која носи српски предзнак. Шта је следеће за СДС? Какве потезе водећих људи очекујеш као одговор на изборни неуспјех?

Не знам шта је следеће, али знам шта бих им савјетовао кад би ме питали. Пошто неће, рећи ћу овдје. СДС треба организовати унутарстраначке изборе, на којима ће се дефинисати шта странка да ради у постојећим околностима. Имају двије опције.

Да наставе са одлучним опозиционим радом, или да одаберу колаборацију са Додиком. Колико год некима ово друго било мучно, то морају узети као опцију о којој се разговара. За 12 година колико покушавају да промијене власт то нису успјели ни 2014. кад су били најближе. Од тада је незадовољство против власти смањено, СДС су напустили многи уз разна објашњења. Положај стожерне странке опозиције која не може да преузме власт је довео до тога да је СДС пао, а ПДП растао. У СДС постоји струја која је за сарадњу. Парадоксално, у њој је човјек кога је СНСД на сва уста критиковао као највећег издајника и "боснољуба”, градоначелник Добоја Обрен Петровић.

Морали би да се сви погледају у очи, преброје којих има више, и одреде шта да раде даље. Ако побиједи струја која је против сарадње са Додиком, они који се не слажу треба то да прихвате, или да изађу из странке, али без досадашње патетике и приче како су након толико година прогледали и видјели да је СДС у власти са СДА на нивоу БиХ.

Ако побиједи опција за сарадњу, ови други треба то да прихвате, уз одређивање шта ће се сматрати успјехом таквог избора, и да ли ће до њега доћи колаборацијом. Или прећи у странку која је за опозиционо дјеловање без компромиса. Шта год да се деси, СДС мора озбиљније појачати своју организацију, мора се знати ко шта ради, и мора јасније дефинисати политику.

Избори се не добијају на друштвеним мрежама, али озбиљна изборна стратегија у 2018. мора да покрије и тај врло важан домен комуникације са јавношћу и бирачима. Како објашњаваш незаступљеност СДС-а на друштвеним мрежама, нарочито на Твитеру?

Објашњење је исто као и за сваку област политичког дјеловања. СДС не дјелује као странка која је добро организована. Гдје је добро организован одбор, тамо имате и изборни резултат и твитер. Гдје није, имате међусобну борбу у којој је битно бити на челу одбора, макар остали једини у одбору.

Неко од свега тога треба направити функционалну цјелину, одредити ко шта ради. Ко је задужен за организацију странке унутра, ко је задужен за политичко дјеловање споља, а ко лијепо прича и политички програм представља бирачима. Кад имате јасну идеју шта им желите поручити, онда није велика мудрост шта поставити на твитер, шта на фејсбук, ако знате како функционише комуникација на њима.

Ја сам са не толико претјеривања и неозбиљности тврдио на твитеру да би Вукота Говедарица боље прошао кад би на изборном скупу уз гусле отпјевао пјесму "Ој, Гатачко поље меко." Има ли ико у СДС-у храбрости да се врати на изворни пут српског национализма без којег Српска неминовно вене?

Улазимо на клизаво поље одређивања шта је српски национализам, и какав му је извор. Исто тако можемо дебатовати да ли је СНСД на путу српског, или пародије српског национализма. Знате, кад се Југословен "пробуди” након 50 година, па види да су "Муслимани и Хрвати увијек држали своје, а ми Срби луди…” и онда почне да србује тако да буде срамота оног ко је 50 година славио славу док је овај славио Дан младости. Феномен да се сада прави неки микс у коме би да уклопе и Светог Цара Николаја и петокраку, и Јасеновац и Сутјеску, и "Југославија је српска заблуда и "било је код Тита добрих ствари”, није само видљив у Српској, већ и у Србији.

Што се тиче самог Говедарице, мислим да је дошао на чело СДС кад ту одговорност нису хтјели преузети они који су се годину дана раније отимали за чело странке. Да ли није имао времена или није имао знања, то ћемо тешко сазнати, и свако ће имати своју причу о томе. На трагу вашег питања, да, слажем се да се СДС мора сјетити 1990. када се појавила као странка која је окупила људе са села и из предграђа, људе који су имали своју земљу, занатску радњу, кафану или продавницу, који нису зависили од партије која им је дала стан и посао. Они који су им се придружили кад су добили изборе, први су се одвојили и вратили у Додикове реформисане реформисте.

Да покојни Боривоје Сендић може видјети како се у СДС хвале "успјехом у урбаном дијелу Бање Луке”, вјероватно би лупао главом у зид знајући какве је муке имао 1990. да за странку врбује неког из оног што у Београду зову "круг двојке”. Не знам да ли су у СДС-у на странпутици, или су само послушали глуп савјет да све пребаце на тему економије, а национално се подразумијева. Очито да се не подразумијева. Што се тиче гусала, мислим да не би шкодиле, а што се тиче предложене пјесме, свакако је једна од мојих омиљених.

И најтеже питање за крај… Како ти то спајаш гусле и урбано, Бају Пивљанина и смутије, пошто видим да те оптужују по твитеру да много волиш смутије?

Ово захтјева најобимнији одговор, али покушаћу да скратим. Некад ми се чини да је из неких мрачних кухиња изашао план по коме српство треба утјерати у неки друштвени ћошак. Па кад си пијан онда можеш да србујеш, слушаш Бају и дижеш три прста, а онда кад се унормалиш, то не радиш. Форе ради сам на неке концерте носио српску заставу, и наравно, сви су се отимали да је они носе, а ја сам их питао па шта вам фали да донесете своју? Као, шта ће на рок концерту српска застава? Можда требам захвалити оцу који ми је пред спавање причао о Мишићу и Синђелићу, а не о нечему другом. Као мали сам прочитао четири тома Вукових епских пјесама, и то осјећање ми је природно, као и дисање. Не мора неко да ме учи шта је српство "под старе дане”, из удобне фотеље и са државном платом.

Ја их питам зашто пар деценија касније нама остаје да дјеци исто морамо насуво причати о нашој историји, умјесто да им пустимо цртани филм о Краљевићу Марку. Јер нисмо сви добри приповједачи.

Највећи задатак свих министарства културе и образовања која се финансирају српским новцем јесте да уочи шта је кључно из српске историје и традиције и да то пренесе у облике који одговарају 21. вијеку. То значи да свако ко заврши основну школу зна како да на рачунару и мобилном телефону подеси ћириличну тастатуру, и да има потребу да то уради, јер је свјестан да је ћирилица његов препознатљив код, који га чини посебним у свијету.

Српско национално осјећање треба да добије израз у свакодневном облику, на савремен начин. Кроз музику, филм, кроз све видове умјетности.

Што се тиче смутија као парадигме помодности која долази са Запада, управо је то примјер неке шизофреније, да се мисли како то пије само неко ко проклиње судбу што је рођен као Србин, а прави Србин треба сваки дан појести десет кила свињетине. Нисам никакав фанатик здравог живота, само нисам нарочит љубитељ меса. А што се тиче другарских прозивки, мислим да неки њима прикривају то што су им се смутији свидјели.



5 КОМЕНТАРА

  1. „Интервју“ из најгоре кухиње зла.
    Тешко је рећи јер ово римејк раних радова Стевандића кад он онако укурвљено госту поставља своја глупа питања или је Дрого са Фронтала разговарао сам са собом.

  2. Kultura

    Pomodoro intervju: Novinar, filmski i književni kritičar

    Milan Vlajčić: Vučić se ponaša kao predsednik Severne Koreje

    * Koju Vučić drugu elitu ima? Šta je to? To je onaj keramičar iz Kruševca, Babić koji ima vazduplohov… Gnusno je videti te ljude. On je od svojih klonova napravio ministre. NJima može da kaže „ćuti tamo“

    „Ja ne znam ništa drugo da radim. Ne mogu da otvorim buregdžinicu, otrovaću nekog“.

    Piše: Marija Krtinić14. marta 2017. 16.30

        
    Objašnjava kroz smeh Milan Vlajčić, novinar, književni i filmski kritičar, hroničar kulturnih fenomena, zašto i dalje u dnevnim listovima i svojim knjigama predano piše o savremenoj srpskoj kulturnoj sceni. Pre nekoliko meseci izdavačka kuća Gradac iz Čačka objavila je zbirku njegovih eseja upozoravajućeg naslova „Potemkinovi potomci“, nastavak prethodne „Pogled iz ogledala“, a ovaj komentator oštrih stavova već priprema novo delo.

    „Radni naslov te knjige je ‘Mala kulturološka svaštara’, jer sam ja jedan svaštar. Kad kažem svaštar, mislim da sam pisao o onome što sam znao. Nisam pisao o oblastima u kojima sam potpuni diletant. Ja volim balet ali ne mogu da pišem o tome. Pisao sam o stvarima koje sam pratio, voleo, za koje sam se školovao“, priča u razgovoru za Danas Milan Vlajčić.

    * Zašto danas u medijima ima sve manje prostora za kulturu i sve se manje novinara bavi kulturom?

    – I u vreme titoističkog jednoumlja na kulturnoj sceni su bili Miroslav Krleža, Meša Selimović, Ivo Andrić, Crnjanski… Postojale su jake kulturne rubrike u medijima, koje su bile relativno autonomne. Nije da državna politika nije imala uticaja na njihov politički smer, ali je bilo mnogo više nezavisnih autora nego danas. Kada sam ja ušao u kulturnu rubriku Politike, posle deset godina rada u Studentu, Mladosti, Vidicima… u toj rubrici je bilo petnaestak imena da se smrzneš. Bio je jedan Milutin Čolić, Eli Finci, Dragoslav Zira Adamović, Vlada Bulatović… U međuvremenu je došlo do osipanja. Listovi danas uglavnom žive od oglasnog prostora, od marketinga koji je mali i nikakav. Postoji tajkunski uticaj, postoji uticaj takozvane politike Mali – Veliki… jednom rečju, kultura je u zapećku. Nikoga ne zanima. Ja kupujem sve dnevne listove u Beogradu, jer želim da vidim šta se dešava u oblasti u kojoj sam ja odrastao kao novinar i pisac. Od sedam listova samo tri imaju nešto što se zove kulturna rubrika. Ostalo su spektakl, skandali, scena… gde se meša svašta. Tu je važno da li je Sergej Trifunović na nekoga naleteo kolima, a sjajne Sergejeve uloge ostaju neprimećene. Ja sam bio urednik kulturne rubrike početkom devedesetih godina i gledao sam da se otarasim te bede da sedim na kolegijumu lista koji propada. Ali u trenutku kada sam napuštao kolegijum 1994, kulturna rubrika Politike imala je 14 novinara od kojih neka još uvek velika imena. U međuvremenu se to svelo na četiri-pet ljudi. To je parametar kako stoje stvari u kulturi.

    * Kultura je nekada bila relativno autonomna, kako kažete, a zašto danas svaki put kada pričamo o kulturi moramo da pričamo i o politici?

    – Politika je toliko opsela sve oblasti našeg života. To traje već 20 godina… Ovo danas ima veze sa jednim čovekom koji hoće da obavlja sve funkcije u zemlji. Hoće da bude predsednik vlade, predsednik Republike, predsednik radničkog saveta, mesne zajednice, kućnog saveta, možda i gradonačelnik… ko zna šta sve ima u glavi. Ali je tu problem što politika već dvadesetak godina vrši jedan bolestan uticaj na celokupnu zajednicu. Mi smo zbog toga jedno oštećeno društvo, koje nema ni granice, koje u Evropi ima neprijatno mesto. Mi smo jedan bolesnik na Balkanu. To što ovde stalno dolaze da razgovaraju sa našim vrhovnicima, to je samo zato da ovde ponovo ne bukne požar. Mada se u medijima to predstavlja kao podrška velikoj politici velikog vođe. Od toga nema ništa, naravno. Međutim, naš je problem u tome što je narod ovde potpuno poražen. Stalno je zapljuskivan talasima straha. Ne zna se šta će sutra biti. Ogromna beda vlada u zemlji, bez obzira što zvanični politički vrh stalno objašnjava da ih je sramota što živimo sve bolje i bolje.

    * Kako komentarišete to što je Vučić rekao da Sašu Jankovića podržava „lažna elita“?

    – Iz njegovog ugla mi smo lažna elita. On se ponaša kao predsednik Severne Koreje. On vozi avion koji samo što ne padne. To je znak šta on misli o Srbiji i srpskom društvu. Mi bismo, da on na pet minuta zadrema, svi potonuli u nepovrat. On nije svestan šta izgovara. Šta da pričamo, videćemo šta će dalje biti. Ako je to lažna elita, tih stotinak ljudi ili 15.000 koji su potpisali za tri dana… pa koju on drugu elitu ima? Šta je to? To je onaj keramičar iz Kruševca, Babić koji ima vazduplohov… Gnusno je videti te ljude. On je od svojih klonova napravio ministre. NJima može da kaže „ćuti tamo“ i „pazi šta radiš, gluperdo jedna“. To je njegov odnos prema javnosti.

    * Da li mislite da je važno da elita javno govori, javno istupa?

    – Mi smo raspolućena i jadna elita. Ali drugu elitu nemamo. Veći deo te elite potpuno se povukao u samoću. Ja znam dvadesetak ljudi koji su prva imena naše kulture a koji žive kao klošari. Oni su nezavisni, ne žele da se prljaju na ulici. Žive apsolutno od danas do sutra. To je cena njihove slobode. Mi smo pre neki dan sahranili Lazara Stojanovića. To je bio jedan briljantan čovek koji nije bio samo autor jednog zabranjenog filma, zbog koga je tri godine bio u zatvoru. On je bio jedan nezavisan um koji je neprekidno delovao. Šta je on radio? Morao je da izveštava za neke inostrane časopise, da se bavi prevođenjem… čestito uvek, jer su to sve po definiciji današnje vlasti – strani plaćenici, izrodi, ološi… Odnos prema Lazi Stojanoviću, koji je otišao na našu veliku nesreću prerano, i prema nekim drugim ljudima, neću da ređam imena da ih ne povredim, jer će ispasti da im pravim marketing, odnos je ovog društva prema takozvanoj eliti i ne treba očekivati da se to promeni. Šta da radimo, takvi smo kakvi smo.

    * Šta je vama donelo to što niste samo filmski i književni kritičar, već i kritičar svih prilika u kulturi, društvu…?

    – Ja sam počeo sam da se bavim novinarstvom u vremenu kada je novinar kulturne rubrike morao svake nedelje da ima svoj komentar. To smo imali u Mladosti, tako je bilo i u Politici, gde je svako od nas jednom nedeljno imao obavezno da, pored svoje oblasti koju prati kao novinar, napiše i jedan komentar. Ne da nekoga pohvališ jer si ga sreo u kafani, ili nekog ko se vratio sa nekog festivala i ima da ti ispriča kako je tamo doživeo ovacije. Kakav je izvor autor koji dođe iz dalekog sveta?! Ja sam jednom bio u takvoj situaciji i to mi je bila lekcija za čitav život. Negde ’70-ih godina Saša Petrović je došao kod urednika kulturne rubrike Zire Adamovića i rekao mu da je doživeo sjajan uspeh u inostranstvu i da to objavimo. Rečeno mu je da on nije relevantan izvor informacija, da to mora Tanjug da javi. Tad je Tanjug bio velika ozbiljna agencija. Prosto ga je izbacio napolje, a oni su bili kućni prijatelji. Kad je Zira Adamović umirao, Saša je bio pored njega na samrtnoj postelji. To su bila vremena kada si mogao svog prijatelja da upozoriš da ne može da vrši pritisak. Danas svaka šuša nađe nekog ko se tu zatekao i ako mu kaže glavni urednik da objavi neku priču, on to mora da uradi jer će ga izbaciti iz redakcije. Obaška što prvi put kad kažete „ne“, prođete ko žene u francuskim romanima devetnaestog veka.

    * U uvodu ove knjige postoji ta priča o Balzakovom prijatelju koji je pisao kritiku protiv sunca jer ga je probudilo. To je zanimljiva metafora da za dobrog kritičara ne postoji nedodirljivi autoritet…

    – Ja sam to našao u jednoj neobaveznoj istoriji francuske književnosti, i jako mi se dopalo. To je dokaz da kritičar ne mora da bude u pravu, ali mora da oseća moralnu ispravnost u svojim stavovima. Naravno, to je javni posao i ako se ugruva, ugruvao se za sva vremena. Mi smo izgubili kritiku. Pazite, žiri za NIN-ovu nagradu nosi naziv NIN-ov žiri kritike. Ja sam do pre nekoliko godina bio predsednik tog žirija. Niko od nas nije bio baš kritičar koji je pisao kritike iz nedelje u nedelju. Taj list koji je osnovao tu nagradu nema stalnu književnu kritiku. Kako da pominjem druge. Tu se povremeno objavi neki tekst, ali to nije dovoljno. Teofil Pančić redovno piše i on je jedan vanserijski kritičar, ali on ne može sve.

    * Ali nije samo u kulturi tako. U svakoj oblasti novinarstva postoje ti nedodirljivi autoriteti…

    – Takvo smo društvo. U poslednjih 30 godina tako je. Kad je Politika kretala nadole moralno i profesionalno, Borba se još uvek držala. Iz tog lista kasnije je nastao i Danas, kao jedna od prvih nezavisnih novina. Ja sam bio u udruženju iz koga je kasnije nastao NUNS, mi smo navijali da se spasu ti novinari a u tom spasavanju borili smo se i za čast novinarstva. Ostalih listova više ni nema. Šta da pominjem? Večernje novosti?! Neću ni da komentarišem.

    * Može li nešto danas da spase čast novinarstva? Zašto vi i dalje kupujete novine svaki dan?

    – Kupujem novine da bih znao dijagnozu medija. Kupovaću novine i kada bude tri puta gore. Možda će to i biti. Pitanje je da li ću ja toliko živeti. Ali novinarstvo deli sudbinu ove zemlje. Kad mrdnete južno od Avale, u Niš, Leskovac, Vranje, Vrnjačku Banju… svugde je pustoš. Tamo ništa ne radi sem tajkunskih kafića, kladionica… U Beogradu je od Slavije do Kalemegdana nekada bilo 20 lepih knjižara sa velikim izborom knjiga. Sada na tom potezu nema tri knjižare. Delfi uglavnom forsiraju Lagunina izdanja, gde ima dobrih knjiga, ali tu kad uđe dobra knjiga, ona je zagubljena. Srpska književna zadruga je potonula. Tu su još Beopolis, Aleksandar Belić i Zepter… samo tri dobre knjižare u dvomilionskom gradu. Ima još nekoliko malih poput Zlatnog runa preko puta Ateljea, ali je ona ostala neprimećena. Dakle, ovaj grad je uništio bioskopsku mrežu, knjižarsku mrežu, uništio je ugled nekih institucija kao što je SANU…

    * Šta je za vas kulturni događaj danas, ako znamo da kultura nije u središtu interesovanja, da novinarstvom vladaju marketinške kampanje…?

    – Teško mi je da izdvojim jedan. Moram da kažem da uprkos velikom pritisku i bez zvaničnog podržavanja izdavačkih kuća mi godišnje imamo stotinak knjiga koje se objavljuju u Srbiji. Ja knjige volim da kupujem i zato danas nemam ni kola ni stan. Ima sjajnih knjiga, ima dobrih filmova za naše uslove, imamo odličnu koncertnu sezonu… Beogradska filharmonija, u kojoj postoje interni skandali, danas je jedan od najboljih orkestara Evrope. Ja dva puta mesečno odem na njihove koncerte. Jedino je kultura spas ovoga društva. Sve ostalo je propalo. Sem Ivane Španović, Novaka Đokovića… U ostalom nas nema na mapi sveta. Ima nas kad treba rešiti problem kako ofarbani voz sa političkim porukama, da stigne do granice Kosova. Pa onda taj koji pokrene voz, odlazi i tobož spasava situaciju. To čak ni u Holivudu ne bi mogli da izmisle.

  3. Vukota bi svakako bolje prosao na izborima da je na skupovima uzmao gusle i pjevao narodu.Volim ga ko guslara cuti ,dobar je guslar.Stvarno mi nije jasno kako neko ko je odgajan uz gusle nije ispao bolji covjek i Srbin,pa da ima hrabrosti da lupi sakom od sto ,i kaze nedamo RS,organizovacemo referendum i ujedinicemo se sa Srbijom .A oni zbog straha da ce im Bakir izmaci stolice u Sarajevu i velikih ambasada nisu smjeli ni da kazu da Srbi

    Realno ne mogu se izbori dobiti sa ljudima i sa politikom koja je vodjena u Saraj kotlini.Mektic Sarovic najomiljni postali na secijaskim sjelima i po djamijama.Mehtic proglasio ćetnike i ravnogorski pokret opasnim teroristima,sukobljavao se sa raznim srpskim patriotskim organizacijama,pricao viceve o Rasi i Ratku,zabranjivao Rusima da dolaze u RS…od punih djamija dzihadista i vehabija ćetnici .ravnogorci,zavjetnici, SDSu postali najveci problem i slicno

    SDS je upropasilia probosanska politika.

Оставите одговор