Лексо Саичић: Најславнији мегданџија руско – јапанског рата

Иако је царска јапанска војска тешко поразила руску почетком 20. вијека, у легенду је ушло јунаштво Србина у руској униформи, Лексе Саичића, који је један на један посјекао највјештијег јапанског самураја.

Александар Лексо Саичић (Виницка, 5. август 1873. – Цетиње, 7. април 1911.) је васојевићки јунак, рођен у селу Виницка код Берана. Он је још у раној младости показивао изванредне особине: окретност, лакоћу, брзину, вјештину покрета, хитрину и све то касније крунисао великом храброшћу.

Лексо Саичић је био капетан црногорске војске, а упамћен је по невјероватном умијећу руковања сабљом.

Гимназију завршава у Дубровнику одакле прелази у Београд гдје похађа Пешадиску подофицирску школу. Након подофицирске школе бива три године у Црној Гори гдје је постављен за ађутанта васојевићке бригаде.

Као војник са жељом за даљим усавршавањем одлази у Цариград, гдје ступа у турску војску као поручник царске гарде, гдје службује три године. Из Цариграда одлази у Манџурију и прикључује се Руској војци, гдје бива унапријеђен у чин потпоручника.Ту га је затекао 1905 и велики рат између Русије и Јапана.

Код Владивостока гдје су се трупе ове двије велике царевине окупљале пред велику битку наилази на одред добровољаца из Васојевићког краја који су управо били пристигли. Одушевљен што их види придружује им се и заједно са њима врши последње припреме пред битку.

Комадант руске војске (иначе адмирал флоте) Роженственко постројивши војску саопштио је да јапански цар тражи јунака од стране руске војске да изађе на мегдан јапанском самурају (у то вријеме одбијање оваквог захтјева значио је признавање пораза). Ко се осјећа способним да изађе на мегдан, нека се јави мени, рекао је командант.

Међу првима се јавио Лексо Саичић и затражио дозволу од руског команданта да он изађе на мегдан јапанском јунаку. Кад је Лексо био спреман да пође, поздравио је команданта и захвалио му што му је дозволио да изађе на мегдан. Војске двије велике царевине су са највећим интересовањем посматрале јунаке, који ће испред њих у пољу да дијеле мегдан.

У нестварном амбијенту, јунаци су се приближавали један другоме. Муњевитом брзином су се ударали сабљама. Одбијали су и дочекивали ударце, по неколико пута.

Био је то судар двије традиције и два начина ратовања. Један замах сабље самураја окрзнуо је Саичића по челу и јапански ратник је, видевши крв кренуо да оконча двобој.

У том тренутку Лексо Саичић муњевитом брзином, само њему својственом, махну сабљом и посјече јапанског јунака. Чим је он пао на земљу, самурајев коњ одкаса ка јапанској војсци. Овом побједом нанијет је тежак морални пораз јапанској војсци, у којој је настало разочарење, а код руске војске радост и весеље.

Полазећи са мегдана, Лексо је као прави витез, одао пошту погинулом јапанском војнику. Кад се приближио руској војсци, постројеној у његову част, пала је команда: Мирно!

Војна музика је свирала војнички марш. Командант руске војске са генералима, срео је победника мегдана. Лексо је поздравио команданта и рапортирао му да је извршио задатак. Командант га је отпоздравио и честитао му побједу, па су то учинили и други генерали. Тако је дочекан побједник на мегдану, уз највеће војничке почасти.

Честитке на добијеном двобоју добио је од адмирала руске флоте Роженственка и адмирала јапанске флоте Тогоа. Руска влада му је одредила четрдесет наполеона у злату годишње до краја живота. У Манџурији, унапријеђен је у чин капетана и до краја рата командовао је коњичким ескадроном Амурског драгонског пука. Сабља којом је савладао самураја данас се чува у Војном музеју у Москви.

Носио је следеће ордење: свете Ане и светог Станислава Другог реда са мачевима, светог Владимира Трећег реда са мачевима, свете Ане и светог Станислава трећег реда са мачевима, руска Рањеничка медаља, орден италијанске круне Четвртог реда, а од црногорских одликовања орден Данила Првог Четвтог степена, сребрна медаља за храброст и споменица 50. год. владавине краља Николе.

У бојевима је три пута рањаван, али ни једном није узиео предах како би видао ране, већ би настављао да се бори.

Умро је од посљедица скока са другог спрата краљевог двора на Цетињу током пожара у тридесет осмој години, покушавајући да спаси богату књижевну грађу која се тамо налазила. Сахрањен је уз велике војне почасти.