Ко при здравој памети може бити против пописа након 20 година?

Послије пописа, хрватски захтјеви за трећим ентитеом, односно аутономијом, постали би сасвим разумљиви, а неупитност Републике Српске, у којој је концентрисано најмање 90 одсто српског живља у БиХ, свршена ствар. Јер, како би се – којим етничким, економским или демократским разлозима, сем неким новим исфорсираним ратом, могла правдати централизација такве државе. Пише: Ненад ТАДИЋ Најјаче […]

уторак, септембар 15, 2009 / 17:42

Послије пописа, хрватски захтјеви за трећим ентитеом, односно аутономијом, постали би сасвим разумљиви, а неупитност Републике Српске, у којој је концентрисано најмање 90 одсто српског живља у БиХ, свршена ствар. Јер, како би се – којим етничким, економским или демократским разлозима, сем неким новим исфорсираним ратом, могла правдати централизација такве државе.

Пише: Ненад ТАДИЋ

Најјаче муслиманске странке у БиХ – Странка демократске акције и Странка за БиХ не прихватају попис становништва, јер по сваку цијену желе да избјегну изјашњавање о националној и вјерској припадности становништва; разлога има више, али је суштина иста: задржати по сваку цијену улогу жртве и јединог страдалника у грађанском рату деведесетих година прошлог вијека!

Један од кључних разлога је савим реална могућност да попис покаже како је Муслимана у БиХ највише, можда чак и више него 1991. године или бар приближно исто као тада. Како то онда објаснити одавно "препарираној" међународној јавности?

Ако је из сарајевских ратних и послијератних кругова упорно ширена прича о "200.000 убијених Муслимана" и о стотинама хиљада протјераних у западне и друге земље – онда неће бити нимало лако, а ни угодно, објаснити откуд исти или чак већи проценат Муслимана у односу на попис из 1991. године.То ће знатно умањити пропагандни ефекат – то медијско чедо сарајевске ратне владе, а у фокус ставити и српска страдања и избјеглиштва, или хрватска, јер је Хрвата далеко мање у БиХ него 1991. године.

Други разлог одбијања муслиманских странка да прихвате попис који садржи питања о националној и вјерској припадности јесте чињеница да ће он показати сасвим заокружене националне територије у БиХ.

Да ће потврдити чињеницу да у "мултетничком" ентитету Федерацији БиХ постоји сасвим заокружен највећи, муслимански дио, и мањи хрватски дио, док су Срби тамо тек "украсни детаљ". Тада ће постати јасно и зашто ни један федерални кантон још није у парламенту изгласао конститутивност Срба, мада је по одлуци Уставног суда Бих то, прије више година, морало бити учињено.

Послије пописа хрватски захтјеви за трећим ентитетом, односно аутономијом, постали би сасвим разумљиви, а неупитност Републике Српске, у којој је концентрисано најмање 90 одсто српског живља у БиХ, свршена ствар.

Јер, како би се – којим етничким, економским и демократским разлозима, сем неким новим исфорсираним ратом – могла правдати централизација такве државе?

Трећи разлог је очајнички покушај муслиманког политичког естаблишмента да по сваку цијену сачува идеју "босанске нације" – те фикс идеје сарајевске политичке и интелекуалне јавности, која је увођењем "босанског језика" као, за почетак, матерњег језика оних који се изјашњавају као "Бошњаци", "одшкринула врата" својим сновима о "једној нацији са три вјере".Нови попис становништва који би садржавао изјашњавање о вјерској и националној припадности за дуго времена вратио би те идеје у слабо читане квази-историјске књиге, које купе прашину по локалним библотекама или су тема округлих столова оних који се у савременом сленгу у стварним демократским друштвима називају – екстремисти.

Наравно да ће сваки виши муслимански функционер негирати ове разлоге као аргументе за своје одбијање пописа и поновити стару тезу да би попис "легализовао геноцид у БиХ". Али, тек ова теза никако "не држи воду", чак отвара питања из ближе и даље историје БиХ која би се могла обити о главу баш онима који их покрећу.

Прво, Суд у Стразбуру, пред којим је дио БиХ, односно Бошњаци прије свега, тужио Србију за геноцид јасно је пресудио да није било геноцида на цијелој територији БиХ, лоцирајући га само на подручје Сребренице.Друго, заговорници такве тезе заборављају да је геноцид на територији цијеле БиХ заиста био, али у периоду усташке Независне Државе Хрватске, у чијем саставу је била БиХ. Срби, Јевреји и Роми били су тада ван закона, грађани другог реда (што је било регулисано законом), убијани због националне припадности и затварани. Концентрациони логор "Јасеновац" био је један од највећих логора на територијама које су контролисали нацистички и фашистички режими.

Зашто се онда Срби, слиједећи логику муслиманских политичких кругова, али са пуно више правних аргумената, не би успротивили и довели у питање све пописе у комунистичом режиму од 1945. па до данас? Рачунајући и Бошњацима необично драг попис из 1991. године.

Могло би се ићи и даље – до "турског вакта", јер он за хришћане – Србе и Хрвате уопште није био "демократски режим", како му индиректно тепа један од муслиманких интелектуалаца Џемалудин Латић, потцртавајући тако до крајности различито виђење историје, па и будућности три нације и три вјере у БиХ.На страну чињеница да непровођење пописа значи да неће бити испуњен један од услова за даље прикључивање ЕУ, да у БиХ ни деценију и по након рата неће бити познато каквим ресурсима она располаже. И све то због једнонационалних снова оних који по сваку цијену желе да буду "темељни народ" у вишенационалној земљи.

У Републици Српској јасно су рекли да је такво стање неиздрживо и да ће Српска, у случају да на нивоу БиХ не буде пописа због опструкције муслиманких политичара, сама организовати попис. Слично би могло да се деси и у федералним кантонима са хрватском већином.

Спријечити некога да се изјасни национално и вјерски апсолутно је ускраћивање људских права. Ко не жели – не мора да се изјасни, али мора постојати опција изјашљавања. Поготово у земљи у којој Устав познаје три конститутивна народа и два ентитета.

С друге стране, ако Срби, па и Хрвати, организују попис, муслимански политичари би могли да остваре свој сан о принципу "један човјек – један глас", али само на територији на којој пописа неће бити. Али, тек би то отворило питање сврсиходности инсистирања на опстанку БиХ као заједнице.



Оставите одговор