Корупција нас изједа изнутра

"Богатство и ароганција коју производи неконтролисана власт, ничим се не може сакрити. Напротив, постаје аутократска пријетња опстанку РС, која се тако урушава изнутра, а лакше осваја, односно покорава споља". Република Српска није производ Милошевићеве политике, великосрпских планова, нити негативног осјећања Срба према другим народима. Иако она данас живи у сталном оспоравању и тежњама да буде […]

петак, јун 26, 2009 / 18:48

"Богатство и ароганција коју производи неконтролисана власт, ничим се не може сакрити. Напротив, постаје аутократска пријетња опстанку РС, која се тако урушава изнутра, а лакше осваја, односно покорава споља".

Република Српска није производ Милошевићеве политике, великосрпских планова, нити негативног осјећања Срба према другим народима. Иако она данас живи у сталном оспоравању и тежњама да буде укинута, унутар ње нема никаквих злих намјера, лоших емоција према другим народима или националним мањинама.

Грешке које би данас Република Српска могла учинити према било коме, могли би бити само резултат самодобране.

Највеће опасности за Републику Српску данас, јесу ненаклоност већег броја моћних међународних фактора, сталне тежње већег дјела муслиманске и хрватске политике да је укину, равнодушност Србије и криминал и корупција унутар ње саме.

Ако су ово опасности наметнуте са стране, корупција је канцерогено обољење које нас изједа изнутра. Полако топи демократске вриједности и достигнућа, деморалише народ и фрустрира способне људе. Прије свега негативном кадровском селекцијом, која тражи поданике умјесто стручњака, и форсира лојалност умјесто одговорности.

Тако долазимо у фазу у којој изабрани функционери не спроводе статут државних предузећа којим руководе, већ вољу оних који су их на функције поставили. Кад се такав систем анализира по дубини, он игнорише, а понекад и грубо исмијава законе, те умјесто тога спроводи политичку вољу, којој је све подређено.

Ако томе додамо нарастајући култ личности, исти постаје оправдање за неморално и незаконито богаћење група сконцентрисаних око култа тотема, који постаје сам себи сврха.

Такав систем подржавају и одржавају медији под партијско-другарском контролом, стварајући систем који се данас популарно назива "заробљеном државом".

Улазимо у опасну фазу кад је апсолутна власт апсолутно најслађа, а брани се свим средствима. Буђење интелекта је буђење одговорности, јер стремљење ка одговорној држави и уређеном систему, који сутра неће дискриминисати нашу дјецу у корист владајуће политичко-финансијске династије, јесте обавеза сваког иоле писменог човјека, а камоли академско-интелектуалне заједнице.

Ван филозофских расправа, борба за праведније и одговорније друштво нам није потребна ради европских интеграција, бијеле шенгенске листе или сличних модерних опредјељења, већ због нас самих. Наше дјеце и њихове шансе у будућности.

Наравно да треба пазити, да наша борба за праведнију и одговорнију Републику Српску не буде злоупотребљена и инструментализована у корист сталних напада на њен суверенитет и постојање. Али такође не треба дозволити власти да у томе пронађе изговор, за накарадну партијску организацију државе.

Са волунтаризмом умјетсто правила, политиканством умјесто морала, лицемјерјем умјесто поштења.

Богатство и ароганција коју производи неконтролисана власт, ничим се не може сакрити. Напротив, постаје аутократска пријетња опстанку РС, која се тако урушава изнутра, а лакше осваја, односно покорава споља.

Указивање на негативне појаве, у демократском и одговорном друштву се не може називати "непријатељском активношћу" и етикетирати до позива на линч неистомишљеника. Нажалост, за то постоје већ видљиве тенденције.

Ми, као одговорни и образовани људи, морамо да упозоримо да за криминализацију друштва, неморал, корупцију и силеджијство; не постоји никакво оправдање. Поготово не оно, које је резултат манипулације националним интересима.

Национални интереси нису заклон за криминал, већ одговорност да се поштују моралне и правне норме, а јавни живот подреди демократским и цивилизованим понашањем. То мора бити обавеза сваке озбиљне власти.

Буђење интелекта ће појачати јавни притисак на партије, интересне групе и заробљене дјелове државе и медија, да схвате да је дуговјечна само одговорна и праведна држава.

Нажалост, за то је потребна медијска слобода и едукација грађана, те њихово сазријевање у схватању да су они власници буџета, а институције њихов сервис.

Наш народ треба научити да је сваки појединац који плати било какав порез – стуб државе, а не функционери који данас опстају на том незнању и незаинтересованости.

Зато се код нас не полажу рачуни већ организују нови избори.

Чињеница је, такође, да се стотине милиона из негативних ревизорских извјештаја једноставно не региструје као промашај, коме слиједи изборна казна или законска одговорност. Зато јер функционери којима су утврђене те неправилности и незаконитости, сједе на састанцима са истим функционерима који треба да их процесуирају.

Таква држава је, не само заробљена, већ и утамничена у корист функционера. Она је једноставно постала постизборни плијен побједника, чије потребе и воља бивају јачи од закона.

У античко доба, много прије демократских правила, спартански краљеви су сами себи на крају владавине организовали суђење, мјеривши утрошено и остварено. Озбиљан народ, који има одговорну интелигенцију, мора наћи начин како да се одбрани и настави постојати, али и да начела демократије, правде и слободе; постави као ограниченја сваке власти, а закон постави на пиједестал свога битисања.

Такви имамо шанску да будемо третирани као озбиљан народ, који ће својим институцијама, демократским путем, трасирати своје интересе и на темељу тога бити уважен и поштован.

У супротном, са нашим аутократским владарима ће се и даље преговарати по шумама и кафанама, на тајним састанцима. Они ће својом вољом и снагом партијске номенклатуре и оданих медија, тјерати институције да их слушају и слиједе.

Тада ће наша судбина зависити од воље неколико политичара, који ће снагом свога новца, медија и партија; одлучивати о нашој будућности.

Једини фактор у који се тад можемо уздати је срећа. Да нам се потрефи паметан, частан и уважен лидер. Међутим, треба сасвим озбиљно навести једну чињеницу: народи који су зависили од среће – већ одавно не постоје.

Излагање др Ненада Стевандића на Округлом столу Иницијативног одбора Интелектуалног клуба РС, одржаног 24.06.2009. у Банском Двору у Бањој Луци.



Оставите одговор