Мандалијена покорница

Иван Бунић (1659)

У питању је високо религиозно дјело, карактеристично за читаву Европу, па самим тим и Дубровник овог времена. Језик који можете очекивати читајући ово дјело, није баш оно што одушевљава оне који нијесу стручњаци за српски језик.

Праћење саме радње би било доста отежано усљед његове архаичности, али је и даље уз мало више напора то и данас разумљив српски језик, извитоперен дакако у службу метрике.

Примјер:

"Надвор свога двора иде
С дворкињицам дворнијем млада
Ну је дружбе дворит слиде
Жељних дворан свога града".

Erat mulier in civitate peccatrix, et ut cognovit, etc. Лук 7:37

У најкраћем: Бунић узима име Марије Мандаљене и моралише читаоцима. Она је упала у гријех, курвајући се. Уз то нема оца ни мајке… Дјело је је развученија и разрађенија верзија оригиналне јеванђеоске епизоде. Писана и у едукативне сврхе. Или можда прије у њих, него с мотивима које данас сматрамо умјетничким.

Поруке су врло јасне и недвосмислене.

Она улази у храм, сви се окрећу од жеље. Исус Христос проповиједа и она кад га чује "протрне у срцу". То није као досадашња љубав (плам паклени) ово је са небеске стране.

Дјело је подијељено у три пјевања и он их назива Цвиљењима.

Цвиљење друго

Attullit alabastrum etc
Remintuutur tibi pecatta 7:37 i 48

Намјерава да помаже уљем ноге Исуса христа и она то чини отирући косом. Шимун "Фарисео", како се овдје говори, у срцу се запитао да овај није прави пророк, јер би знао да је та жена курва.

Затим Исукрст говори о два дужника и Мандалијени пушта гријехе. Затим јој прориче своје муке на Голготи.

3.

Dominuum meum etc.
Vidi Dominium et. (Јов. 20:13)

У овом цвиљењу које, као и сва претходна, почиње латинским цитатом из Светог писма, Иван Бунић даје нарицање Марије Мандалијене за распетим Исусом.

Карактеристично је да у овом цвиљењу има и један стих из Јеђупке. Стих 122. У Јеђупки је то стих 24.