Како су Избрисани

Драгомир Петроњић из Словеније почетком рата је незаконито депортован у тзв. Херцег-Босну, где је мучен и убијен. Тек након неколико година, породица је у Бањој Луци на основу одјеће потврдила његов идентитет. Петроњић је био један од такозваних – Избрисаних. Прошла је 21 година од када је почело брисање људи са пописа оних који су […]

четвртак, мај 23, 2013 / 15:30

Драгомир Петроњић из Словеније почетком рата је незаконито депортован у тзв. Херцег-Босну, где је мучен и убијен.

Тек након неколико година, породица је у Бањој Луци на основу одјеће потврдила његов идентитет. Петроњић је био један од такозваних – Избрисаних.

Прошла је 21 година од када је почело брисање људи са пописа оних који су стално пребивали у Словенији.

Више фактора је утицало на то да се такозвани „Избрисани” на површини догађаја појаве касно. Словенија је то ревносно крила (исто као што их је и брисала), а људи су се касно удружили и започели борбу. Данас ово брисање и етничко чишћење из „европске Словеније” све чешће тако и називају, а лучоноша те борбе Александар Тодоровић, човјек који је организовао прво удружење „Избрисаних” не устручава се да то назове и нацизмом.

Ко су "Избрисани", откуд тако страшан назив и колико их је било?

Назив „Избрисани” није наш изворни патент. Написао га је некадашњи министар унутрашњих послова Словеније, који је након откривања те државне тајне постао један од наших највећих противника.

Прва ажурација података из 2003. године је дала цифру од 18.305 „Избрисаних.”
Касније, 2008. године долази нова министарка и поново ажурира списак. Најновији податак је 25.671, а од тога је било 5.600 деце, укључујући и бебе.

Да ли је Словенија извршила административно етничко чишћење над овим људима и зашто је то урадила?

Ја то зовем цивилна смрт, неки административно етничко чишћење, или виртуелни геноцид. То је вјероватно најмасовније етничко чишћење у мирнодопској Европи након Другог свјетског рата. То што су другдје радили оружјем, овде су патентирали на свој начин. И успјели су. Циљ је био да те толико малтретирају – парализују да мораш да одеш. Ако одеш, рецимо, да видиш своје, више нема повратка. Мени је умрла мама и нисам могао на сахрану, јер не бих могао више назад свом дјетету.

Зашто? То је вјероватно сплет ирационалне мржње и економски добитак. Зарадио си пензију али је не добијаш, можда 30 година плаћао здраствено осигурање, а сада мораш бити свој доктор.

Моја добра пријатељица, рођена у Птују 1953. није могла откупити стан приликом денационализације. Отац је био Србин а мајка Словенка – упознали су се у партизанима. Студирала је словеначки, а да би јој дали држављанство од ње су захтијевали испит из језика?! У штету се може убројати и 5.600 дјечијих додатака помножено са много година. Колико нових радних мјеста…итд, итд.

Веома касно сте се почели борити за своја права. Када су се „Избрисани” организовали и како?

Мoј избрис из регистра сталних становника се догодио 26.2.1992. Ја сам за то сазнао на управној јединици у марту 1993., када сам ишао да потпишем очинство своје новорођене ћерке. Потписао сам очинство, али су ми при томе пробушили личну карту и послали на шалтер за странце. Нимало се нисам секирао, мислећи да се ради о нормалном поступку. Кроз неколико дана је из општине дошла крштеница мог дјетета са празном рубриком о оцу.

На шалтеру за странце није било никакве шансе да уредим било какав идентификацијски документ или очинство. Југословенски пасош (издат у Словенији) ми је истекао, а возачка дозвола по наредби министарства престала да важи, без обзира што сам је требао мијењати тек око 1998. „Повуци и потегни” је трајало до 1996. Наиме имао сам срећу, да се за мене заузела пријатељица адвокатица. Можда управо због те чињенице нисам био депортован, као многи други. Када сам коначно постао човјек са идентитетом, желио сам да се запослим. А да би се човјек уопште запослио мора бити пријављен на заводу за запошљавање. Моје пријаве нису хтјели узети, и ту почиње друга правна борба са министарством, па све до Уставног суда.

Побиједим на Уставном суду, и тек онда видим да ту нешто јако смрди. До тада не познајем ни једног избрисаног. Зашто? Наравно, као што сам ја крио да сам без докумената, то су радили и остали у страху од депортације.

У Љубљани 2001. године започнем штрајк глађу. Десетодневни штрајк прође тотално неопажено, али стицајем неких околности се докопам кључног документа МУП. У повјерљивом документу МУП-а су били застрашујући подаци укључујући и датум избриса и ЦРС (централни регистар становништва) Потрудим се и нађем још пет „Избрисаних” и плус још пет пријатеља и на десетогодишњицу 26.2.2002. у провинцалном Птују најавимо установљање Друштва избрисаних.

На моје велико запрепаштење у Птуј су дошли сви већи писани и електронски медији.
Ја постанем јавна анти-звијезда. Међутим, добијем и велики број пријатеља, а нарочито из академских кругова без којих би све данас било другачије. Па набројмо неке : др Андреј Курник, др Дариј Задникар, др Јелка Зорн, др Барбара Безнец, др Растко Мочник, др Борис А Новак, др Уршула Чеброн Липовец. То су углавном људи отворених умова, који се нису либили да нам помажу и то управо на мој начин.

Моје гесло је било храбро: дрско; безобразно и све јавно, плус провокације политичара, који су ме и тужили на суду. А три пута су ме и затворили. (Након једне најгледаније политичке ТВ емисије министра унутрашњих послова, државног секретара, и државну подсекретарицу сам „отјерао у п.м.” назвао их нацистима, итд. Наравно то нисам могао у самој емисији, већ у ресторану ТВ куће. Tужили су ме и захтјевали извињење +6.000€ одштете. Суђење сам намјерно изазвао, да бих га касније искористио за сценографију. Успјело ми је да развучем на цијелих осам рочишта правећи перформансе у самој згради и испред ње са својим пријатељима. Баш је било интересантно доказивати да су заиста фашисти. Нисам опорекао своје ријечи. Кажњен сам са опоменом.Суд је рекао да ме за трошкове њиховог адвоката морају поново тужити.Рекао сам им на ходнику-»једва чекам« наравно, то никада нису урадили-нису се као бик залетјели у мараму)

Медији су наше акције пратили са великим интересовањем, а јавност је била потпуно против, јер бити држављанин Словеније би нама јужњацима ваљда морала бити част. А ја лутам од телевизије, радија, новина и мртво хладно изјављујем, да нећу да будем њихов држављанин, док се политичари не цивилизују. Јавност нас мрзи, праве референдум и скоро 100% гласају да нам се не врати статус сталних грађана иако смо 2003. поново побиједили на Уставном суду.

У јуну 2004 дао сам оставку на мјесто предсједника јер наш правни заступник није одобравао тај вид борбе. Он је врло угледан пензионисани бивши уставни судија који је у извршном одбору друштва имао већи утицај од мене. Исте године региструјем ново друштво Цивилна иницијатива избрисаних активиста и настављам дружење са предходно наведеним људима.

Код нас је мало познат и случај Драгомира Петроњића из Словеније који је незаконито депортован у тзв. Херцег-Босну, где је мучен и убијен да би породица тек након неколико година у Бањој Луци на основу одјеће потврдила његов идентитет. Да ли је било још оваквих случајева и да ли је ико одговарао случајеве сличне овом?

Петроњићева сестра и ћерка су ми пружиле подршку када су ме тужили због »увреда«. На грудима смо имали Давидове звијезде, а у публици је око десет људи имало А4 формат слике Драгомира. За Петроњића сам сазнао негдје око 2004. године. Касније смо дуго чекали на ДНК анализу.

Убијен хицем у потиљак. У љето 2007 смо му били на сахрани.

Колико људи је депортовано никада нећемо сазнати, јер је МУП уништио документе, под изговором да на то имају право након 10 година. И замислите, то ураде исте године када ми откријемо избрис!

Косовског Рома, Алију Беришу, су депортирали авионом у Албанију !? Албанци га првим авионом врате назад. Тада су постојали званично именовани домови за одстрањивање странаца. Бериша им побјегне и илегално се пребаци до Њемачке. Он је био повод за мој штрајк глађу на Шентиљу.

Не, никада нико није одговарао. Нема ни шансе за то у догледно вријеме. Такво је стање духа у малој, лијепој, ксенофобној подалпској државици.

Донесена је одлука да држава Словенија обештети ‘’Избрисане’’. О чему се тачно ради и да ли ће одлука бити спроведена?

Пут до Стразбура је започет тако што смо упознали др Роберта Пињонија из Рима који се заинтересовао за тему, и обећао све да стигнемо до Стразбура. Повезао нас је са љевичарима Италије и њиховим ЕУ посланицима, а то исто је направио и др Андреј Курник са Зеленима Француске, итд. Уз њихову помоћ нам је била омогућена посјета ЕУ парламенту.

Примљени смо у француски парламент и на крају и ЕУ парламент у коме сам имао већу минутажу него сви словенски парламентарци у цијелој години. Тако нам је успјела »промоција« Словеније и више него смучарима.

Словенија је изгубила у Стразбуру на малом седмочланскем сенату. Кршила је двије конвенције о људским правима, а онда се жалила великом 19-чланском сенату.

На одлуку смо чекали до 26.6. 2012. Велики сенат је потврдио одлуку малог сената и додао још и кршење 13. Члана – етничка дискриминација. А шта је то него нацизам?

Тужба се зове „Курић и остали против Словеније.”

Од 11 тужитеља један је умро, два нису дали све што се од њих захтијевало, два се враћају на суд када се заврши придобијање њиховог статуса у Словенији (то није услов за оне који су још увијек у БиХ, Србији…)

Шесторица су добили по 20.000€ на име душевних болова и сада ће добити и материјално обештећење. Најљепше је то да је држава добила наредбу да до 26. 6. 2013 мора уредити одштетну шему за све „Избрисане”, што је готово преседан. До сада се нису ни за педаљ помjерили.

Поштовање одлуке Стразбура надзире Савјет министара Европе. Бојим се да живим у Бананистану, да ће бити цијели народ кажњен, јер Стразбур има механизме за то. Звали су нас на преговоре са МУП-ом недавно, али ми смо то одбили, јер нису послали тачке дневног реда, нити градиво.

Како до Стразбура?

Избрисане је потребно обавијестити да Европски суд за људска права прихвата само тужбе људи који су покушали да остваре своја права по постојећим законима у Словенији.

Закон за враћање статуса избрисаним временски је ограничен до 24.7. 2013. За сада имамо тај закон по којем Избрисани морају аплицирати за враћање статуса. Тадашња министрица Катарина Кресал се законски обавезала да о трошку државе изда брошурицу-»упуство за употребу« Та брошурица која се зове ИЗБРИСАНИ мора бити на свим амбасадама и конзулатима Словеније широм свијета у довољним количинама, као и формулари за аплицирање закона. Дакле, људи морају покушати.

Битно је да људи покажу интерес и Стразбур их зато узима у обзир као заинтересоване и сходно томе оправдане за придобијање нематеријалне штете (можда цијелих 20.000€) плус материјалне одштете која ће за сваког бити индивидуална.

Главни принцип Стразбура је једнакост пред законом и у сваком индивидуалном случају ћемо се позивати на то. Дакле сви морају покушати вратити статус по постојећем закону. Са тиме стичу право за прихватљиву тужбу у Стразбуру.

Наш адвокат из Рима др. Андреа Сакучи ће их заступати про-боно.
Посредник у томе је:

Мировни Инштитут Метелкова 6
1000 Љубљана.
00386 1 234 7720
Фаx 00386 1 234 7722

[email protected]

Наиме ја то радим без икаквих средстава. Мировни институт се укључио у »сервисирање« избрисаних 2006. када је тужба већ била прихваћена у Стразбуру. Добили су међународни пријекат, тако да и они раде про-боно и имају и новац, потпуну потребну логистику, као и стручно знање. Чак три правнице раде само на помоћи „Избрисанима” у прикупљању документације, савјетовању и посредовању.

Слободно можете објавити и моју мејл адресу, адресу и фиксни телефон за додатне информације:

Александар Тодоровић
Римска плошчад 21.
2250 Птуј.
Словенија
00386 2 778 4751

[email protected]



Оставите одговор