Како Побједа избацујући ћирилицу, убацује антируску уређивачку политику

Писмо Сергеја Жељезњака, високог функционера Путинове Јединствене Русије, у којему се захтева стварање „Уједињене опозиције Црне Горе“, говори да су груби насртаји Кремља на суверену државу Црну Гору ушли у нову, још бруталнију фазу, пише подгоричка Побједа.

четвртак, септембар 29, 2016 / 19:34

Репертоар руске империјалне политике према Црној Гори веома је разуђен: отворену финансијску, дипломатску, пропагандну, наводно и обавјештајну подршку добијају антизападне, панславистичке и великосрпске странке, Српска православна црква, антинатовске невладине организације и медији, али и такозвани независни листови и телевизије са пронатовском реториком и америчким капиталом, те утицајни НВО-и који имају милионске грантове од институција ЕУ и Америке, пише у ауторском тексту Милорад Поповић.

„Руски стручњаци за специјални рат, пензионисани официри КГБ-а, потпомогнути експертима из Израела, имају за циљ да се међу прозападним јавним мњењем, присталицама НАТО-а које подржавају владу, створи осећај немоћи и страха“, наводи он.

Указује да се бољи познаваоци црногорске историје сећају да је ово трећи пут у последњих 160 година да Русија организује опозицију у Црној Гори, како би осуетила већи степен државне самосталности и прозападни смер спољне политике.

Данас, наводи он, је проруска коалиција, за разлику од претходне две, веома шаролика, поред четничких војвода и довојвода, руралних пјесничи- ћа, увезених и домаћих клерикалаца, квазиљевичара панслависта, појачана бившим индипендистима, новојотованим турбоцрногорцима, самозваним анархистима и бандијеристима с кинеском свилом.

Професионалним историчарима намеће се интересантна компарација: књаз Данило Петровић Његош, Јосип Броз Тито и Мило Ђукановић, у кључним тренуцима својих политичких каријера имали су јавну или прећутну подршку Петрограда и Москве, да би у тренутку заокружења државне независности постали непријатељи руских империјалиста, пише Поповић.

„СтратегијаИмперије у најави непријатељства немају смисла за суптилност и тајновитост: оне не сакривају своје претензије и увијек гађају у центар, у лидера реметилачке државе, као што је то недавно било са председником Грузије Сакашвилијем или Украјине Јушченком. Тако и данас ударају на Мила Ђукановића ширећи, уз помоћ домаћих сателита, илузију да је довољно само да оде председник владе и да ће нестати корупција и столетне поделе међу православним становништвом у вези државног и националног питања“.

У тој атмосфери, истиче, је створен лајтмотив пропагандне кампање Демократског фронта, МИ ИЛИ ОН, који је варијација старих четничких слогана “Слобода или смрт, “Домовина или смрт”. Но, “није вино пошто приђе бјеше”.

Црна Гора није више сама као у доба књаза Данила, који је ликвидиран удруженом акцијом руских, турских и аустријских агената; она је медитеранска земља у коју се баћушке не могу ушетати тенковима као у Јужну Осетију, Абхазију, Придњестровље, Крим или Доњецк, указује Поповић.

„Брутални сценарији су овде, ипак, компликованији и тешко изводљиви. Једини ефикасни метод руских специјалиста и њихових овдашњих агената да се Црна Гора обезглави је ликвидација протагониста прозападног политичког опредељења. Ипак, на такав авантуристички потез Кремљ се неће одлучити, с обзиром на садашње међународне констелације и на то да Црна Гора нема стратешку важност Украјине, Грузије или Сирије“. Треба, дакле, очекивати, сматра Поповић, да ће се Русија ограничити на такозвану меку силу, комбиновањем пропагандног, обавештајног и политичког рада, иако не треба искључити и друге сценарије.

Аутократама попут Путина, каже Поповић, тешко је разабрати линију која дели рационално од ирационалног. Иза парола о братској љубави и тобожње љутње због наводног изневеравања „мајчице Русије“, крије се хладна империјална рачуница, која се, истина, темељи на анахроним деветнаестовековним геополитичким тлапњама о сферама утицаја које су превасходно погубне за савремену руску нацију.

„Руски специјалисти и њихови овдашњи плаћеници сугеришу Демократском фронту да провоцира и показује дрскост, јер црногорску владу, која је пристала да да најважније ресоре опозицији, сматрају слабом. Ипак, водитељи антицрногорске кампање све су нервознији, што сугерише да слуте пораз 16. октобра, па пријете да неће признати резултате или истурају Срђана Милића и Горана Даниловића, који прете да можда и неће бити избора“, истиче.

Поповић наводи и да националистички кругови у Москви и Београду, на основу досадашњих избора знају да антинатовске странке без бивших индипендиста, СДП-а и покрета УРА, немају изгледа да промијене стратешки курс Црне Горе.

„Они су још 2012. године, преко власника листова “Вијести” и “Дан” сугерисали наводно национално помирење Срба и Црногораца, према којему се национални Црногорци треба да одрекну и оно мало права која су изборили 2006. Упорни рад на разбијању индипендистичког блока, манипулишући с личним амбицијама бивших Ђукановићевих сарадника, али и фрустрацијама дијела грађана због тешких економских прилика, социјалне раслојености, корупције, (пре)дуге владавине ДПС-а“, истиче.

Поповић наводи и да четвртвековна владавина ДПС-а је заиста европски раритет, али и Црна Гора је суи генерис.

“ У Европи нема државе од шестсто хиљада становника, у окружењу агресивних национализама који претендују на њену територију, и уз то још увијек има четрдесетак посто сопствених грађана са контроверзним или непријатељским односом према црногорској државности. Дуговечност владавине Мила Ђукановића није тешко објаснити: већина грађана у њему још увек види јединог снажног лидера који је способан сачувати политичку стабилност, независност и прозападни курс Црне Горе“, навео је Поповић.

Он процењује и да би се, ако би актуелна опозиција дошла на власт, за само годину дана Црна Гора, слично Босни и Херцеговини или Македонији, поцепала по етничко-националним шавовима и постала трајни политички богаљ.

„Дакле, ово није, како тврди пропаганда на субординираној линији Москва-Београд-Подгорица, борба за или против позиције једног човека и једне партије, него је, на жалост, посреди одсудна битка за останак Црне Горе на колосеку који води у боље друштво. Уколико не побиједи прозападна опција на изборима 16. октобра, биће поништено и обезвређено све оно што је грађено од 1997. године до данас, и ко зна која ће генерација опет добити прилику да Црну Гору, као равноправну и независну земљу, уведе у савез најпросперитетнијих држава западног цивилизацијског круга“, закључио је Поповић.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *