Косово помаже Српској

Поплава заиста јесте велико зло и не треба је нарочито описивати. Потребно је, међутим, непрекидно причати о људској обједињености у временима када ништа није сјајно и извјесно, односно када све може да постане много горе него што изгледа. Пише: Вукашин Беатовић И баш кад сам, због неких личних неприлика, помислио да је отуђеност достигла врхунац […]

недеља, мај 18, 2014 / 20:07

Поплава заиста јесте велико зло и не треба је нарочито описивати. Потребно је, међутим, непрекидно причати о људској обједињености у временима када ништа није сјајно и извјесно, односно када све може да постане много горе него што изгледа.

Пише: Вукашин Беатовић

И баш кад сам, због неких личних неприлика, помислио да је отуђеност достигла врхунац свога апсурда, када сам повјеровао да су људи скоро па изгубили осјећај за постојање других, за њихове проблеме, права, па чак и живот, у земљи се десио хаос који ми је открио једну сасвим другачију визуру нас самих.

Ажурирајући Фронтал и пратећи вијести које су муњевито стизале, често непоуздане, помпезне, па и бруталне, одгледао сам цијелу једну еволуцију несреће. Остало је, додуше, да још видим епилог. Али и ово досад сасвим је довољно да повјерујем да постоји оно што се зове људскост. Можда је у нашем случају накандна али је ипак људскост.

Наиме, сигурно су, међу унесрећенима, постојали гладни и жедни много прије водене бујице што обриса све пред собом… Да, пред собом је између осталог обрисала и оголила њихову глад па је на најгори начин представила свима. А кад виде бреме тежачко, људи се сажале, сви би наједном да крену, да нешто учине, да поправе слику која није прихватљива за некога ко сваког дана у топлој соби има башка, што треба и што не треба.

У тренутку буђења оног људског у нама, буди се и потреба да се то поновљено рађање представи другима, да се види… Ма нека, и треба да покажемо како дајемо знаке живота, иако у једној врло старој књизи лијепо пише – А кад чиниш милостињу, нек не зна љевица твоја шта чини десница твоја. Прихватљиво је да прикажемо све пакете хране, воде, пелена, лијекова и свега што шаљемо онима којима је тешко… Прихватљиво је, али само ако запамтимо да нас не мора увијек и искључиво повезивати несрећа.

Гледајући како се људи окупљају и одакле се све шаље помоћ за Добој, Бијељину, Шамац, Братунац, Зворник и друге наше градове, примијетио сам да једино нема помоћи са Косова. Да будем искрен, када сам на Твитеру отворено посумњао у Косово због неких ранијих лоших искустава или боље речено због наше неповезаности и незнања, нисам ни претпоставио да ће стићи икакав одговор.

Међутим, Драгиша из Метохије написао ми је сљедеће: „Сав је народ могао и хтео више и боље, био бих пресрећан да су нас јуче послали у Републику Српску, али власт је та која није то каналисала ваљано.“

Испод ове реченице постављена је веза до сљедеће странице. Када сам отворио писало је: У Косовској Митровици у току је још једна акција прикупљања помоћи за бебе под називом „Грађани Космета за бебе у Републици Српској“. Мобилни пункт са плавим комбијем за прикупљање помоћи налази се код главног моста на Ибру у близини Долче Вите. Моле се сви грађани који имају и могу да донесу следећу помоћ: храна за бебе, пелене, одећа за бебе, хигијенска средства за бебе, све остало што може бити од користи за бебе. Акција траје данас до 18 часова. Унапред хвала.

А онда сам видио фотографије са још једне акције за Републику Срспку, које понајвише требају да прекрше правило из врло старе књиге, и да се покажу, свугдје.



Оставите одговор