Латино и Методије (11) – Крај фељтона или крај ћирилице?

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

среда, август 1, 2012 / 08:00

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
СТРУЧНО ПОЛИТИЧКИ

Да избор писма није наиван, показују примјери Молдавије (настањена заправо Румунима), Узбекистана, Таџикистана и Азарбејџана. По окончању совјетске ере, ове државе су ћирилицу замјениле латиницом. Централноазијски народи никада нијесу писали латиницом, већ су до стварања СССР користили арапско писмо, неприлагођено њиховим језицима. Но, одрачунали су да ће се латиницом отарасити руске доминације, и приближили сроднијим традицијама (Турска).

Чак је и изворно писмо румунске писмености, до краја 18. и почетка 19. вијека била ћирилица. На латиницу су у Румунији прешли у доба националног буђења, у циљу самоидентификације са Дачанима, односно осталим романским народима. Молдавци су слиједили ову културну политику, изазвавши рат и стварање непризнате државе Придњестровље, настањене говорницима руског језика.

Монголи су, заузврат, 1946. године увели ћирилицу намјесто пиктографског писма, надајући се да ће тако спрати љагу титуле кинеске провинције. (У Кини и данас постоји покрајина Унутрашња Монголија).

Има склоних тврдњи, да је латиница толико агресивно и разгранато укотвљена, да је повратак ћирилице немогућ. Она је тачна, само уколико би се постојеће стање наставило.

Одлуче ли Срби да се врате себи, намјесто да мисле о другима, оформе јако јавно мнење и удруже кардиналне институције (особито медије), упуте хиљаде постојећих НВО да коначно ураде нешто што овом народу треба, начине јасан и опсежан вишегодишњи програм – домаће писмо би у року од пет до десет година изашло побједоносно.

Потврду за то имате у Загребу или Сарајеву, гдје је експресно затрт сваки помен ћирилици. Шездесетгодишњаци након само десетак година медијске инфузије новоговора, сасвим природно говоре о драговољцима, протузрачним обранама, путовницама, домовницама, стројницама, шехидима, хефтичницима, "Бошњацима"…

Док неки трпе титл под кадровима српског филма; наше маме, тате, дједови и бабе (али и тринаестогодишњи југоносталгичари), налазе да је тешко "послије толиког времена" употребљавати ћирилицу. У повратку националном писму, виде нешто што ће их учинити лабилним личностима.

Најважније је обеснажити њихов бесмислени аргумент, о два писма као о богатству народа!

Свјесни те благодети, припадници латиничних народа у СФРЈ је никада нијесу прихватили; а космополитско богатство, које нам је истрајавање на њој донијело посљедњих деценија, више је него видљиво. Зато ово никако не треба схватити као оптуживање других и позив на освету, већ као здраворазумско отрјежњење! Окретање себи, лоцирањем жаришта проблема унутар трошне конструкције наше нације и државе (држава). Разлог за супротстављање затирању сопственог идентитета, једно је од најглупљих питања која могу бити постављена. А поставља се! Стога је на њега тешко одговорити.

Зашто данас одајемо почаст онима, који су се кроз вијекове борили против поисламљења Срба? Обзиром на идеологију данашњих прагматичара, требали смо прихватити ако не језик, а оно бар арапско писмо? (Неки и јесу, па нас више не сматрају браћом).

Чему труд српског свештенства и грађанства, одбијањем унијаћења и латиничења? Зашто су позивани руски учитељи, да оснивају прве школе у Војводини? Чиме су наша дјеца заслужила, да их се трује ликом и дјелом З. Орфелина, Д. Обрадовића, С. Милетића, Л. Мушицког, Л. Милованова, С. Мркаља, Ј. Ј. Змаја, Ј. С. Поповића, В. Пелагића, П. Кочића; када је, ето, Аустро-угарска била модерна и моћна држава, којој се требало приклонити?

Шта ће нам у школама П. П. Његош и В. С. Караџић? Главни протагонисти великосрпске идеје, која нас је супротстављала вишеструко надмоћним силама. И Истока, и Запада.

Чему, на крају, вишегодишње просвјетно дрогирање генијалним дјелом овог посљедњег? Па шта ако се трудио да нам начини једну од најсавршенјих азбука на свијету, ако његово дјело у будућности неће ни постојати?

Зато би наше државне и просветне институције, под хитно требале наћи адекватније узоре за млађе нарашаје. Омерпашу Латаса или Богића Богићевића. Напримјер.

Неизоставно учинити тако! Али само уколико за ревизију историје, обезбједимо референдум међу мртвима. Свима који су за тај идеал гинули од Газиместана (1389), па до Косовске Митровице (2009).

Колико они могу да нам одговоре, толико можемо и да их питамо.

Ускоро ће, коначно, требати да се живопише унутрашњост Храма Св. Саве на Врачару, али и након седам деценија, недавно обновљеног Храма Христа Спаситеља у Бањој Луци.

Питање што смо оба ова храма уопште подизали, кад смо у међувремену прихватили исто писмо, као и они што су спалили мошти, или оних који су овај потоњи храм срушили, а затим поставили споменик са петокраком на његово мјесто?

Уколико се осјећате удобно у визији да се црква повинује абецедној свијести народа, и изнад ореола стави: Sti. Sava (латиницом!), а у томе нас, цјелокупно, не видите понижене као нацију – онда у реду. Треба само, рекосмо јуче, одлучити се.

За неке је та врста одлуке тешка, али је бар коначно јасна: Да ли пљунути на труд Ћирила и Методија, за рачун мртве традиције Јосипа Броза?

(крај фељтона)

Дани(ј)ел Симић



3 КОМЕНТАРА

  1. Rekao bih nevazno pitanje danas kad se ljudi iseljavaju zbog ekonomskog stanja i sunovrata vrijednosti. Cirilica nije ugrozena u srpskim zemljama nikako jer se uci u skolama i koristi kao sluzbeno pismo. Poznajem dosta ljudi koji je pisu pa cak koriste i na drustvenim mrezama i Viberu. Dakle, jos jedna forsirana tema i mi o ugrozenom srpstvu. Ugrozeno jeste ali upravo odvalcenjem fokusa na napotrebne i besmislene stvari. Glasam i za cirilicu i za latinicu.

  2. КАД БИ СЕ СХВАТИЛО И ХТЕЛО, СВЕЕ БИ ЛАКШЕ БИЛО, ОВАКО КАО ДО САДА СРПСКО ПИСМО НЕМА ШАНСЕ

    На овај став одличног текста Дани(ј)ела Симића, као лингвиста који се дведсет година непрекидно бавим начинима и разлозима враћања српског писма међу Србе, после написаних 14 књига о томе и вођења послова у првооснованом Удружењу за зааштиту ћирилице сропског језика „Ћирилица“ (основано у Новом Саду 15. фебруара 2001.године у Новом Саду за целину српског говорног подручја) „Одлуче ли Срби да се врате себи, намјесто да мисле о другима, оформе јако јавно мнење и удруже кардиналне институције (особито медије), упуте хиљаде постојећих НВО да коначно ураде нешто што овом народу треба, начине јасан и опсежан вишегодишњи програм – домаће писмо би у року од пет до десет година изашло побједоносно“. Српсдко писмо (зовимо га како хоћемо: српска ћирилицаа, српска азбука, српско писмо и како год било) може се вратити и брже него за пет илуи десет година. Овако како данас покушавају да врате живот ћирилици међу Србима државне и научне (лингвистичке) институције ћирилице ће међу Србима бити све мање и ми смо у „Ћирилици“, нажалост, проценили да ће ћирилица морати да нестане око 2040. године. А и до тада биће само у изузецима, практично једино на надгробним споменицима и у музејима. А када бхи српска држава и стручњаци за језик заиста хтели да српско писмо врате у живот, требало би од годину до две дана да ћирилица заузме статус уместо наметаног писма гајице, тј. за годину-две ћирилице би међу Србима било 90 одсто, уз остатке од десетак процената латинице, колико сада има српске азбуке. Када би највише српске институције у држави Србији и лингвистици обелоданиле јавно праву истину о разлозима и циљевима замене српског писма хрватским (латиничким) писмом, када би објавиле јасно и гласно зу свим средствима објашњавања да то није била нити је могла бити случајна појава, него да је то био циљ комуниста којуи је после 1954. гтодине спровођен ссвим средствима доследно и када би (што је најважније у свему томе) српском писму вратили уставни суверенитет, на шта су власти и лингвисти обавезни, али то неће да спроводе) се извршила неизбежна природна правописна реформа у којој би ћирилица билаа поново једино српско писмо и када би српска деца, ђаци учили у шко9ли да и ссрпски народ, као и сви други народи имају своје писмо за свој језик, тада би требало мало вреемена да се кроз државне институције и школе врати српском језику и Србима њихово писмо. Дакле, хрватску (наметнуту смишљено и насилно Србима преко влаасти и лингвиста после 1954. године у време српскохрватског језика) латиницу би било корисно учити (јер хрватски језик је готово исто што и српски језик, па га можемо изворно разумети прекло латиничког писма гајицфе), али не би било допустиво нормативно ни у школи ни изван школе да Срби и даље замењују своје писмо у писању свога језика. Уосталом, и Хрвати углавном знају да читају на српском писму српски језик (а ако не знају, то је само њихов пропуст и њихова ствар), али Хрвати су научени које је њихово писмо и нису, као Срби, никада замењивали то своје писмо у свом писању свога језика,. Дакле, у томе је једино исправно поступати као Хрватуи који чувају своје писмо за своју језичјку варијанту истог језика. Додуше, треба знати да су Хрвати у томе стално били у предности после 1954. године, јер су се комунисти били одлучили да се већинска у то време ћирилица у Југославији замени замени хрватском гајицом, а не обратно, што је било наметано Србима.

    Дакле, треба ад знамо да је могућее вратити врло брзо живот српском писму у језику Срба самои под реченим условима: да истину о замењивању ћирилице хрватским писмом у Срба саопште јавно и, друго, да прихвате једини могући начин у враћању ћирилице данас преко враћања ћирилице у српски правопис као јединог стварног српског писма и да се више норматзивно у српском језику мора вератити „суштибнско једноазбучје“. као је то један једини од познатијих лингвиста (почивши Бранислав Брборић) писао 2005. у часопису „Нова Зора“ (5/2005). Брборић је једини од познатијих лингвиста схватио оно што је пр5едлагала „Ћирилица“ од 2001. године — да се и Срби, као сви други народи Европе, одлуче за једноазбучје (српско писмо у српском језику), а да хрватско и остала светска писма учимо како то раде и сви други народи.

    Срдачан поздрав агилном Симићу и једином српском порталу на ћирилици преко Дрине, гледано из Србије.

    Наравно, подразумева се и свесност Срба да Срби свуда пишу свој језик истим писмом и до Дрине и иза Дрине. Уосталом, тако раде сви други, па и Хрвате. Хрвати у Србији, наравно, пишу свој језик само својим писмом (гајицом) и у Хрватској и изван Хрватске. Тако треба да раде и Срби, јер је то једино и нормално и природно и једино исправно. Али за то знање треба имати пре свега воље у државним и лингвистичким институцијама. Те воље код Срба, нажалост, још нема. Зато се и даље објављује Речник српскохрватског књижевног и народног језика у САНУ-овом Институту за српски језик. А то је, ето, могуће данас само кодд Срба и у њиховој држави.

Оставите одговор