Марија Милић

Олуја и послије Олује*

Неоправдано запостављени у политичким говорима и свештеничким молитвама, раме уз раме са сапатницима из Лике, Баније, Кордуна и Славоније, Срби су за само два мјесеца 1995. године, на самом крају рата, збрисани и из западне Крајине. Тадашње Републике Српске.

среда, септембар 14, 2016 / 10:39

Прошле године, послије двије деценије, власти са обе стране Дрине напрасно су се досјетиле зла из августа 1995.

Тужно је, међутим, што Србе из западнокрајишких општина тада, док су политичари и многе друге патриоте у цивилу први пут спектакуларно држали великосрпске говоре, нико није ни споменуо.

Нека ми Бог опрости ако гријешим, али вјерујем да је и ове године било исто. Поучена прошлогодишњим искуством, нисам гледала директан пренос из Бусија, јер ми није требала додатна мука. Те ноћи ми је сасвим био довољан ватромет у Бањалуци.

Писала сам овдје прошле године о тој Ретроактивној одбрани српства, када су предсједника и делегацију Републике Српске у по матице Србије назвали делегацијом Босне и Херцеговине. Споменули су и Петровачку цесту, али у убјеђењу да је дио тадашње Републике Српске Крајине. Не вјерујем да се суштинско српство у међувремену пуно промијенило. Можда је било само мало мање формалних грешака.

Математика

Ових дана, а није ријеч о "Олуји", навршава се 21 година од звјерства на самом крају рата.
Протjераних – више од 130.000, страдалих (убијених, заробљених и несталих) 1.072, логора 13, масовних гробница – 21.

Стравичан резултат двомјесечних брзопотезних акција које су с крајем љета и почетком јесени заувијек збрисале већином српску западну Крајину са карте Републике Српске.
Са једне стране хрватска војска у комбинованим акцијама "Љето ’95", "Маестрал" и "Јужни потез", са друге Бошњаци тзв. Армије БиХ – "Сана ’95".

За само два мјесеца, уз звјерства и многе одсјечене главе, потпуно је промијењена демографска слика 13 општина западне Крајине.

Данас

Данас су те општине пустоши. Српска дјеца у школама немају српски језик. У неким општинама, попут, рецимо, Грахова, Срби повратници, јер других становника тамо нема, немају ни апотеку. Амбуланта ради само повремено, немају пекару, месницу. Вртић. У 21. вијеку, више од двије деценије послије рата, немају струју, а љети ни воду.

У седам српских села у општини Кључ данас нема нити једног становника, док се у три села мјештани могу пребројати прстима руку. Прије рата у Кључу живјело је 4.100 Срба, а само у околним селима, овим које смо сада овлаш споменули, више од хиљаду. Исто је у Јајцу, исто је у Гламочу…

Али ових дана, битно је много, посебно у Дрвару, имају предизборну кампању.

Епилог

Осуђених за ове злочине масовних размјера, бар не оних који би морали да буду, још нема. Акције чији циљ је, неспорно, било етничко чишћење Срба, биле су и својеврсни облик геноцида, дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида. Неспорна је и чињеница да је на тадашњу српску територију извршена и агресија, с обзиром на то да су за велик дио монструозних злочина одговорни војници регуларне војске Хрватске.

Мада је српска територија западне Крајине на самом крају рата разбијена систематски са неколико страна, олакшавајућа околност, нажалост, за оне који су водили акције и одговорни су за покољ јесте управо то – тешко их је оквалификовати здруженим подухватом, јер је у томе учествовало неколико војски, наизглед неповезаних.

И то је то. Атиф Дудаковић је и даље на слободи, Хрватска је у Европској унији и тек понеки, али не из Хрватске, осуђени позадинац уз смијешну и за Србе увредљиву казну.

А кад смо код мјеста и градова који су тада у једном потезу збрисани, данас су то само шуме и шикаре. Пустош оживи само на тренутке и то, углавном, гле чуда и ироније, само о Задушницама.

*Наслов и цифре посуђени су из прошлогодишње серије у штампаном издању "ЕуроБлица" коју смо припремиле моја тадашња колегиница Милкица Милојевић и ја, уз помоћ Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске. Нажалост, не постоји онлајн издање ове серије, али неумољиви подаци о српском страдању, са конкретним именима жртава и извршилаца уредно су архивирани. И, уколико неко жели да се бави тиме, врло доступни. Неке од доказа, међу којима је видео-снимак одсијецања главе заставника Војске Републике Српске Раде Рогића Хаг је одбио да прикаже – због бруталности.



5 КОМЕНТАРА

  1. Niko u ovoj jadnoj zemlji nije prolio više krvi nego Srbi. Od osmanskog carstva preko vrhunca ustaškog genocida u Drugom svjetskom ratu (najgnusnijih zločina ikad počinjenih na tlu Evrope, gadili su ih se čak i njihovi gospodari nacisti i fašisti), pa do ovog posljednjeg rata. I taj mučeni narod, ne desetkovan, nego od najbrojnijeg balkanskog naroda doveden do ruba istrebljenja, se isti ti koji ga progone vijekovima nazivaju zločincima Balkana. Hrvatska država, jedina neonacistička tvorevina u Evropi. Revizori istorije (dobro je da se makar srame svog zločina i pokušavaju ga sakriti). Farisejstvo.

  2. Koliko će još vode proteći Savom, Drinom, Bosnom,Vrbasom dok Srbi ne skontaju da su srpske žrtve prodate kao debele svinje Sarajevu u zamjenu za dozvolu za najgoru korupciju u kojoj srpska politička ološ elita izrabljuje preživele.
    Hiljadugodišnja država BiH trenutno gubi,kako srpsko stanovništvo koje će izumrijeti od beznađa tako i resurse.
    Ali šta da se radi, kao što sam već pisao tolerantna zona korupcije u Republici Srpskoj vremenom će dovesti do priznanja bosanskog jezika,pa koliko košta da košta. Opet je to mnogo manje nego kada je žrtvovan mir 1992.
    Da metafora ne bude pogrešno shvaćena,da Sarajevu kupuje svinje sve se lijepo može pročitati u knjizi “ pokoravanje“ Mišel hulbek.
    Muka mi je kada počne horsko pljuvanje kako je zli Naser oslobođen, zašto niko ne piše kako dole u Sarajevu Srbe predstavljaju Srbi sa kupljenom diplomom pravnika i naravno kupljim pravosudnim ispitom i prvo radno mjesto Sarajevo.
    Sarajevo samo trpi i plaća.
    I za kraj jedna rečenica iz “ pokoravanja“ Mariji: – Mir s tobom sestro.

Оставите одговор