Маркес: Гуштери у редакцији

Колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, нобеловац, први писац тзв. магичног реализма, био је чувени новинар. Када је већ постао славан Маркес је за колумбијски дневник Тијемпо написао хронику о новинарству као о најљепшем позиву на свијету. На једном колумбијском универзитету питао сам какве вјештине се траже од оних који би жељели да се упишу на […]

субота, децембар 8, 2012 / 20:54

Колумбијски писац Габријел Гарсија Маркес, нобеловац, први писац тзв. магичног реализма, био је чувени новинар. Када је већ постао славан Маркес је за колумбијски дневник Тијемпо написао хронику о новинарству као о најљепшем позиву на свијету.

На једном колумбијском универзитету питао сам какве вјештине се траже од оних који би жељели да се упишу на студије новинарства. Одговор је био одлучан: Новинари нису умјетници. Моја размишљања се темеље на супротном убјеђењу да је писано новинарство литерарни жанр. Лоше је што студенти и многи професори не знају или не вјерују у то. Можда је то разлог зашто је већина студената непрецизна када објашњава како су одлучили да студирају новинарство. Један каже: Одлучио сам се за комуникације јер сам осјећао да медији више тога прикривају него што откривају. Други: Од малих ногу сам волио да слушам приче, и да читам. И трећи: Зато што је то најбољи начин да постанем политичар. Само један је рекао да његова жеља да обавијести друге надилази интерес да буде обавијештен.

Прије педесет година када је колумбијска штампа предњачила над оном у другим јужноамеричим земљама, није било студија новинарства. Посао се учио у редакцијама, штампаријама, кафанама на ћошку, на уличном корзоу. Зато су новинари увијек ишли заједно, дружили се и били толики фанатици да ни о чему другом нису причали, до о свом послу. Тај посао је подразумијевао групно пријатељство и остављао је мало или нимало времена за приватни живот.

Оно што нису научили на тим пасионираним катедрама које су радиле 24 сата дневно, и накојима им није било досадно да толико дуго причају увијек о истој теми, јесте да уствари још увијек нису били новинари. Ваљда зато што су толико вољели и жељели да то буду.

Једини медији били су листови и радио. Тек је била најављена телевизија, као нова магија и чију данашњу империју је било тешко и замислити. Телефонски позиви на даљину били су могући једино преко оператера.

Новинарство су учили уз новинарски рад. Дијелило се на три велика дијела: вијести, хронике и репортаже и коментари. Интервју није био уобичајен нити је имао свој самостални живот. Више се употребљавао као сировина за хронике и репортаже. То је било толико уобичајено да се у Колумбији и данас за интервју каже репортажа.

Најмање цијењен посао био је репортер који је у исто вријеме подразумијевао учење и доношење материјала. Требало је да прође много година напорног рада и доброг копања како би се попео уз степенице до комендног моста…

За улазак у дружину није се постављао никакав други услов осим жеље да постанеш новинар. Али чак су и дјеца власника морала да у пракси испробају своју новинарску склоност.

У новине су долазили пропали студенти или професионалци у било којој другој области, који су касно открили свој истински позив. Мора да су имали јаку жељу јер су придошлице пролазиле кроз ритуал иницијације, слично гуштерима у касарни: сурове подвале, шале и обавезно бескрајно преправљање и поновно писање сопствене вијести.

Била је то фабрика која је стварала и информисала без грешке, и у којој се развијала идеја у једном заједничком амбијенту у коме је мроал остајао чврсто на свом мјесту.
Искуство је показало да је лако било научити све о процесу стварања новина, ономе који је имао осјећај, сензибилитет и издржљивост за новинарство. Пракса у професији наметала је неопходност да се културно образујеш и тај заједнички радни амбијент је просто подстицао на самоучење.

Много тога се промијенило код оних који данас постају новинари.

Говори се да је једини интерес данашњих студената стицање звања као циљ сам по себи, без везе са реалношћу и животним проблемима. Да се више размишља о личној промоцији него о потреби да се истражије и служи стварности. Високи положај је, како закључује један професор, основни циљ у професионалном новинарском животу. Не интересује их да буду оно што су, да се духовно обогаћују нити да се професионално увјежбавају, већ им је циљ да направе каријеру како би измијенили свој социјални статус.



Оставите одговор