Како се зове српски језик?

Узалуд из Загреба и Сарајева, покушавају ситним измјенама у погледу прављења нових или враћања старих ријечи, замаскирати поријекло свог стандарда. Остаје чињеница, да почива на деветнаестовјековном српском темељу, који је ударио Србин. Вук Стефановић Караџић.

петак, март 6, 2009 / 16:56

Забушурен у предизборно бунило, извјесни Мирослав Чаваркапа (кандидат ПДП-а за Кантон Сарајево), наводио је у телевизијском обраћању доказе, како је полуга власти за коју се кандидује потпуно избрисала постојање Срба. Да наш језик тамо није у званичној употреби, а да он то најбоље зна, пошто је судски тумач за српски језик. Изјава би била смијешна, да је не изговара Србин. Овако је тужна.

СПРДЊА:

Док смо се од срца смијали хрватским параноидним и шизофреним настојањима, да почетком деведесетих по инстант-принципу размуте свој новоговор у химбер који ће их удаљити од Срба, ни слутили нијесмо да би на концу могли почети и да плачемо.

Захваљујући комунизму, и потпуној незаинтересованости у његово вријеме школованом научном кадру, данас већина Срба заправо не зна да је језик којим говоре муслимани и католици – заправо српски! А то је проблем.

За ијекавски изговор српског језика, већ одавно постоји план да се другачије именује. Тако муслимани, и поред тога што су измислили ново име (тзв. Бошњаци), за свој новоговор оставише термин босански. То је темељац унитарне државне политике, која Србе постепено треба превести у Босанце (или Бошњаке) православне вјероисповјести.

Из Ирана долазе Хрвати…

Српски језикословци и повјесничари, немају потребе да насједају на Хитлеровски приступ историји, који се примјењује у Загребу и Сарајеву. Извлаче закључке о националном идентитету, на фалсификованим, непоузданим, и тешко провјерљивим подацима из далеке прошлости. Тако нам овдје не пада на памет, да полемишемо са хрватским НДХ-будалештинама да су дошли из Ирана, или муслиманским небулозама како су генетски насљедници историјски непотврђене Цркве Босанске.

У вријеме националног буђења, свугдје у Европи су настали тзв. књижевни или стандардни језици. То су вјештачки језици, најчешће развијени на основу једног дијалекта извјесне нације. Њихов циљ је стварање националног јединства, тј. да се преко њега може споразумјети са било којим сународником, ма колико му матерњи дијалекат био неразумљив.

Сјеверни и јужни Нијемци се, напримјер, још увијек веома тешко споразумијевају ако не користе службени језик. Срби су то дјеловањем Вука Караџића ријешили у 19. вијеку, па данас трагове некадашње збрке у разумијевању, можемо видјети само у комичним филмским подсјетницима, типа Зона Замфирова или Ивкова слава. Тако су и Италијани за основу свог књижевног језика узели тоскански, Французи франсијен (говор Париза), а Кинези мандарински.

ЧИЊЕНИЦЕ:

Ту постоји једно логично питање. Зашто је тзв. штокавски дијалекат само српски, кад су њим говорили и муслимани, односно велика маса словенског народа католичке вјероисповјести (Славонија, Далмација, Дубровник)?

Оно што је за нас битно, јесте чињеница да су сви новонастали стандарди у бившој СФРЈ (хрватски, бошњачки,црногорски), развијени на основу Вуковог језика. Ијекавског дијалекта Срба, који су живјели у околини Караџићевог родног Тршића.

То важи чак и за екавску варијанту српског језика. Иако данас доминантна по броју говорника, створена тако што се ијекавски изговор старословенског гласа јат (је, ије) из Вуковог језика, дословно замијенио екавским (е). У Вуково вријеме, говор Срба екаваца се умногоме разликовао од стандарда, којим се данас говори у Београду, Новом Саду или Нишу. Напримјер, умјесто где (гдје), сасвим увријежено се говорило гди.

Повратак у будућност

Но, рекли смо да нећемо ићи тако далеко у прошлост, за спор коме припада научно право да језик (који се чак и у Хашком суду признаје као један – БХС), назива својим именом. Истина је да су католици у Аустро-угарској, који се до Илираца и споразума са Вуком 1850. нијесу сматрали Хрватима, говорили тзв. штокавским дијалектом. Али, такође је чињеница, да је ијекавски изговор јата био већинска особина православних, док су католици и мухамеданци, претежно говорили икавским и екавским варијантама.

Исусовац Бартол Кашић (1575. – 1650.), писац прве граматике илирског језика, икавски назива нашки, а ијекавски дубровачки. Због противљења загребачког бискупа да то није језик цијелога народа, папа није одобрио његов ијекавски превод Библије. Икавски, данас широко распрострањен у Далмацији, а камоли славонски екавски – нијесу књижевни у Хрватској.

Узалуд из Загреба и Сарајева, покушавају ситним измјенама у погледу прављења нових или враћања старих ријечи, замаскирати поријекло свог стандарда. Остаје чињеница, да почива на деветнаестовјековном српском темељу, који је ударио Србин. Вук Стефановић Караџић. Уколико хоће заиста доказати, како данас говоре језиком вијековима одвојеним и различитим од српског, морају почети скупљати доказе о богумилском или католичком поријеклу племена Караџића. Ништа мање!

Јагићево правило

Докази да је језик који читате и овдје и у Загребу Вуков, могу се обилато наћи из хрватских пера као што је Ватрослав Јагић. Свјетска величина у славистици, по коме се чак назива једно правило у старословенском језику. Написао је 1864. знамениту студију о Вуку, и препун ријечи хвале признао да је језик српски. Али се и у свом каснијем раду љутио на хрватске лингвисте, што у заједничком језику занемарују хрватску грађу. Ово се посебно односи на Ријечник хрватскога језика Ф. Ивековића и И. Броза из 1901, који је углавном описивао грађу народног језика из Вукових збирки.

ЧИСТУНЦИ:

Жалосно је зато, што се баш код Срба појављују мудросери, којима је хрватски или бошњачки језик неспорна ствар. То су најчешће људи сасвим неупућени у питања језика, а још више историје, те своје јавне наступе подређују дневнополитичким мрсимуђењима. Што за посљедицу има да по правовјерном осјећају, дају себи за право одређивати која је ријеч српска, а која не. Тако прави Србин не смије рећи строј већ машина (а може строј у војсци), творница већ фабрика (а користимо ријеч творба), покус већ експеримент (а ево покушавамо показати да је језик наш).

Нећемо да будемо покусни кунићи Европе у БиХ, али хоћемо експериментални мишеви. Умјесто изворних, као српске ријечи гурамо стране, што иде једино на руку фашистоидних лингвиста. Помажући им да сакрију, како су прије једног вијека исто тако позајмили језик од Срба. Тако је Творница алатних стројева Јелшинград, мудро преименована у Фабрику алатних машина. Још кад би им рекли да је и алат (оруђе, прибор) турска ријеч, можда би увидјели колико су изворни Срби.

Туђице и посвојенице

Многе стране ријечи су се одомаћиле, јер је Србија постала слободна држава. За разлику од Хрвата, који су се плашили губљења идентитета при наметању њемачког и мађарског, Срби нијесу водили рачуна о приливу туђица са Запада.

Још 1842. године Друштво српске писмености, покушава направити неки ред, преводећи стране ријечи. Тако су испале кованице: постројница – архитектура, изудица – анатомија, воздухокружије – атмосфера, редостав – систем, вјештоплес – балет. Поред ових данас смијешних и рогобатних ријечи, примиле су се неке, које тада вјероватно нијесу изгледале мање чудно: двосмислен, осуда, отпуст, потрес, порука, правобранитељ, принуда…

Штавише, крајем 19. и почетком 20. вијека, српски пуристи су се залагали за избацивање цкрвенословенских благонаравије и доказатељство, али и русизама строг, устремити се, пријем, вјероватан. Залажући се за облике морал, доказ, срог, устрмити се, пријам, вјеројатан. Међу ријечима који су српски језички чистунци намјеравали увести (да би биле мање руске, а више српске), налази се читав низ оних које правовјерни данас препознају као хрватске. Треба нагласити да ријечи као што су зборница, отпад, виноградар, неразумљив; нијесу постојале док их није сковао Вук.

ШТА ДАЉЕ?

Да малоумности о којима свједочи Чаваркапа с почетка, нијесу у Сарајеву од јуче, најбоље показује пар извадака из аустро-угарских списа: Судиште је али мнијења да у назочном случају не предлежи тај злочин; или: Позивају се дакле свиколици ове некретнине купити желећи да изволе приступити к дражби дочим се дражбени услови у званичне часове код овог суда увидјети могу. На пут том силовању језика, успјешно је али уз жртве, стао Петар Кочић. Он је новоговор окупатора назвао: одурна наказа, тешка и усиљена, често потпуно неразумљива.

Бољи опис за ово што нас је снашло, ни данас не треба. А штета је већ учињена. Усљед редовног добијања ултиматума из ОХР-а са ознаком УРГЕНТ, у нашим службама почињу писати тако, умјесто ХИТНО како су до сада навикли. Кажу: добили смо ургент.

У законодавству из стамбене области, такође имамо нове термине: гринфилд, тауер локејшн, и руфтоп. За ледину и мјесто торња, како ја сад нестручно преведох. Стручнији од мене за грађевину, много чешће кажу руфтуф. Мислећи и даље на врх домаћег крова.

Аустроугарска данас

У емисији о изградњи коридора Ц-5, новинарка пита министра Докића: Завршена је префизибилити студија… Министар прихвата: Да, завршена је та физибилити студија или, што би се код нас рекло, студија изводљивости. Похвално што је министар осјећао потребу, да остане и модеран и нормалан, али због језичке умоболије Министарство му се зове транспорта и комуникација. Само да се не би звало превоза и промета и саобраћаја и веза. А веза у овој држави увијек затреба.

На Скупштини Града Бања Лука стоји натпис: Информативни бизнис пункт. Запослени би се ваљда осјећали врло сељачки, ако би им се радно мјесто звало: Обавјештајна пословна тачка. Мада би тад смисао био барем мало докучивији, јер се бизнисмен не може превести на српски. То је посебна класа људи, који припадају само себи и свом новцу.

Не пада им напамет да се зову предузимачи, сопственици, пословни људи, а какве би тек сељачине били да су добри домаћини? Они су ти који прихватају хрватску шизофренију, и улазе у индуковану српску психозу. Па су спремни због својих сукладних сурадника, казати на новосрпском да су њихови лојални саграђани, жељни мирног саживота.

Прецјењује се утицај ових ситних језичких тумора, а занемарује моћ пропасти, која би услиједила ако изумре ћирилица. Као што видите читајући, ствар је на том подручју још гора од језика. Али то је већ друга прича…

Потурчени Загрепчани

Не морате бити лингвисти, па да свакоме ко трабуња о тисућљетном хрватском језику (изворном, дапаче), докажете како је настао од Вуковог. Откуд на ХРТ-у и поред тога што се поносе да Загреб никада није био под турском влашћу, тако слатки турцизми као шећер, пекмез, кајсија, вишња, пиле, боја, сат, топ… – уколико их у пакету нијесу позајмили од Срба? Сачувавши чак српско губљење Х из 17. вијека, који је на овај начин превело турску ријеч саХат. Код Чеха, католичког народа под германским утицајем (каквим се представљају Хрвати), сат се каже ходини, а шећер цукр. Код суседа Словенаца, то су ура и сладкор.

Историјат имена

Српски језик је уведен у Хрватску мјесто кајкавског, да би се уклонила баријера према Далматинацима и Славонцима католицима, те се на њих пренијело хрватско име. Чим је пројекат заживио, српска одредница у имену језика се убацивала или избацивала, зависно од политичких потреба. Мажуранић је тако, иако потписник Бечког договора из 1850, наложио примјену илирског правописа од 1836, чим је 1862. постао канцелар. Језик је званично назван хрватски 1868. у Хрватско-угарској нагодби, иако је 1867. Сабор прихватио име хрватски или српски. 1888. је измјењена одлука из 1874. кад је језик био само хрватски, у хрватски или српски, а укинут пропис Сабора из 1869. да се (нпр. у Срему) мора користити хрватски језик и латиница. Из тог периода су и залагања у Далмацији, за име српско-хрватски, гдје је 1901. прописано да се сва пошта може адресовати ћирилицом.

Одмах по почетку Првог свјетског рата, српски је поново избачен. Послије привидног јединства (и братства) у Југославијама, односно слома НДХ, 1967. је објављена Декларација о називу и положају хрватског језика. Овај документ, утро је пут избацивању хрватскосрпског из Устава у августу 1989. и почетку рата.

У БиХ се језик непосредно по окупацији, за владавине Јосипа Филиповића, називао искључиво хрватски. Затим га је Бењамин Калај назвао земаљски, а затим и босански. Не обзирући се на противљење Франца Миклошића (шефа катедре за славистику у Бечу), који му је одговорио да изабере српски за име језика, јер га и муслимани у окупираним крајевима тако зову. Барон Буријан, Калајев насљедник, допустио је измјену назива босански, али је 1907. настала свађа да ли ће бити хрватско-српски или српско-хрватски. Други назив је побиједио тек 1912. због, како се наводило, српске већине у БиХ. Након атентата на Франца Фердинанда, српски је такође забрањен. Даље знате сами.

Прва објава: Екстра магазин, Бијељина 2003. године



2 КОМЕНТАРА

  1. Повратни пинг: • Фронтал.СРБ

Оставите одговор