(К)ашиковање са бирачима
У нека, сада већ давна доба, народу је за његов правилан избор обећавана златна кашика. Обећавали су је тадашњи комесари, којима је одговарало да што више народа звецка оружјем противу отмичара и домаћих издајника. Наравно да је данас све то увелико промијењено. Данашње изборне масе овога пута на ону најобичнију кашику успјешно навлаче разни к`о […]
У нека, сада већ давна доба, народу је за његов правилан избор обећавана златна кашика.
Обећавали су је тадашњи комесари, којима је одговарало да што више народа звецка оружјем противу отмичара и домаћих издајника.
Наравно да је данас све то увелико промијењено.
Данашње изборне масе овога пута на ону најобичнију кашику успјешно навлаче разни к`о месари и изборни комесари за културно-забавни рад са народом.
Знају они да сит гладноме не вјерује, али и да гладан ситоме воли да укаже повјерење, па макар и „на кашичицу“, али само нека буде колико треба.
Знају они да и изборна љубав долази преко стомака, па макар због тога и послије леђа страдала.
А док је леђа, биће и самара.
Знају они и да је народ насамарен оним идејама о зарђалим кашикама, и да због тога данас преферира оне сјајне, ростфрајне, којима се има и шта „заитити“ на предизборним Ивковим славама.
А изборни ручак обичан има ред свој логичан: пар говора за предјело, затим супа, ондак сарма са још пар реченица, те на крају печеница.
И мало ситних колача као замјена за хљеб свагдашњи.
А уз све то шега и зајебанција на рачун оних који нису позвани, којима звијезда вечери и вечере на крају и отпјева оно легендарно „ о не, не,не,не, не долази“…
Увјеривши се у успјех овога рецепта, храњења српског рода су се прихватили и сви остали који су досадашњег вршиоца ове дужности, Бога правде, у садејству са потоњима истјерали из химне својих храњеника.
И зато на све стране исто… микрофонске жице брује, наш нам вођа наручује.
И зато куд год ових дана кренеш, чује се одјек кашика под чадором страначкијем,хеј,хај,хој…
И зато у шта год се ових дана забленеш, а оно тамо овце блеју, кашике звекећу…звец,звец…
Ма, прави „Октоберфест“ на наш начин.
Но, када се већ четвртог октобра рефлектори и музика погасе, неко ће морати да се „изује“ за рачун.
Неко ће, можда и идуће четири четири године провести го и бос, без икакве потребе за кашиком за ципеле.
Неко ће спознати да од (к)ашика лијека нема.
А можда и коначно прораде булдожерске кашике на рузмарину, сњеговима и шаши којима су прекривене трасе обећаних путева.
Ко би га знао… никоме се памет не може кашиком у главу улити.
Међутим, оно са чиме се сви можемо сложити јесте наша заједничка жеља да убудуће нико своје проблеме не ријешава „кашикаром“.