Стефан Драгичевић креће путем којим иду озбиљни аналитичари, па пише о изборима у Србији – унапријед.

Пише: Стефан Драгичевић

Не би ми били Срби, а да негдје не пожуримо водећи се паролом „што прије нешто покренемо то бољи резултати“.

Ко гарантује успјех? Једино ако је инфраструктура страначких првака толико јака да иза тога стоји права хорда гласачке машинерије. Међутим, увијек заборављамо да ми немамо двопартијски систем налик оном у САД-у или условно В. Британији гдје ће грађани дати глас за неке од двије политичке странке за које се морају оприједјелити, а касније, наравно, по свим правилима парламентарне демократије да их куде или похвале.

Иронично спомињем саму демократију јер нема дана када отворим новине, а да неки угледни страни дипломата и политичар не каже нешто о „демократским принципима“. Желим да оспоравам демократију из једног једноставног разлога – Демократија у земљама Балкана никада није истински заживјела и увијек је служила као параван манипулацијама у коме су политичари мазали очи народним масама, посебно у Србији од тзв. ДОС-овских промјена 2000. године.

Но, не желим сада да булазним „шта се дешавало“ јер су људи мање-више свјесни различитих консеквенци о социјалном стандарду који се од задуживања код ММФ-а прелама и у 2011. и гдје Србија једва чека Стендбај аранжман не би ли идаље урушавала јадну и пропалу привреду зарад пуњења буџета. О неконтролисању јавне потрошње нећу ни да говорим…

Кампањци

Неки потезе Динкића и његовог УРС-а у вези потписивања петиције грађана за ширу децентрализацију земље окарактерисаше као почетак предизборне кампање… Како је могуће да у томе свему заборавише напредњаке који од свог настанка 2008. године убише се понављајући „да су Србији потребни ванредни парламентарни избори“ и који су сваки дан били и остали у кампањи? Стиропори, штрајк глађу и жеђу, митинзи широм Србије… Ма просто немогуће драги моји аналитичари да сте све ово заборавили, а да сте Динкићеве петиције схватили као почетак предизборне кампање.

Међутим, драго ми је с једне стране што овој тзв. демократској власти у Србији људи из других политичких табора желе да приступе са алтернативама и што полако али сигурно граде предизборне амблеме, с друге ми се не свиђа начин и динамика јер до прољећа 2012. има још много да се кува и крчка. Финансије ће за мале странке које немају тајкунску и инострану помоћ бити горући проблем, али хтјели су сада да се покрену па шта да им се ради.

Дачићев предизборни амблем – Подјела Косова ; Динкићев – Децентрализација; Чеда написао платформу „Преокрет“… Остали, а посебно они „велики“ су сада у „рупи“ вјероватно чекајући да се „мали“ умире, а онда креће СНС-овско и ДС-овско политичко надметање и надмудривање. Е сад, поставља се оно питање нашта су демократе и напредњаци јако стидљиви и шкрти на одговорима – по чему ће се то демократе и напредњаци разликовати?

Избори или пронађи разлику

Из визуре да и једни и други теже у ЕУ, да и једни и други се слажу у вези Косова, да и једни и други желе добре односе са САД, Русијом, Кином и „да их одређују као стубове спољне политике Србије“, да и једни и други имају идентичне погледе на Републику Српску… не преостаје им ништа друго него да се разликују у томе што су ови први представљали власт и позицију, а други опозицију. Уствари, када се боље погледа, то представља сукоб размишљања и ситница, а не идеологија које полако почињу да изумиру на политичкој сцени Србије.

ДС и СНС у овом тренутку ће да преотимају бираче јер суштинска ствар се своди на ријечник „Да, ови су на власти били лоши и неефикасни, а ми ћемо бити бољи и најефикаснији од досадашњих влада и корумпиране власти“. Фактички, двије до сада најјаче политичке странке не могу да граде здраву и нормалну конкуренцију. Зашто су сви у јавности склони да кажу „између ДС-а и СНС-а не постоји заједнички именитељ?“ Чекајте, да ли ви гледате људе који свашта изјаве у јавности или оно зашта се странке залажу?

Судар идеолошких истомишљеника на изборима може да доведе до незамисливо лоших изборних резултата, а ево, вријеме ће показати да ли сам био управу. Не потцјењујем ничији изборни легитимитет само отворено кажем да се не играју мачке и миша него да отворено кажу грађанима „шта и како мисле да граде будуће односе“. Изванредно би било да се нека телевизија из Србије усуди да стави тему „Суштинске разлике између напредњака и демократа“ да једни другима кажу своје „идеолошке“ супротности и да ту престану сва нагађања која сам и ја навео у тексту.

Када је ријеч о коалицијама спекулише се да ће ДС прихватити СПО и Чанков ЛСВ али што им то треба? Што једној странци која ужива велико повјерење грађана Србије требају било какви мали сателити да би изашли нормално на изборе? И када су формирали владу са СПС-ом радили су свакодневне уступке јер се влада тресла од тренутка формирања због танке већине у скупштини. Ова влада Србије ће ми ако ни по чему другом, онда по доношењу Статута Војводине остати у дубоком сјећању. Али то је политика. Мораш да чиниш уступке другима да би остао на власти ако ти је она већ толико прирасла к срцу.

Странке за сваку прилику и владу

Бућкуриш остаје загонетан, јер склепати овакву владу мислим да није могла ни Француска послије Другог Свијетског рата… СПО, СПС, ПУПС, ЈС, ДС, Г17, ЛСВ, Мађари… бивше деснице, сад љевице… добро је икако и функционисала, да је не урекнем сада при крају. Недостатак великих странака је у недовољно дефинисаној стратегији дјеловања у коме се оне потчињавају малима и гдје, на крају крајева, зависе од малих странака. Конкретно мислим на садашњу Владу Србије која на све личи само не на једну нормалну и здраву институцију, а плус томе јесте и каснија реконструкција у коме је излетио Млађо.

Шта би тек уважено грађанство рекло када би на тапету дошла сарадња СРС-а и ЛДП-а? Не смијем ни да помислим, али би та почетна халуцинација трајала пар седмица, баш као и онда када се ДС заједно у колце ухватио са СПС-ом и Драшковићевим СПО.

Колико попратих овако у најави једино СРС, ДСС и ЛДП излазе самостално, а признаћете, једине су странке у Србији које имају јасне страначке ставове „гдје је земљи мјесто“, а богами и најактивнији у посланичким клупама. Ништа се не би чудио када би на изборима ДСС направио подвиг и вратио на старе стазе славе, а СРС привржен и дослиједан у српској политици против ЕУ и НАТО-а задржао ову садашњу квоту сјајних посланика. Не бих да будем вуцибаба и да неку странку посматрам као да је небитна, али у Србији када је ријеч о програму и учествовању у јавним дјеловањима једино СРС, ДСС и ЛДП имају стратешки одређену политику.

За друге странке, сем што се боре за бираче других табора, преовладава суштинска ствар социјале. Уреду је, социјална сфера је јако битна, али, побогу, политичка странка мора да има концепт и високе политике земље. „Шта ако дође неко питање попут НАТО-а на дневни ред или узбуркани духови у Прешевској долини и Санџаку?“ Неће се у јавности сигурно давати неке парцијалне изјаве него оне које јавност упознају са политиком земље. На све странка мора да рачуна, али приоритете мора и треба да одреди ако жели бити озбиљан политички чинилац.

С моје стране гледишта, ови избори 2012. у Србији су судбоносни за укрупњвање политичке сцене и да се коначно сателити ставе у ћошак, а не да се стављају у позицију најјачег и најинспиративнијег представника власти.

Разумно ријешење за формирање власти у недостатку идеолошких праваца – Три политичке странке које добију највеће повјерење нека формирају власт.