Марио Ћулум: Ми не вјерујемо сами себи

Људи не могу да преживе од свог рада и све се више задужују. -Теме, обично, пронађу мене. Не живим изоловано од друштва и људи. Водим сасвим обичан живот и сусрећем се са живим људима који имају реалне проблем – каже Марио Ћулум, драматург, аутор актуелних представа "Дејтбук" и "Жиранти" и асистент на Академији умјетности Универзитета […]

субота, април 13, 2013 / 10:09

Људи не могу да преживе од свог рада и све се више задужују.

-Теме, обично, пронађу мене. Не живим изоловано од друштва и људи. Водим сасвим обичан живот и сусрећем се са живим људима који имају реалне проблем – каже Марио Ћулум, драматург, аутор актуелних представа "Дејтбук" и "Жиранти" и асистент на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци.

– Онда те проблеме преносим на папир, дајући комично виђење цијеле ситуације. Тиме помажем, и себи и другима, да се ухватимо у коштац са проблемима и да их сагледамо са свих страна. Не могу рећи да је то”мој правац”, али волим да пишем о темама које заокупљају “обичан” свијет. Нисам елитистички писац, нити желим то да будем.

Откуд инспирација за "Жиранте" (тренутно на репертоару НПРС)? Да ли си неком, можда, био жирант?

Текст је написан прије девет година као једночинка, за испит на првој години студија драматургије у класи др Маје Волк на Академији умјетности у Бањалуци. С тим текстом сам конкурисао на позоришну радионицу коју је организовало Народно позориште Републике Српске. На тексту сам радио са Бранком Брђанином Бајовићем, драматургом, те редитељима Александром Пејаковићем и Жељком Стјепановићем. Прошло је много година и морао сам да актуелизујем саме проблеме у комаду. А проблем кредита и жираната присутан је већ дуже вријеме. Људи не могу да преживљавају од свог рада и све се више задужују. Свима нама су потребни жиранти, неко ко ће гарантовати да ће сутра бити боље.

Какве су реакције публике и критике на ове представе и какве су на укупан рад Марија Ћулума?

Реакције критике не постоје, јер код нас, нажалост, не постоји нешто што се зове позоришна критика. Појединци се повремено огласе, и то је све.

Публика је одлично прихватила обје представе. По изразима њихових лица видим да излазе задовољни из сале. Дођу у позориште, одгледају представу и одлазе насмијани кући. И ту негдје видим свој задатак, да не кажем мисију – засмијати људе у данашње вријеме, учинити их на тренутак срећнима. Интересовање за представе је велико, улазнице за “Жиранте” се распродају чим изађе репертоар за сљедећи мјесец.

Ако се осврнеш данас на позоришну и укупну културну сцену Бање Луке, како је оцјењујеш?

Не могу рећи да нема културних дешавања, поготово у односу на друге градове у Републици Српској, али ми смо паланка и његујемо тај паланачки дух у најтежем значењу те ријечи. Овдје сам рођен и волим свој град, али тренутна ситуација је да влада осредњост.

Из твог угла, колико се даје шансе младим глумцима и позоришним радницима у Бањој Луци?

За младе глумце, не знам. Најбоље је да питате њих. Не знам каква је судбина нпр. Бојана Колопића и Владана Поповића који су играли главне улоге у “Дејтбуку”. Завршили су Академију и шта даље? Види се њихова талентованост и жеља за радом. Мислим да не добијају довољно простора. Писци, још мање. Пишем за позориште, радио и телевизију већ десет година. Завршим сценарио или позоришни комад, али због недостатка новца или неповјерења, можда чак и незнања, људи који доносе одлуке, најчешће не долази до реализације. То је судбина већине људи који се баве писањем. Још једном се испријечи та паланка, јер да би сте урадили нешто у Бањалуци, морају да вас потврде неки “центри моћи” који се налазе изван граница РС. Ми не вјерујемо сами себи. Увијек неко други мора да нам каже да вриједимо.

На чему тренутно радиш и може ли се живјети од позоришта?

Тренутно са Миланом Гајићем и Славишом Раданом, колегама са класе, радим на сценарију за ТВ серију, 12 полусатних епизода. Наравно, опет је комедија у питању и осликава нашу свакодневицу.

Од позоришта живе они који су запослени у њему. Писање је моја потреба, љубав и духовно прочишћење. Не познајем никога у Бањалуци да живи од писања. Ја живим од плате коју добијам као асистент на Академији умјетности Универзитета у Бањој Луци.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор