Клајн: Ћирилица треба да буде главно писмо

Одбор за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности /САНУ/ залаже се да ћирилица буде основно и главно писмо српског народа, те да се ограничи огромна предност коју данас има латиница – рекао је Срни предсједник овог одбора познати српски лингвиста Иван Клајн. "Треба ограничити огромну предност коју данас има латиница у Србији, а […]

среда, децембар 12, 2012 / 15:30

Одбор за стандардизацију српског језика Српске академије наука и уметности /САНУ/ залаже се да ћирилица буде основно и главно писмо српског народа, те да се ограничи огромна предност коју данас има латиница – рекао је Срни предсједник овог одбора познати српски лингвиста Иван Клајн.

"Треба ограничити огромну предност коју данас има латиница у Србији, а вероватно и у Републици Српској", рекао је Клајн.

Он је истакао да ћирилица треба увијек да буде основно писмо српског народа, с тим да се латиница мора знати и учити, али не да буде главно писмо као што је данас у пракси.

"Свесни смо, чак и када бисмо хтели да укинемо латиницу, да то не бисмо могли, јер је она од 1918. године до данас, скоро један век, стекла огромну предност и у Србији. То морамо ограничити и обуздати, али ни у ком случају забрањивати и укидати латиницу у школи, издаваштву, медијима и другим делатностима", рекао је Клајн.

Клајн, који је и дописни члан Српске академије наука и уметности /САНУ/, навео је да ћирилица не треба да буде само званично писмо за неке свечане државне, црквене и владине употребе, него да буде основно писмо којим се служе сви Срби.

"Морамо се потрудити да заинтересујемо државу за активности Одбора и да објаснимо да ни култура у целини, а ни језичка култура, нису нешто што треба узгред помагати. То је питање од основног националног, државног и политичког значаја, тако да тиме мора да се позабави и држава, а не само лингвисти", рекао је Клајн.

Клајн је данас предсједавао свечаном сједницом Одбора за стандардизацију српског језика САНУ поводом 15 година његовог постојања.

Сједници Одбора је, у име Академије наука и умјетности Републике Српске /АНУРС/, присуствовао академик Слободан Реметић, умјесто Љубомира Зуковића који није могао да допутује у Београд због лошег времена. Био је присутан и предсједник Српског националног вијећа у Хрватској Милорад Пуповац, који је замолио Одбор за подршку у очувању српског језика међу Србима у Хрватској.

На сједници је истакнута потреба да се разјасни шта све улази у корпус језичког насљеђа српског народа, као и да се заврше "Нормативна граматика српског језика", "Правопис српског језика" и "Речник српског језика".

Одбор чине представници САНУ, АНУРС и Црногорске академије наука и умјетности /ЦАНУ/, Матице српске, Института за српски језик САНУ и осам факултета на којима се изучава српски језик.

Одбор је основан да би било обезбијеђено систематско нормирање српског језика са екавским и ијекавским изговором, те ради израде одговарајућих докумената и приручника.



6 КОМЕНТАРА

  1. ВЕЛИКА КЛАЈНОВА МАНИПУЛАЦИЈА И ЧИСТО АНТИЋИРИЛИЧАРСТВО У СРБА

    Ово што Клајн каже да треба „ћирилица да буде основно и главно описмо српског народа“ је најогавнија манипулација једног лингвисте, и то не по основној својој струци србистике него италијанистике, који се изјаснио суштински за латиницу (наравно, ову данашњу латиницу у хрватском језику, гајицу) као једино писмо у језику Срба. Учинио је то у свом интервјуу објављеном у књизи М. Јевтића „Чудо језика“ (Службени гласник, Београд, 2010) када је било речи о предлозима да и језик Срба ун свом правопису има општепознато светско решење питања писма сваког језика у једноазбвучју. Он је тада рекао да, „ако већ хоћемо једноазбучје, онда би Срби требало даа се определе за једноазбзучје у латиници“.
    Стога ово што је овде казао заиста је његова чиста манипулација када је српску ћирилицу одредио да треба да буде „основно, главно писмо“. Наравно да ћирилица у језику Срба буде „основно, главно писмо“ на начин на који је данас „главно“, тј. да га има свега десетак неважних процената у јавности, с тежњом да га има све мање док нее пређемо сви на његово јеедноазбучје у латиници. А кад је требало само применити уставну обавезу из Члана 10. о ћирилици, Клајн се као рецензент заложио и успео да се Правопис српскога језика у решењу питања писма изједначи с оним из Правописа српскохрватског језика (1960) у коме је била лажна равноправност писама на папиру, а у стварности се спроводила одлука о „постепеној замени ћирилице латиницом“. И та форсирана замена српског писма хрватским спровођшена је у Југославији упорно преко власти и лингвиста који су створили чувено, уникатно у свету, „богатство двоазбучја“ које је било само добро звучећа маска за комунистички лукави помор српске ћирилице хрватском лаитницом. Тај наум данас је задржао Иван Клајн који се изборио као председник Одбора за стандардизацију српског језика, да такво „богатство двоазбучј“ остане и у псрпском правопису како би се и после комуниста наставио успешан помор ћирилице и без формалне законске забране ћирилице као у време окупација Срба.

  2. П. С.

    КЛАЈН ЈЕ „НАЈМУДРИЈИ“ ПРОГОНИТЕЉ ЋИРИЛИЦЕ У ПОСЛЕДЊИХ ОСАМДЕСЕТАК ГОДИНА.

    Морам и ово додати. Ево ккко манипулише Клајн нападајући све борце за враћање српске ћирилице у живот језика Срба. Он наше залагање да ћирилица буде једино писмо Срба у њиховом језику, што је светска пракса, баш као што је у енглеском, хрватском и било ком другом језику њихово писмо суверено, једино писмо за писање њихових језика, назива „ЗАБРАНА ЋИРИЛИЦЕ“. По његовој логици и провидној манипулацији испало би да је сваки народ у њиховим решењима питања писма „забранио“ нечије писмо, неко друго писмо. Он нормално решење питања српоског писма у српском језику зове „ЗАБРАНА ЛАТИНИЦЕ“. зашто не каже Енглезуима да су „ЗАБРАНИЛИ ЋИРИЛИЦУ“ тиме што су, нормално, за свој језик изабрали само своју верзију латинице, а не још неког писма у двојности. Клајн одлично зна да је под лажном „равноправношћчу писама“ које нема више ни у једном језику Еврропе и света могуће и даље затирање српске ћирилице да она нестане и из ових десетак бедних процената српског писма у јавности свуда међу Србима, па и у Србији.
    Дакле, Клајн је одличан манипулатор па затирање ћирилицее преко уникатног (само за Србе, „богатства двоазбучја“ он зна да је чак много усопешније него да се донесе нова забрана ћирилице као у време окупација Срба. Такав манипулатор успео је да, на челу Одбора за стандардизацију српског језика настави политику прогона и замењивања ћирилице латиницом из времена југословенства и сербокроатистике.
    Дакле, Клајн је „најфинихји“, „најмудрији“ и „најлукавији“ манипулатор за наставак прогона српске азбуке јер њено спасавање назива „ЗАБРАНА ЛАТИНИЦЕ“, а стварне вишевековне забране ћирилице у окупацијама Срба никако да спомене.

  3. ИЗВИЊЕЊЕ ЧИТАОЦИМА ОВОГ ОДЛИЧНОГ ПОРТАЛА

    У малопређашњем коментару махинално је замењено „ЗАБРАНА ЛАТИНИЦЕ“ уместо „забрана латинице“. Дакле, уместо „забрана ћирилице“ треба да стоји Клајниова манипулаторска оцена „забрана латинице“, а стварна забрана ћирилице која се догађала вековима у окупација Клајну није никада у његовом видном пољу. А оно што нигде не постоји, поготово не постоји код Срба, „забрана латинице“ је његова манипулација да сузбије праведно и разложну борбу Срба да сачувају своје писмо, као што сви други народи чувају своје писмо дајући му пуну сувереност у сваком језику Европе и света.

  4. Збиљићу, лако је нама ријешити ствар око употребе ћирилице, језичких-удбашких манипулатора је било, лако их је пртепознати и стати им за сва времена у крај.

    Све је до српских власти, значи, ако не ови, нека друга српска власт ће омогућити да се за сва времена ријеше лажне дилеме око српског писма и употребе ћирилице, тачка.

  5. У правус те, и сам истичем да су данашњи кривци за настављање истискивања ћирилице из језика Срба срспке власти. Али је проблем у тоем што у нехајности српских власти да коначно на прави начин врате српску ћирилицу у пуни живот међу Србима помажу здушно српски лингвисти, као што је, на пример, дугогодишњи председник Одбора за стандардизацију српског језика који манипулише о могућности (о)чувања ћирилице ако ћирилица буде „основно, главно“ писмо. Па она је у у комунизму била формално главно писмо које је у двоазбучју фаворизацијом хрватског писма, чак га преименујући и од неких српских лингвиста у „српску латиницу“, сведена у многим областима јавне употребе на неепостојеће писмо. У томе је данас српски озбиљан проблем што нее могу да реше питање свога писма у своме правопису и у јавности.

  6. Ова Клајнова манипулација је само наставак антисрпске језичке политике, чији су носиоци били учитељи данашњих времешних лингвиста сербокроатисти академици Александар Белић и Павле Ивић. Њихове фотографије су данас у кабинетима за српски језик и тиме је дат оквир данашњим лингвистима из кога они смеју и не могу да изађу. Павле Ивић је у Коларчевој задужбини пред стотину људи ( има још живих сведока) рекао да би се зарад слоге са Хрватима одрекао и ћирилице и екавице.
    Колико су Срби хипнотисани југословенством и србохрватством може се разумети из чињенице да Институт за српски језик при САНУ и даље ради на стварању Речника српскохрватског књижевног и народног језика , уместо српског језика. А како исту политику следи и Матица српска, показаћу овим сведочењем.
    Пре десетак година два одборника у Скупштини општине Пријепоље добили су батине када су им уручени латинички скупштински материјали, а они нису хтели да напусте салу. Поводом тога, у име једног београдског удружења за одбрану ћирилице , чији сам био председник, послао сам допис Матици српској и питао када ће се она огласити ако неће сада када је двоазбучје дошло дотле да због њега туку Србе. Тражио сам да наша делегација буде примљена у Матици, а када није било одговора новим дописом сам најавио да ћемо доћи пред Матицу са транспарентима. Одмах смо позвани и отишли смо. Председник матице академик Чедомир Попов љутито ме је питао како се усуђујем да кажем да је мање Србин онај ко пише латиницом. Рекао је да он белешке пише и ћирилицом и латиницом , па окрену своју свеску према мени да ме увери у то. Наравно да ја нисам рекао оно што ми је приписао , али тако мислим. Па ево нека се читаоци ФРОНТАЛА запитају да ли су икада видели или чули да неко наизменично пише ћирилицом и латиницом, односно да се запитају да лије академик био искрен.
    Када је академику Ивићу понуђено да буде председник Одбора за стандардизацију српског језика он је то прихватио под условом да његов заменик буде Иван Клајн. То је прихваћено а ћирилица је пала испод десет постотака у јавном животу.
    Ипак су се лингвисти највише осрамотили када се нису огласили поводом 100 година од прве забране ћирилице у српским земљама 1916. Тада је Аустроугарска српску ћирилицу замењенила окупационом хрватском латиницом , а данашњи лингвисти морају да ћуте о томе јер не могу објаснити како је та иста латиница данас чак и ушла у српски правопис као српско писмо.

Оставите одговор