Латино и Методије (1) – Како су Срби прописали латиницом

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

среда, септембар 15, 2021 / 07:00

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

Овај графолошки ендем, стар је свега шездесетак година. Створен 1945. године, кад је у званичне службе и систем образовања уведена латиница, фаворизована од стране комунистичког режима. Ћирилица је до тада била потпуно суверено писмо српског народа, и он се у БиХ под аустро-угарском управом, за њега одлучно борио.

Тако је 1883. озваничен Вуков фонолошки правопис (чак и за латиницу), 1905. је изборена наредбa о потпуној равноправности писама, а 1910. да сви ученици морају учити оба писма.

Ово је остваривано мукотрпно, поготово за вријеме владавине Калајевог насљедника, барона Буријана. Тада, због притиска државне управе, муслимани прелазе на латиницу, задржавајући понегдје босанчицу (варијетет ћирилице).

Да је Аустро-угарска свјесна значаја ћирилице за српски идентитет, показала је одмах по почетку Првог свјетског рата, што најбоље илуструје изјава генерала Саркотића: Треба Србима ћирилицу као борбено средство учинити неупотребљивим.

Тако је њено укидање од краја 1914. до почетка 1915. постепено завршено у Хрватској. Забрану у БиХ предлаже Никола Мандић, замјеник Земаљског Поглавара и каснији предсједник Владе НДХ, али је извршена тек у јесен 1915. по успјешном окончању Макензенове офанзиве на Србију. Почетком 1916. окупационе власти укидају ћирилицу у Србији, а у априлу исте године и у Црној Гори. Ове одлуке је измјенила тек оружана сила, које је уједно створила Краљевину СХС.

Пројект предкомунистичког југословенства, имао је различите замисли на азбучном пољу. Једна од њих је да Срби прихвате латиницу, а Хрвати екавски изговор, како би се постигла тјешња веза у књижевном језику. Срби то никада нијесу прихватили, па се овај период не може сматрати раздобљем погубног дјеловања.

Уједињење под Карађорђевићима, до одређене мјере је чак и доприњело ширењу, односно несметанијем коришћењу ћирилице на западу.

Након Другог свјетског рата, иако је одлучна већина становништва СФРЈ користила ћирилицу, латиница је уздигнута на пиједестал свејугословенског писма. Прије свега, због владавине човјека који га није користио, нити је имао благонаклон однос ка народу којем писмо припада.

Култ личности је довољан повод, да се Јосип Броз означи као главни кривац за прогон ћирилице. Ако није био идејни творац пројекта, несумњиво је његов ктитор.

Борачки састав партизанског покрета је до капитулације Италије 1944. године, био је искључиво српски. Са друге стране, српска интелектуална елита је била изразито антикомунистичка. Особито након смрти Младена Стојановића, када је Тито постао најмаркантнија фигура комунистичког покрета. Зато је његова власт поистовјетила уништавање писма, са остацима парламентарне монархије.

Након 1945, директивом је наложено да се ћириличне писаће машине замијене латиничним, у свим установама СР Србије. У условима страховладе пријеких судова, није се могло ни помислити на јавну расправу о оправданости и легимитету таквог потеза, каква се данас захтијева при сваком говору о повратку ћирилице.

Латиница је постала писмо класно освијештеног, модерног Србина, који намјерава напредовати у служби. Ознаке путних праваца у српским мјестима су биљежене латиницом, а дјеца у школама су морала једне седмице писати ћирилицом, једне латиницом. Заузврат, у школама СР Хрватске, ћирилица се примјењивала колико и глагољица.

Дјеловање овог пројекта на подручју тзв. уже Србије је кључно, јер је комунистички режим оставио као резерват. Једину територију, гдје се придјев српски могао користити без оптужбе за шовинизам. Тај простор је, тековинама Првог српског устанка, постао културно средиште нације. Традицијом Доситејеве Велике устаничке школе, те самосталном државном управом, преузео је примат Новом Саду и другим научним упориштима у Војводини Србији.

Противћирилични покрет је најуже везан са политичком маргинализацијом српске нације, и имао је два правца. Први: денационализација Срба у Србији, а посебно у Црној Гори. Стварањем хибридне југословенске (тј. црногорске) нације, уз федералну владавину по матрици слаба Србија, јака Југославија. Други: одрођавање Срба у Хрватској и БиХ, ради њихове асимилације.

Симптоматично је да су све студентске и интелектуалне побуне српског народа (нпр. демонстрације 1968.), биле либералистичког предзнака; док су се у осталим националним заједницама СФРЈ, толерисали изразито агресивни шовинистички покрети.

То је кулиминирало кризом југословенства, и Уставом 1974. Републике су постале националне државе, док се југословенство и даље захтијевало једино од Срба. Београд је био (и данас је) космополитски оријентисан главни град СФРЈ, док су Љубљана, Загреб, Сарајево, Скопље, (али и Нови Сад, Титоград, Приштина) главни градови националних заједница доминантних, или присутних у тим административним цјелинама.

(наставља се)

Дани(ј)ел Симић (прво објављивање Фронтал. РС2009-04-30, штампа: Глас Српске 2006.)

cirilo i metodije latino i metodije danijel simic kako su srbi propisali latinicom cirilica srpsko pismo



3 КОМЕНТАРА

  1. Одмах да напоменем и исправим “муслимани прелазе на латиницу, задржавајући понегдје босанчицу (варијетет ћирилице).“ да муслимани, Срби мухамедовске вероисповести – говорници штокавског наречја у ијекавици, босанчицом називају ћирилицу као варијантом српског писма, под притиском Аустроугарске монархије, иако уистину та босанчица нема никаквих разликовних црта са ћирилицом којом су се служили Срби православне вероисповести. Тако да одмах цео текст доводим под питање сумње.
    Користили су један језик, (што није исто што и писмо) и под српским језичким подручем данас се подразумева Србија, Босна и Херцеговина, Хртватска, део Румуније у којем још живе Срби и причају Српски, и на југу Тетово и Куманово. Због чега и Хрватска? Зато што су за основу свог стандардног језика, узели штокавско наречје, источно-херцеговачког дијалетка, којим су се служили само Срби на простору источне Херцеговине. Као када бисмо ми, Срби, за основу стандардног језика узели чакавштину, која је једини и прави хрватски изговор, а то што га они нису узели за стандардизацију, већ нешто наше, је њихова ствар, али свакако да поводом тога немају права да називају свој језик хрватским. Иако им Европска унија у повељи о језицима омогућава да народ језик којим говори може називати како он жели. Тако да можда имају формално, али не и морално и суштинско право на тако нешто.

    У основи нашег стандардног језика је штокавско наречје, шумадијско-војвођанског и источно-херцеговачког дијалекта. Понављам, што су и Хрвати учинили, узевши говор Срба из источне Херцеговине. Зашто? Не знам.

  2. Ћирилицом треба писати увијек кад се пише на српском језику. Ћирилица је српско писмо. Латиница је писмо српског језика, иако бих је ја избацио из употребе, али како? Много је великих дјела у српском народу, на жалост, написано на латиници, па је није лако избацити из употребе. У сваком случају, латиницу треба све више потискивати, а писати својим писмом, писмом српског рода-ћирилицом. Сад је то макар лако, имаш рачунар, кликни на Сербиан ( Цирилиц БиХ).Нажалост, ријетки су Срби који раде на наведени начин у Влади РС у институцијама РС, у општинама РС, у институција БиХ.

Оставите одговор