Када нема излаза, дај Нелета, Милета и Кусту

Федерално-сарајевски демони засјењују стварност.

Пише Енсар Згодић

Медији и јавност, културно- патриотска те многобројни интернет сурфери-намјерници у Федерацији још се баве Нелетом Карајлићем, његовим изјавама, интервјуима. Некада су само ријетки, као предсједник Републике Српске Милорад Додик или славни сарајевски режисер и неимар Емир Кустурица знали да привуку троцифрени број коментара на један текст, али ни изблиза као кад Карајлић нешто изјави или поручи, чији је долазак у Сарајево, на једном порталу побрао преко 1300 коментара, а на посљеднем интервјуу нешто преко 600.

Рекло би се „сигурица“ за портале жељних посјете, пажње и кликова.

Федерација гори, а Неле се псује

Оно што он има да поручи своме граду, акламативно буде дочекано на нож, најприземнијим могућим увредама, а из кругова данас виђенијих Сарајлија, не пропушта се прилика да му се одговори.

На Карајлићеве јавне наступе, реaгује се жешће и са више бијеса, него на све Додикове и Кустуричине изјаве, на које су пословично алергични у Федерацији, па чак и оштрашћеније него и на изјаве неких директних учесника рата, духова прошлости.
Оно што Карајлић говори производи снажне емотивне набоје код публике и јавности у Сарајеву, и тешко је наћи некога, па и најлибералнијег грађанина који макар неће рећи да је дотични ово или оно, углавном у негативном контексту.

Међутим, ламент над некадашњим Сарајевом, мање-више је омиљени спорт у овом граду. Брутална транзиција вриједности, пад цивилизацијских и културних стандарда, видљива је свакодневно, и просто је немогуће макар дневно не наићи на нечији озлојеђени коментар на нечије понашање у саобраћају, жал за одласком великих и виђенијих грађана из „оног“ времена, или опаску и псовку на рачун система, државе или Алије, као симбола урушавања некадашњег живота, као доказ да из Сарајева и Босне треба бјежати главом без обзира, јер у њима нема живота, да царују само безнађе и бјесомучна пљачка, да за оне који не припадају изабраним породицама и странкама, једноставно нема мјеста.

Свако мало се по који угледни грађанин и интелектуалац из града, а с њима редовно и ситна и нешто крупнија интернетска раја приклоне таквом тренду, јер он значи манифестацију грађанства, свјесности и неслагања са општим примитивизмом који пријети да потпуно уништи и примисао на некадашњи градски живот.

Колективне садо-мазо сесије, нарицање и изливи пораза пред већ етаблираним новим Сарајевом, понављају се спорадично у медијима, блоговима, колумнама.

Међутим, такви гласови остају практично у уским круговима разочаране интелектуалне јавности, и неупоредиво мање медијски попраћене него што се прати Карајлић.

Неко ко се прогласио оцем сарајевског сленга, у данашњем се Сарајеву бива називан папком, четником, издајником, а назвати га шупком, то данас може и хоће чак и најмање острашћена интернет-шуша, јер то је знак нечије политичке коректности у граду, исправног мишљења и садржај лојалности која је настала након 1992. године.

Ни изблиза као Неле, сарајевску јавност изгледа не иритира то што практично не постоји политичка снага у Федерацији која има икакву смислену стратегију и политику, што Федерација нема формирану власт већ пет мјесеци након избора, што је у практично моноетничком Кантону Сарајево, без дежурних криваца, разних човића и додика, тек сад изгласан нови сазив владе, што су поједина јавна предузећа у ненаплативим дуговима, што стандард обичних људи иде на доље, што влада општа неликвидност, политичка криза огрезла у безидејности , у рововима ратних и постратних стереотипа и реторика те потпуно опречним националним стремљењима.

Од Нелета и његових изјава, мањи је проблем што пријети потпуна катастрофа и дужничко ропство, под оптерећењем административног мастодонта на федералном и кантоналним нивоима , те метадонске финансијске терапије међународних кредитора без којих би Федерација и њен мегаломански систем почели да се тресу као зависник у најгорој кризи.

Нећу да се играм

Док се из петних жила културно-патриотска јавност и медији у Федерацији труде да демантују Нелетове поруке, стварност управо њих демантује.

Напад непознате особе, која је тегом са старинске ваге покушала очито да убије угледног грађанина Сарајева из Јеврејске заједнице Ели Таубера, догађај је који говори више од сто Карајлићевих неугодних порука своме граду.

Горе од свих Нелетових порука говори и чињеница да су поједини портали морали да забране коментаре на вијест о нападу на Таубера. Није тешко претпоставити зашто, нити је то нешто ново, нити се дешава први пут, а то су изљеви мржње према јеврејској заједници којој поједини коментатори без разлога потурају грозоте из израелско-палестинског сукоба.

Ипак, руку на срце, напад није био мотивисан вјерском и националном мржњом, већ тривијалним, свјетовним сукобом имовинско-правне природе.

На страну случај Таубер, ваља споменути да умјесто суочавања и истине, јавност главног града у свему бира оправдања у ратним разарањима и апокалипси коју је доживио град и његови становници.

Када се прича о застави ИСИЛ-а у Маочи, на друштвеним мрежама и коментарима на порталима, одједном крене упирање прстом у Равногорце, као и одбрамбени, релативистички став – ако моги они, може и ИСИЛ.

Умјесто да грађанима понуди модел истински нове политике, која ће бити умијеће могућег, а не намаштаног, интелектуална и медијска јавност у бошњачком и босанско-грађанском дијелу Федерације, бира комфор папагајског понављања о Дејтону као извору сваког зла, о нужности међународне интервенције, употребљавајући чињенице о страдању као оруђе у политичкој борби, која није стала загртањем траншеја и ровова.
И када Неле каже да у Федерацији окосницу политичког живота чине лица из ратних деведесетих, а да су у РС-у на власти људи који су били против рата, као на примјер некадашњи реформиста Додик, то представља прворазредни педагошки шамар, након кога се у Федерацији понашају као изнервирани, румени деран, који бијесан због шамара односи лопту и у протесту, уз псовке добацује „Никад’ се више с вама нећу играти“.

Докле ће се политичка, културна и медијска јавност у Федерацији понашати као овај деран или увријеђена нена, која деценијама чека и призива да неко некад заврне руку некоме из РС-а или из све гласније „Херцег-Босне, зависи директно од тога колико ће производња самоповлађивачког, политички коректног јавног мишљења, под снажном кампањом непрестане аутовиктимизације, произвести довољно креативне и убједљиве садржаје које ће и даље у емотивно-уцјењивачкој покорности држати читаве генерације, слијепе и глуве да виде да се проблем неподношљиве привремености стања у којем живе налази управо у Федерацији.

Тачније, проблем станује у апсолутно свим њеним тренутно постојећим, архаичним и самодопадним интересно-клијентелистичким политичким странкама и политичарима, владајућим и опозиционим, као и у самопроглашеној, морално супериорној интелигенцији и јавности, а не у Нелету, Милету и Кусти.