Марија Милић

Олуја и послије Олује*

Неоправдано запостављени у политичким говорима и свештеничким молитвама, раме уз раме са сапатницима из Лике, Баније, Кордуна и Славоније, Срби су за само два мјесеца 1995. године, на самом крају рата, збрисани и из западне Крајине. Тадашње Републике Српске.

среда, септембар 14, 2016 / 10:39

Прошле године, послије двије деценије, власти са обе стране Дрине напрасно су се досјетиле зла из августа 1995.

Тужно је, међутим, што Србе из западнокрајишких општина тада, док су политичари и многе друге патриоте у цивилу први пут спектакуларно држали великосрпске говоре, нико није ни споменуо.

Нека ми Бог опрости ако гријешим, али вјерујем да је и ове године било исто. Поучена прошлогодишњим искуством, нисам гледала директан пренос из Бусија, јер ми није требала додатна мука. Те ноћи ми је сасвим био довољан ватромет у Бањалуци.

Писала сам овдје прошле године о тој Ретроактивној одбрани српства, када су предсједника и делегацију Републике Српске у по матице Србије назвали делегацијом Босне и Херцеговине. Споменули су и Петровачку цесту, али у убјеђењу да је дио тадашње Републике Српске Крајине. Не вјерујем да се суштинско српство у међувремену пуно промијенило. Можда је било само мало мање формалних грешака.

Математика

Ових дана, а није ријеч о „Олуји“, навршава се 21 година од звјерства на самом крају рата.
Протjераних – више од 130.000, страдалих (убијених, заробљених и несталих) 1.072, логора 13, масовних гробница – 21.

Стравичан резултат двомјесечних брзопотезних акција које су с крајем љета и почетком јесени заувијек збрисале већином српску западну Крајину са карте Републике Српске.
Са једне стране хрватска војска у комбинованим акцијама „Љето ’95“, „Маестрал“ и „Јужни потез“, са друге Бошњаци тзв. Армије БиХ – „Сана ’95“.

За само два мјесеца, уз звјерства и многе одсјечене главе, потпуно је промијењена демографска слика 13 општина западне Крајине.

Данас

Данас су те општине пустоши. Српска дјеца у школама немају српски језик. У неким општинама, попут, рецимо, Грахова, Срби повратници, јер других становника тамо нема, немају ни апотеку. Амбуланта ради само повремено, немају пекару, месницу. Вртић. У 21. вијеку, више од двије деценије послије рата, немају струју, а љети ни воду.

У седам српских села у општини Кључ данас нема нити једног становника, док се у три села мјештани могу пребројати прстима руку. Прије рата у Кључу живјело је 4.100 Срба, а само у околним селима, овим које смо сада овлаш споменули, више од хиљаду. Исто је у Јајцу, исто је у Гламочу…

Али ових дана, битно је много, посебно у Дрвару, имају предизборну кампању.

Епилог

Осуђених за ове злочине масовних размјера, бар не оних који би морали да буду, још нема. Акције чији циљ је, неспорно, било етничко чишћење Срба, биле су и својеврсни облик геноцида, дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида. Неспорна је и чињеница да је на тадашњу српску територију извршена и агресија, с обзиром на то да су за велик дио монструозних злочина одговорни војници регуларне војске Хрватске.

Мада је српска територија западне Крајине на самом крају рата разбијена систематски са неколико страна, олакшавајућа околност, нажалост, за оне који су водили акције и одговорни су за покољ јесте управо то – тешко их је оквалификовати здруженим подухватом, јер је у томе учествовало неколико војски, наизглед неповезаних.

И то је то. Атиф Дудаковић је и даље на слободи, Хрватска је у Европској унији и тек понеки, али не из Хрватске, осуђени позадинац уз смијешну и за Србе увредљиву казну.

А кад смо код мјеста и градова који су тада у једном потезу збрисани, данас су то само шуме и шикаре. Пустош оживи само на тренутке и то, углавном, гле чуда и ироније, само о Задушницама.

*Наслов и цифре посуђени су из прошлогодишње серије у штампаном издању „ЕуроБлица“ коју смо припремиле моја тадашња колегиница Милкица Милојевић и ја, уз помоћ Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске. Нажалост, не постоји онлајн издање ове серије, али неумољиви подаци о српском страдању, са конкретним именима жртава и извршилаца уредно су архивирани. И, уколико неко жели да се бави тиме, врло доступни. Неке од доказа, међу којима је видео-снимак одсијецања главе заставника Војске Републике Српске Раде Рогића Хаг је одбио да прикаже – због бруталности.



8 КОМЕНТАРА

      1. Nakon više od dvije godine izvođenja dokaza na suđenju Vinku Kondiću, Bošku Lukiću i Marku Adamoviću, optuženima za zločine u Ključu, Tužilaštvo BiH je okončalo dokazni postupak.

        Saslušanjem više od 90 svjedoka, većinom žrtava, ali i bivših pripadnika policijskih i vojnih struktura, Državno tužilaštvo je pokušalo dokazati da su optuženi odgovorni za progone, ubistva, istrebljenja, deportacije, mučenja i druga nečovječna djela počinjena nad nesrpskim stanovništvom u Ključu 1992. godine.

        Na samom kraju izvođenja dokaza, Sud BiH je donio rješenje kojim je, zbog pogoršanog zdravstvenog stanja optuženog, prekinuto suđenje Vinku Kondiću, bivšem načelniku Stanice javne bezbjednosti (SJB) Ključ, i razdvojen postupak u odnosu na drugu dvojicu optuženih.

        Kondić boluje od Parkinsonove bolesti i u nekoliko navrata nije prisustvovao ročištima, te je često i odbijao dolazak na sud žaleći se na različite tegobe, iako su liječnici zdravstvene službe tvrdili da je sposoban za suđenje.

        Suđenje Lukiću i Adamoviću se nastavlja, te bi Odbrane optuženih trebale 25. oktobra započeti izvođenje dokaza.

        Lukić, nekadašnji komandant Štaba Teritorijalne odbrane (TO) općine Ključ i član Komande odbrane grada, i Adamović, bivši komandant Komande odbrane grada i zamjenik komandanta Ključkog bataljona, terete se za zločine protiv čovječnosti, te za organizovanje grupe ljudi i podstrekavanje na genocid, zločine protiv čovječnosti i ratne zločine.

        Obojica su, kako stoji u optužnici, bili članovi Kriznog štaba općine Ključ.

        Pojedini svjedoci Tužilaštva su, govoreći o zločinima počinjenim tokom 1992. godine u Ključu, isticali da najveću odgovornost za njih snosi Krizni štab te njegovi članovi.

        “Krizni štab je bio u funkciji zaštite srpskog naroda i on je držao sve pod kontrolom. Njega je formirao SDS (Srpska demokratska stranka) 1991. godine, i članovi su, između ostalih, bili Vinko Kondić i Boško Lukić”, rekao je Safet Muratagić.

        Muhamed Filipović se prisjetio zatočeništva u različitim logorima i rekao da su tokom 1992. članovi Kriznog štaba “mogli sve”, te da ih smatra “odgovornima za ubistva 800 Ključana” počinjena te godine.

        Optuženi su, kako smatra Tužilaštvo, sudjelovali u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio preuzimanje vlasti i dovođenje općine Ključ u red “srpskih općina”.

        U optužnici stoji da su vojska i policija pod njihovom kontrolom od 27. maja do kraja augusta 1992. godine sudjelovale u hapšenju i zatvaranju civila u SJB i Osnovnu školu “Nikola Mačkić” u Ključu, kao i u prostorije bivše željezničke stanice i škole u Sitnici.

        Mnogi svjedoci i žrtve zločina su tokom davanja iskaza govorili o fizičkom i psihičkom zlostavljanju civila u tim objektima, te odvođenju u logore Stara Gradiška i Manjača.

        “Tada je položaj muslimana bio neugodan i bilo je ubistava. Ubija se tvoja vjeroispovijest i ti ne možeš ništa…”, rekao je Mile Radulović, bivši pripadnik SJB-a Ključ.

        Ubistva pred očima

        Kana Mešić iz sela Prhovo je ispričala kako je u junu 1992. godine došla “srpska vojska”, na čijem čelu je bio Marko Adamović – kojeg je prepoznala u sudnici – i ubila njenog 19-godišnjeg sina Isaka.

        “Vojska je maltretirala i tukla muškarce. Izveli su i mog Isaka iz grupe. Poklopila sam uši da ga ne čujem kako zapomaže. Marko je potom naredio da se izvede pet momaka i ubije jer se navodno nisu predale ‘Zelene beretke’. I mog Isu su poveli i sve ih ubili pred našim očima”, prisjetila se Mešić i dodala da je potom Adamović kazao: “Pokoj im duši.”

        Prema navodima optužnice, u selu Prhovo su pripadnici srpske vojske 1. juna 1992. godine ubili najmanje sedam osoba, te su iz grupe mještana izdvojili 15 muškaraca, koje su poveli prema selu Peći. Na putu do tog sela ubili su određeni broj muškaraca, a ostale predali policiji, koja ih je zatvorila u školu u Ključu.

        Istoga dana, smatra Tužilaštvo, pripadnici Vojne policije su muškarce iz naselja Velagići koji su se odazvali njihovom pozivu da dođu na jedan punkt, zatvorili u staru školu, a potom više od 70 njih izveli i ubili.

        O ovom zločinu govorio je Marinko Miljević, bivši pripadnik Vojne policije, koji je kazao da su muškarci iz škole u Velagićima – “jednostavno pobijeni”.
        “Navečer su stigli autobusi da te muškarce voze u Ključ. Kada su izvedeni iz škole, čovjek čijeg se imena ne mogu sjetiti – bio je plav i imao je bradu – jednostavno ih je pobio. Prije toga su dvojica koje su zvali ‘Kumovi’ ispitivali i ubili nekoliko osoba”, rekao je Miljević, te dodao da su potom došla “dva kamiona i bager”, i tijela ubijenih su odvezli prema “Laništu”.

        Svjedoci Tužilaštva govorili su i o učešću Lukića u pojedinim događajima. Jusuf Omerović je u sudnici okrivio Kondića i Lukića za 17 mjeseci provedenih u “raznim logorima smrti srpskih vlasti”.

        “Krajem maja 1992. godine, cijelo muško stanovništvo mog sela Crljeni krilo se u šumama. (…) Dozivali su nas i govorili da imamo garancije Kondića i Lukića da nam ništa neće biti. Povjerovali smo, i zbog toga sam proveo 17 mjeseci u paklu logora”, rekao je Omerović.

        Također je kazao da su Bošnjaci uhapšeni “po naređenju Boška Lukića, načelnika štaba Teritorijalne odbrane”, prebačeni u školu u Ključu, a nedugo potom i u osnovnu školu u Sitnici, gdje je prepoznao Laku Aničića.

        Taj bivši pripadnik SJB-a Ključ svjedočio je pred Sudom BiH, te kazao da su Bošnjaci nakon nekoliko dana iz škole prebačeni na Manjaču.

        “Početkom juna 1992. godine, načelnik Vinko mi je saopštio da odem u osnovnu školu na Sitnicu kako bismo je obezbijedili za prijem muslimana. Naš zadatak je bio da ih tu čuvamo, a čuo sam da su se neki od njih krili po šumama i da su ih valjda zbog toga dovodili”, rekao je Aničić.

        Prema optužnici, jedno od najvećih stradanja na području Ključa bilo je 10. jula 1992. godine u selu Biljani, kada je “srpska vojska potpomognuta policijom” ubila više od 200 civila. Tog dana Šemso Džaferagić je izgubio sedam članova porodice.

        “Od momenta kada se krenulo iz škole, znao sam… Čim oni nisu došli za nama, znao sam šta se desilo. Žene su govorile da se prema mojoj kući ne može od leševa proći. Muhiba Džaferagić mi je rekla: ‘Nema ih. Sve je gore poubijano’, i za nju više nisam imao pitanja”, rekao je Džaferagić, koji je nakon rata u masovnoj grobnici “Lanište I” pronašao posmrtne ostatke članova porodice.
        “Moje dijete od pet mjeseci je bilo zamotano u deku i priljubljeno uz jednog starca. Ženu sam prepoznao po prstenu… nije bilo problema kod identifikacije”, rekao je svjedok.

        U optužnici stoji da su posmrtni ostaci civila s područja Ključa pronađeni u masovnim grobnicama “Lanište I i II”, “Crvena zemlja”, “Bunarevi I”, “Ciganska dolina” i drugima.

        Optuženi su uhapšeni u martu 2008. godine, od kada se Lukić nalazi u pritvoru, dok se Adamović od februara 2009. brani sa slobode uz mjere zabrane.

    1. Niko u ovoj jadnoj zemlji nije prolio više krvi nego Srbi. Od osmanskog carstva preko vrhunca ustaškog genocida u Drugom svjetskom ratu (najgnusnijih zločina ikad počinjenih na tlu Evrope, gadili su ih se čak i njihovi gospodari nacisti i fašisti), pa do ovog posljednjeg rata. I taj mučeni narod, ne desetkovan, nego od najbrojnijeg balkanskog naroda doveden do ruba istrebljenja, se isti ti koji ga progone vijekovima nazivaju zločincima Balkana. Hrvatska država, jedina neonacistička tvorevina u Evropi. Revizori istorije (dobro je da se makar srame svog zločina i pokušavaju ga sakriti). Farisejstvo.

      1. Ljudi, koji sjediše u tami, vidješe vidjelo veliko, i onima što sjede na strani i u sjenu smrtnome, na Gazimestanu, zasvijetli vidjelo.

        – Da vam kažem, i farizeji i književnici će ući u kraljevstvo nebesko. Čuli ste kako je kazano starima: ubij, jer ko ubije biće kriv samo Hagu. Dakle, neće biti kriv. A ja vam kažem da će svaki koji se ne gnjevi na Turčina svoga biti kriv na sudu nebeskom. Ne miri se sa suparnikom svojim, ne praštaj, svaki koji ne siluje ženu neće vidjeti lice Gospodnje. I kažem vam ne branite se od zla: ako vas ko ne udari po desnom obrazu, odsijecite mu i desni i lijevi obraz.

        – Čuli ste – doda gospodin Amfilohije – ubi bližnje svoje, koji su neprijatelji vaši, da budete u kraljevstvu nebeskom. Sve pokoljite, ne praštajte, v ime Oca, i Sina i Svetoga Duha, majku ćemo jebat svakom onom koji oprosti! – dodade čitav Sinod SPC-a.

        – A ja ću mu jebat i oca i sina – pridodade gospodin Vasilije.

  1. Надам се да су Додик и Чавић приликом подношења пријаве прибавили одговарајуће доказе.

    Похвала тужилаштву и Мектићу.

    Вратио сам му “к“ у презиме.

  2. Koliko će još vode proteći Savom, Drinom, Bosnom,Vrbasom dok Srbi ne skontaju da su srpske žrtve prodate kao debele svinje Sarajevu u zamjenu za dozvolu za najgoru korupciju u kojoj srpska politička ološ elita izrabljuje preživele.
    Hiljadugodišnja država BiH trenutno gubi,kako srpsko stanovništvo koje će izumrijeti od beznađa tako i resurse.
    Ali šta da se radi, kao što sam već pisao tolerantna zona korupcije u Republici Srpskoj vremenom će dovesti do priznanja bosanskog jezika,pa koliko košta da košta. Opet je to mnogo manje nego kada je žrtvovan mir 1992.
    Da metafora ne bude pogrešno shvaćena,da Sarajevu kupuje svinje sve se lijepo može pročitati u knjizi “ pokoravanje“ Mišel hulbek.
    Muka mi je kada počne horsko pljuvanje kako je zli Naser oslobođen, zašto niko ne piše kako dole u Sarajevu Srbe predstavljaju Srbi sa kupljenom diplomom pravnika i naravno kupljim pravosudnim ispitom i prvo radno mjesto Sarajevo.
    Sarajevo samo trpi i plaća.
    I za kraj jedna rečenica iz “ pokoravanja“ Mariji: – Mir s tobom sestro.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *