Марија Милић

Како је дневна соба у Бањој Луци постала београдска кухиња

Прича о фамозном Школском рјечнику босанског језика уистину је једна од занимљивијих ствари која нам се десила у посљедње вријеме. “Ђикан” и “четникуша” су, на моју личну одговорност, за кратко вријеме постали својеврсни евергрин. Међутим, “четници кољу”, “балванград” и остале написотине Џевада Јахића којима на погрдан и болестан начин описује Србе и православце, те опсцености […]

петак, новембар 13, 2015 / 18:59

Прича о фамозном Школском рјечнику босанског језика уистину је једна од занимљивијих ствари која нам се десила у посљедње вријеме.

“Ђикан” и “четникуша” су, на моју личну одговорност, за кратко вријеме постали својеврсни евергрин.

Међутим, “четници кољу”, “балванград” и остале написотине Џевада Јахића којима на погрдан и болестан начин описује Србе и православце, те опсцености које се школарцима сервирају попут “китоња: човјек големе ките” или “објахати: бити на жени, у физичком смислу, сексуално” у појединим федералним медијима добиле су размјере “свесрпске ујдурме”, “завјере спаковане из београдске кухиње”.

Тако су сарајевски медији данима на ударним странама објављивали текстове са дијеловима другог рјечника, који им је Јахић – подвалио. Емитовали су емисије гдје се београдска штампа представља као злочиначка група која у најмању руку има жељу да уништи Бошњаке. И наставили су опет и ове.

Стварна је истина да текст о ђиканима уопште није писан у Београду, него у Бањој Луци. Истина, федерални медији су погодили да је прича настала негдје близу хране, али је ипак, умјесто београдске кухиње, велика завјера ипак скована – за једним трпезаријским столом приватног стана у Бањалуци. Породично дружење, уз незаобилазну причу о политици и национализму, изненада је изњедрило дефиницију коју је домаћин, овлаш, пуних уста, из некад прочитаног рјечника избифлао преда мном.

И тако је Школски рјечник, који сам данима, искрено шокирана, листала и који би могао да носи баш све епитете осим образовног, доспио на насловне стране медија у региону. Иако се толико упињу да их дискредитују као да су открили некакву брижно чувану тајну, текстови о Јахићевим гадостима, ни изблиза немају одлике потенцијалног добитника Пулицера. Ради се само о компилацијама његових дословно цитираних хитова и стручних оцјена његових колега – да је рјечник “обично смеће”. Истраживачко је само то што смо сазнали, али то уопште није било тешко, јер је логично, да Јахић од завршетка рата ужива подршку бошњачке власти.

За похвалу је то што су сарајевски академици прије неколико дана, послије писања из “београдске кухиње”, промијенили мишљење и одустали од покровитељства Јахићевог новог вишетомног рјечника, такође филованог опасним дозама мржње.

Али је страшно то што је овај уџбеник још прије скоро двије деценије доспио на полице федералних библиотека, школа и факултета.

Још је страшније то што се накнадно испоставило да у Републици Српској, Бог драги зна откад, знају да овај рјечник постоји, али из ко зна којих разлога, српским академицима, патриотама и библиотекарима никад није пало на памет да се тиме баве.

Министарство просвјете и културе РС је, истина, смјеста реаговало и затражило његово повлачење. Али је државна акција, скована силним теоријама завјере, ту и завршила. У међувремену су се појавиле те патриоте и интелектуалци који су саопштили да је текст “убачен да скрене пажњу са Косова и других великих проблема”. А било је и оних, који су већ годинама на државним јаслама Републике Српске, плаћени да воде националну политику, образовање и културу, који по кафанама тврде да је текст смишљен да нас, ето, након 20 година мира посвађа.

Сарајево, са оваквим патриотама и заштитницима Српске, може да буде мирно. И да склапа кухињске елементе баш по својој жељи.

Као што је Јахићев Школски рјечник сасвим случајно завршио у рукама новинара, тако може и било шта друго што читаоци знају, а ми не знамо.

Ја, четникуша, лично вјерујем само таквим ђиканима.

Дефиниције за спрдњу, али и страх:

Објахати – „бити на жени, у физичком смислу, сексуално“
Најебати – „настрадати, награбусити“; примјер: „Најебо сам, душе ми“
Потреба – „потреба за вршењем нужде“; примјер: „Ја се распасо, да извинеш, у мене потреба била“
Китица – „мала кита, дечји пенис“; примјер: „Да ти видим китицу“
Кита – „пенис“; примјер: „Боли њега кита за то“
Китоња – „човјек големе ките“
Ђикан – „сељачина, неотесани младић, обично православац брђанин, сточар, чобанин, босански православац четничког поријекла који је генетски четник“; примјер: „Поклаше нас ђикани.“
Балванград – пежоративно „динарска босанска насеља попут Сокоца, Хан Пијеска, Пала и Рогатице“
Балванградски – користи се за менталитет: „сиров, динарски, углавном онај православни рурални у Босни“; примјер: „балванградски интелектуалци“ или „балванградска револуција“ (Караџићи, Остојићи, Младићи и слично)
Четникуша – „припадница српске војске“, али и „Српкиња у Босни склона националној мржњи и нетрпељивости“
Клати – примјер: „четници кољу“

*У рјечнику нема ријечи „усташа“, а „четник“ није представљен као припадник покрета већ „српске војске која је кроз хисторију починила велике злочине над бошњачким становништвом“



Оставите одговор