Ко ће покупити чауре?

А побуна је заразна, може да подстакне незадовољства којих увијек има, личи на јунаштво, а можда и јесте јунаштво јер је отпор и неслагање, изгледа лијепо јер је носе занесењаци који умиру за лијепе ријечи, све стављају на коцку јер је њихово све несигурно. Зато је привлачно као што човјеку изгледа привлачно и лијепо све што је опасно. (Дервиш и смрт)

Пише Душко Вукотић, Предсједник Ветерана Републике Српске

Поздрав из Црне Горе

Ово пишем у паузи лопатања у Црној Гори. То не напомињем да би изазвао нечије сажаљење јер за разлику од мојих сабораца ја на лопатање одлазим из своје куће и у њу се враћам.

Кућу сам купио давно од кредита гдје прилично касним у ратама и нисам је скупо платио. Тридесет хиљада марака сам подигао у Хипо банци у Зворнику на петнаест година.

То више напомињем због тога што ме већ дуго нема а „догађа се Република Српска“ којој сам и ја дао ништа мањи нити већи допринос од мојих сабораца које свакодневно срећем на лопатању. Осјећам носталгију као и моји саборци што далеко од Републике Српске покушавам нешто зарадити за себе и дјецу. Али Бога ми слаба вајда. Вјерујте ми да је лакше мене школовао полуквалификовани радник него што ја, кобајаги интелектуалац, могу да школујем своју дјецу.

Како ли је тек ветеранима без икаквих примања и без иједне године радног стажа питам се често. Понекад ми се учини чешће него и они сами. Ваљда зато што имам дефект знатижеље.

Са редовном војном пензијом од 840 кемова из Србије, кредитима из РС, незапосленом супругом са дипломом државне високе школе унутрашњих послова и са лопатом у Црној Гори некако све иде тешко. Сва срећа па су ми дјеца паметнија од мене те моју медаљу за храброст са ликом Гаврила Принципа, потписану од Караџића и моје ратне ране не виде као могући извор своје среће.

Са недовршеном кућом и триста квадрата земље на два километра од мора се хвалим на вријеме јер бих могао и ја бити учесник промјена а да неко изда, па да онда свали на мене како ме je режим купио кућом у Црној Гори. Све их ја добро познајем. И режим и опозицију. Са свима сам на јеби се!

Рате кредита ћу некако сустићи а и оптимиста сам да ће Хипо банка у међувремену пропасти. Иначе и овдје кише падају а Мило је јачи него икад! Мало прије ме звао заједнички пријатељ мене и Николе Дроњка и пита ‘оће ли ветерани подржати протесте.

Побуна дроњака и копилади

Николу Дроњка сам поменуо и осоколио први пут у својој колумни 7. новембра прошле године, објављеној у листу Репортер компликованог наслова: „Му(н)дологија“ и простог поднаслова: „или продаја муда за бубреге“. Истина био је то, прије свега позив на обрачун са разним фабусовцима ала Миле Баника и сличним мрсимудима који су већ одавно прешли и Дејтонске линије разграничења.

Текст колумне се завршава пријетњом и обећањем: „Мишеви разлаз! Никола заједно смо!“ Под „мишевима“ са у тексту подразумијевају глодарске фукаре које нагризају нашу прошлост и садшњост а истовремено армирају темеље корупције јер смо им ми допустили да буду велики. Под овим „заједно смо“ подразумијевају се студенти као једина могућа авангарда и ветерани рата, њихови очеви као истински дроњци или копилад тј. нежељена дјеца Републике Српске. Нежељена дјеца од мајке коју су бранили и одбранили – а она их одбацила. Којег ветерана рата вријеђа ова синтагма „копилад РС“ он је дијете признато и на њега се то не односи. На пример Ћургуза ово не дотиче никако.

Други пут Николу Дроњка сам поменуо у тексту објављеном на Фронталу под насловом „А од кума сат“ у контексту утихнулог студентског вође који је „схватио да револуција једе своју дјецу“!

Не знам ја да ли је Никола лично прочитао иједан од ових текстова али ето ја режиму указујем на могуће трагове инспиратора побуне да се не исцрпљују у прикупљању података из амбасада у којима раде обавештајни „вукови“ попут сина Николе Шпирића који извјештаје шаље са београдских сплавова.

Артиљеријска припрема

Међутим, ја сам само један од војника армије оштрих оловака ништа значајнији или утицајнији од писаца текстова и коментатора са Фронтала, Буке, Респекта, приватних блогова и многих независних текстописаца од којих ништа не зависи.

Осим, бахатог режима и јалове опозиције која љубомору због губитка моћи пакује у нова обећања и чека да покупи чауре са згаришта спржене земље како би на тржишту мрса обновилi залихе кајмака.

Али, вратимо се обећању да ћемо бити заједно са Николом Дроњком ако крене напријед. Рекло би се да је издао команду „За мном!“ Шта чекају ветерани?

Чекамо да видимо да ли студенти мисле озбиљно или је све зајебанција као релаксација у односу на обавезе које са собом носи ударни испитни рок.

Први сиптом тако нечега јесте данашње оглашавање Томислава Глигоревића Потпредсједника Уније студената и члана управног одбора из Источног Сарајева којег је „уловила“ СРНА да саопшти како је Дроњак ето устао да подјели РС на исток и запад.

Чекамо и посматрамо ту страшну опозицију која подржава студенте и туче артиљеријом са велике удаљености а са режимом је на директној вези због „Сарајева и виших интереса“! Ко бива ако, у Сарајеву и опозиција нема министарске фотеље, онда је ништа не обавезује да нас све не изда.

Видовдан као дан „Д“!

И на крају, чекамо Видовдан, Дан ветерана на којем ћемо се срести са нашм браћом из Србије, Црне Горе и Русије да видимо шта нам је чинити на промјенама до којих мора доћи а да „мртва глава не падне“. Чињеница је да нам је једино средство најаве догађаја тај мрски и „прислушкивани Фејсбук“ као најjевтиније средство оглашавања и ветеранима рата углавном недоступно. Међутим, ето вам прилике потомци наши да саопштите правдољубивима да се за Видовдан нешто спрема на коти са које се виде обе обале ријеке Дрине. Ако не буде магле можда ће се видјети и зграда Владе Републике Српске!

Након искуства и маћехинског односа наше РС према нама којој смо дали животе, дијелове тијела или најбоље године живота, морамо сагледати како јој промјенити однос према нашим потомцима и нама самима а да је не повриједимо или, не дај Боже, убијемо! „Јер, убиство је мање опасно од бунтовништва. Убиство не може бити узор и подстрек, изазива осуду и гађење, непријатно је, као ружно подсјећање на трајност људских нагона којих се људи стиде, као што се стиде недостојних предака или преступних рођака.“ (Дервиш и смрт)

Зато су нам три дана потребна да у шуми као биоценози у којој се најбоље сналазимо, мирне главе размотримо све варијанте од мотки до Гандијевске шетње или ванредних избора и да срушимо режим али и скупљаче чаура оставимо празних шака.
Није лако, али добро је ако је почело. Добро дошли на Мачков камен!