Лик у камену, камен у грању

Увод у предизборну кампању у Бањој Луци обиљежили су паркићи и споменици. Неком чудом, једина ствар која је статутом Града директно омогућена Градоначелнику без неопходности скупштине већине је уређење паркова.

Пише Марко Шикуљак Фото: Градска управа Бања Лука

Стога је Станивуковић поправљао и уређивао и оно за чим и није било потребе, што је једна од призми кроз коју се могу гледати ови потези. Друга призма је концепт уређења паркова, у којима доминира жеља да се потроши што је могуће више грађевинског материјала, при чему је зеленило одбачено као превазиђено, а нагласак стављен на савременој потреби прављења садржаја за инстаграм.

Гледање кроз трећу, призму симболичког означавања простора, мени је најзанимљивије. Бања Лука је специфична по свом доживљају споменика и оног како они требају да изгледају. Нигдје у свијету не постоје споменици који су постављени тако да се око њих сади зеленило које их заклања, као у Бањој Луци. И то није тековина појединца или власти, већ континуитет.

Сваки споменик би требао бити објекат који доминира простором, постављен тако да се на њега фокусира пажња, подједнако видљив из различитих праваца којим му се прилази. У Бањој Луци је то, по правилу, супротно. Споменик краљу Твртку који је у изградњи биће подигнут међу дрвећем, тако да се неће видјети из већине позиција ван кружног тока. Спомен обиљежје Одбрамбено-отаџбинском рату гурнуто је на паркинг поред ког доминира зграда Електрокрајине. Из градског шеталишта већим дијелом се не види у потпуности или дјелимично, било због храма, било због зграде градске управе. Биће да је ово рјешење пронађено искључиво по томе што се на том паркингу није могла направити зграда, свети грал овдашње економије, док би заузимање било ког другог плаца на ком се зграда може направити, некоме значило ускраћивање профита.

Стога ми је споменик Кулину бану посебно занимљив – из неког разлога њега не заклања ништа. На високом постаменту, споменик је успио да се издигне чак и изнад кућица у којима се планирају продавати књиге, те сумњиве идеје којој ће скорије вријеме дати суд.

Ипак, његов изглед је нешто што разочарава својом неоригиналношћу. Будући да иза бана није остала нека представа на новчићу или фресци, при изради кипа прорадила је класична представа малог ђокице о нечему из средњег вијека. Средовјековни човјек мора да има браду и мач, а код Кулина ту мора да буде и повеља као бонус. Поред споменика је текст повеље на савременом српском, а из њеног читања никоме неће бити јасно шта је ту па уопште битно.

Бан Кулин је историјска личност о којој немамо довољно историјских извора да би оцијенили њен значај у вријеме његовог живота. Вјероватно није први босански бан, иако је први поуздано забиљежен. Повеља по којој је познат је обично давање трговачких повластица, у историјском смислу само детаљ о економским односима тог времена. Данашњим поређењем, као кад би за 100 година неки историчари од података о Радовану Вишковићу имали само уговор о изградњи аутопута Бања Лука – Приједор.

Митоманија која долази из комшијске Федерације може повељу звати "родним листом” или "темељним документом” босанске државности, али то само наглашава сјај и биједу те митоманије. Темељним документом се може назвати Номоканон који је сачинио Сава Немањић, документ који уређује све аспекте тадашњег духовног и световног живота. Повеља је, да поновимо, трговачки уговор.

Но и поред тога, повеља није без значаја, и он се не огледа само у томе да се у њеном уводу призива свето тројство, па знамо да је Кулин био православац. Значај може да буде и у једном слову.

Повеља бана Кулина је најстарији сачувани ћирилични документ у коме се појављује слово "ђерв”. Оно је основ из ког су изникла слова Ђ и Ћ (писало се као полукруг изнад ког је крст), што су слова која не постоје у писмима других народа која користе ћирилицу. Из тог слова можемо видјети да су језик и писмо Кулинове повеље српски. Тек у повељама бана Матије Нинослава, који влада након Кулина, имамо и јасно назначено да бан своје поданике назива Србима.

Ова историјска дигресија је потребна да би се схватило да Кулин не мора (заправо ни не смије) бити само лик са брадом и мачем, већ да се његов значај може представити на другачији, симболички начин. Споменик у облику мраморја, средњовјековног надгробног споменика, украшен мотивима тог доба, исписан текстом повеље, са истакнутим словом ђерв, са Кулином представљеним као што се представљају јунаци на мраморовима (стећцима), то је већ идеја која има дубљу симболику и више димензија у поруци која се шаље.