Како је Фидел нахранио Кубанце?

Данас, кад водећи аналитичари најављују да би се призори са кубанских улица могли преселити и на територију развијених земаља Запада, готово је есенцијално погледати модел, помоћу којег и поред вишедеценијских санкција САД и слома СССР, Кастрови поданици нису остали гладни. Пише: Зоран Црнчевић Почетком ове године, односно буквално 1. јануара, навршило се тачно пола вијека […]

понедељак, април 6, 2009 / 17:06

Данас, кад водећи аналитичари најављују да би се призори са кубанских улица могли преселити и на територију развијених земаља Запада, готово је есенцијално погледати модел, помоћу којег и поред вишедеценијских санкција САД и слома СССР, Кастрови поданици нису остали гладни.

Пише: Зоран Црнчевић

Почетком ове године, односно буквално 1. јануара, навршило се тачно пола вијека од дана када је на Куби свргнут са власти Фулгенцио Батиста. Империјалистичка марионета и слуга америчке коцкарске мафије. Револуцијом је прекинута дуга историја неписмености и глади становника Кубе, гдје је прије 50 година, образовање било недоступно за скоро половину дјеце. Богати су били писмени и сити. Остали су били гладни. Данас је број неписмених Кубанаца сведен на свега 3% популације.

Али зашто је образовање битно да би народ био сит?

Прије револуције на Куби 1959. године, кубанска пољопривреда је већим дијелом била усмјерена на производњу шећерне трске на великим плантажама. Само петина обрадиве земље је кориштена од стране малих фармера, који су производили само половину хране потребне за прехрану становништва Кубе. Остало је стизало из увоза. Након побједе Револуције, Кастрова власт је наставила са масовном производњом шећера из шећерне трске, који је дуго времена представљао главну ставку кубанског извоза. Око три четвртине, од укупне вриједности извезене робе.

Као и на калифорнијским плантажама, производња се и на Куби одвијала уз високо учешће вјештачких ђубрива, пестицида, енергије (нафте) и пољопривредне механизације. Без довољно властитих извора нафте, исхрана Кубанаца је увијек зависила од међународне трговине. САД су већ 1962. године Куби увеле ригорозан трговачки и финансијски ембарго. Изолована од стране дотадашњег главног трговачког партнера, Куба се окренула комунистичком блоку.

СССР је тако деценијама био главни трговачки и политички партнер, и донатор социјалистиче Кубе, којем је Хавана продавала свој шећер по цијени и до 5 пута већој од тржишне цијене, а из којег су на Кубу стизали вјештачка ђубрива, нафта и пестициди за кубанску пољопривреду. Можда некоме живот шездесетих и седамдесетих на Куби не изгледа као тропски рај (код нас власт промовише «економски рај»), али стандард и привилегије становништва Кубе, биле су свјетлосним годинама испред већине земаља Латинске Америке. То је успјешно функционисало деценијама, али након колапса СССР, Куба се 1989. године нашла у великим тешкоћама.

Кубански извоз је опао за скоро 90%, увоз пестицида и вјештачких ђубрива је пао за 80%, а увоз горива за 50%. Резервни дијелови за пољопривредну машинерију се нису могли ни набавити, а Њујорк Тајмс, тај послушни гласник америчког капитализма, пророковао је скори слом режима Фидела Кастра; када га већ агенти ЦИА-е нису успјели ликвидирати у многобројним покушајима.

На Куби је завладала глад. Према подацима Организације УН за храну и пољоприврду (УНФАО), процијењени унос калорија је пао са 2,600 по глави становника у касним осамдесетим, на износ од 1.000 до 1.500 калорија по глави становника 1993. године.

Власт Фидела Кастра, сада остављена на милост и немилост јединој преосталој суперсили (отприлике као и Срби у истом том периоду), доказала је да умије да нахрани свој народ. Борба је трајала неколико година, али се данас народ на Куби више не боји глади.

Њихове трпезе су препуне свјежег воћа и поврћа из еколошке производње, а традиционални кубански коктел мојито (састојци су кубански рум, слатки сируп добијен из шећерне трске, лимета, сода, мента и здробљени лед) служен у елитним хотелима Хаване, прави се са еколошки узгојеном ментом. И, наравно, и даље служи у хотелима.

Док капиталистичком свијету пријети потпуни слом, а грађани САД праве залихе намирница припремајући се за неизвјесну будућност, народ Кубе се гости својим локално узгојеним воћем и поврћем: 100% «мејд ин» Куба. Домаће и самоодрживо. Еколошко. До те мјере успјешно, да је постало предмет изучавања широм капиталистичког свијета. Можда би се то и могла звати «еколошка банана револуција», али Куба више засигурно није банана република. За разлику од својих комшија, који као империјално-капиталистичке колоније, носе све атрибутиве који иду уз овај пежоратив.

Како је социјалистичка диктатура успјешно ријешила проблем здраве и обилне исхране, када то није пошло за руком или плугом, ни најразвијенијим земљама свијета? Како је Фидел нахранио Кубанце?

Приморана на хитну акцију 1989 године, влада Кубе се одлучила на хитно дјеловање. Самоодржива производња хране је постала национални приоритет. Док су многе државе широм свијета увозиле јефтину храну лошег квалитета, трујући тиме своје грађане и уништавајући своје пољопривредне произвођаче, Куба се одлучила да стварањем малих еколошких фарми, постане самоодржива по питању исхране.

Куби је ишла на руку чињеница, да је у том тренутку имала на располагању интелектуалну силу од чак 11% свих научника Латинске Америке, иако на Кубу отпада свега 2% становништва континента. Такође, Куба је већ и прије кризе била у фази експериментисања са еколошки одрживом пољопривредном производњом. Кастрова вишедеценијска стратегија квалитетног образовања Кубанаца се исплатила. Уз добро развијену истраживачку инфраструктуру, и способне тимове научника, влада Фидела Кастра је мобилисала све своје снаге, како би спровела револуцију. Овај пут прехрамбену.

Кубанска трансформација пољопривредне производње се базирала на најсавременијим научним достигнућима у области примјењене биологије, агроекологије; чиме су у употребу уведени биопестициди и биолошка контрола штеточина, кориштењем њихових природних непријатеља.

Добар примјер је кориштење мрава, да би се сузбио жижак који напада слатки кромпир, или кориштење посебне врсте глиста у сврху ефикаснијег компостирања. Организовањем друштва, органско ђубре из домаћинстава је постао компост за кубанске њиве, а широм Кубе су успостављени центри за едукацију и помоћ пољопривредницима.

Велике државне плантаже су расцјепкане и подијељене радницима да их обрађују, а слободне градске површине су претворене у баште. Радници на фармама су стимулисани тако, што је њима припао један дио прихода од продаје вишкова. Углавном 50%. Као резултат директног увида радника у сопствене резултате рада, продуктивност радника је скочила, а приноси фарми су значајно повећани.

Поред руралних имања, данас на Куби постоји и више од 7.000 урбаних парцела или органопоникоса (урбани вртови на Куби), укупне површине преко 33.000 хектара. Поред обиља свјежих намирница и вртларства, као здравог занимања или хобија, органопоникоси утичу и на јачање веза унутар локалних заједница и унапређење изгледа урбаних подручја. Више од 200 вртова у Хавани, снабдјевају становнике тога града са преко 90% потребног воћа и поврћа. Тако је то на Куби. А код нас?

Бањолучани се сјећају обиља воћа и поврћа, које се могло наћи на бањплучким тржницама током свих ратних година. Пољопривредни производи који су стизали из Лијевча или са Баније (дакле, без готово икаквог удјела других, чак и Посавине или Семберије), омогућили су нам да прегурамо најтеже тренутке рата. Спасили су нас глади и сигурног пораза.

Данас велики ланци супермаркета сахрањују нашу пољопривреду. Свједоци смо све већег увоза масовно произведене хране лошег квалитета, чиме се трује становништво и уништава наша локална пољопривредна производња. Не смијемо ни размишљати о томе колико отрова садржи воће, поврће, месо или риба, који превале стотине или хиљаде километара да би доспјели на наше трпезе, и постало храна наше дјеце. Да ли нас интересују разлози огромног повећања броја обољелих од рака? Или других тешких болести? Хоћемо ли ускоро умирати од глади, осуђени на милост и немилост моћника?

Довољно је упозоравајућа, и готово предсказујућа чињеница, да су банане из неке «банана републике» као што је наша, али са друге стране Атлантика или из Азије, неколико пута јефтиније од јабука произведених у локалној производњи. Но, ми не једемо чак ни те, скупље домаће јабуке, већ их извозимо на тржишта која знају да цијене здраву храну. Исто као и они «изворни бананци».

Осим што је морбидно да нешто бива узгојено, упаковано, препаковано, неколико пута, исто толико пута претоварено, те довежено с друге стране свијета, те још и јефтиније од домаћег; ми ни оно што смо у стању произвести, не купујемо од домаћих произвођача. Купујемо чак и обични, црвени лук, из развијених економија као што је Шпанија или Холандија. А зна се колико код њих кошта цијена рада.

Вријеме је да се утврди колико је данас прехрана становништва Републике Српске утемељена на властитим ресурсима. И колико нас, због недостатка властите самоодрживе производње хране, угрожавају ратови, свјетске кризе и интереси моћних. Хоћемо ли дозволити да останемо гладни ако тако одлучи онај битни неко?

Можда се и наша, као и кубанска стратегија производње хране, требала водити девизом: „уздај се у се’, и у своје кљусе"?



Оставите одговор