Јукио Мишима, последњи самурај

Писац Јукио Мишима одабрао је најфанатичнију, најјапанскију смрт која се може замислити.

понедељак, новембар 25, 2013 / 08:57

Пише Драган Миленковић, Политика

Пре тачно четрдесет година, са четири кадета из свог "Друштва штита", неке врсте мале приватне гарде, Мишима је посетио команданта Јапанских одрамбених снага, како се званично назива Јапанска армија. На његов миг, кадети су ухватили команданта и држали га под претњом самурајског мача, док је Мишима, кроз забарикадирана канцеларијска врата, захтевао да се Тридесет други пук окупи у дворишту и саслуша његов говор.

Неколико минута после поднева изашао је на балкон и позвао војнике да се заједно са њим "дигну против послератног демократског система који је Јапану одузео његову армију и његову душу". Намеравао је да говори тридесет минута, али пошто његове речи нису могле да се чују од поруга и звиждања осам стотина разљућених људи, престао је да говори већ после седам минута, вратио се у командантову канцеларију и извршио харакири. После њега, то је учинио и његов главни кадет Морита.

Два месеца касније Мишима би (право име му је Кимитаке Хираока) напунио четрдесет шесту. Написао је четрдесет романа, осамнаест позоришних драма (све су дуго извођене), двадесет томова кратких прича и двадесет томова књижевних есеја. Режирао је, био је глумац, савршен мачевалац и атлета, летео је у фантому "Ф-102"; дириговао симфонијским оркестром; седам пута је путовао око света; три пута био на листи номинација за Нобелову награду. Био је светски човек са неутољивом тежњом за животом, човек који је увек "изгледао необично способан да ужива у даровима свог чудесног талента и надљудске воље". Самоубиство је планирао скоро целу годину, али нико од чланова породице или интимних пријатеља ништа није знао о томе. О самоубиству су чули из вести на радију.

Упркос дугој традицији харакирија у Јапану, сами Јапанци једва да су могли да схвате Мишимин поступак боље него ми у Европи и на Западу. Свако ко га је познавао – и Јапанци и странци – осетио се дужним да покуша да пронађе прави разлог за овај његов поступак. Сви су чинили то јер им је било потпуно немогуће да претпоставе шта се заправо збивало у његовој глави док је себи заривао челик у стомак.

Они који су мислили да је то учинио из патриотских страсти имали су већ готово објашњење: у Јапану постоји дуга крвава традиција хероја мученика за царску ствар. Други су помишљали да је у питању неизлечива болест, исцрпљен таленат, или, једноставно – лудило. Само неколико људи – изненађујуће мали број – упола гласа су причали да је Мишима био мазохист који је уживао у сопственом болу.

Не изгледа, ипак, да би ма које од ових објашњења било довољно да осветли истину о Мишимином самоубиству. Његов амерички биограф Џон Нејтен написао је да "цела Мишимина животна прича говори о његовој еротској опчињености смрћу": да је целог свога живота страсно желео да умре и да је свесно изабрао "патриотизам" као средство за постизање болне "херојске" смрти, коју је славио у многим својим делима.

Ексцентрични самурај

Мишиму и сада стално преиспитују. И у Јапану и у свету. Грозница његове популарности за живота повећана је још више после његовог спектакуларног самоубиства, али је утихла већ неколико година после, мада је и даље, четрдесет година после смрти, Мишима најпревођенији јапански писац. Није могао да га угрози нико жив – ни мртав.

Јапан се, баш онако како је Мишима предвиђао, рапидно и драстично мењао и плодови америчке културе затрпали су јапанске књижевне и националистичке страсти. У тој земљи сада студенти више не демонстрирају против Американаца и не туку се међу собом, већ путују по свету са фотоапаратима и комуницирају интернетом. У Јапану се читају неки други писци, ближи меком осећању стварности и много даљи од строге естетике, коју је прослављао Мишима.

Неке рукописе Јукија Мишиме, нарочито писма, драме, неке на брзину написане његове романе, можда нико више никада неће прочитати, али неколико његових књига, што је он увек потајно желео, остаће у баштини јапанске и светске књижевности и културе да их нико из ње, вероватно, никада не избрише. Уз романе "Златни павиљон", "После банкета", "Исповести маске", то су, сигурно, и новела "Патритизам" (сви преведени код нас), у којој је, заувек затечена и Мишимина напаћена душа.

Мишимину годишњицу смрти у Јапану обележавају новинари, књижевни часописи, али и припадници организације "Иссуикаи", јапански националисти, који се противе супремацији САД у свету. Представници те организације, чије име банално значи "Друштво преве среде у месецу" (јер се тада редовно састају), представљају и најтврђи део некадашњег "Друштво штита", групе студената који су били окупљени око Јукија Мишиме.

Они, заједно са Мишимом, славе и његовог главног кадета и љубавника Мориту, који се убио заједно са њим 25. новембра 1970. године. Мишимина породица, међутим, исто као и пре четири деценије, не жели да се појављује у јавности нити даје било какве изјаве. За њих Мишимина смрт као да се јуче догодила.

Снага нереченог

пише Јуре Вујић

Када је француски новинар Мишел Рандом 1968. требао интервјуисати јапанског књижевника Мишиму, и ушао у његову скромну кућу ситуирану на периферији Токија, питао га је "како објашњава да у његовој кући нема ничега јапанског?". Насмијавши се Мишима је одговорио како је "ту јапанско све што је невидљиво". За оне који познају Јапан и његову јединствену културу, у овој је реченици сажет сам дух Јапана, суптилна тајновитост и недоречена сугестивност који прожимају његову историју, пјесништво, вјеру, умјетност, друштво и политичку културу.

Касније ће Роланд Бартес семиолошким приступом покушати у "Царству знакова" докучити значај тог невидљивог језика. У ономе што није речено и написано, лежи исконска снага, истински тајни извор суптилне енергије свих ствари. То је можда разлог због чега у Јапану заљубљени никада не изговарају ријечи "волим те", као на Западу гдје је та ријеч изгубила свако узвишено значење, сматрајући је синонимом опсцености и вулгарности. Напротив западног логоцентризма, Јапанци примјењују идеограме, ријечи-концепте, који одражавају сложену и суптилну реалност, "стање ствари и битка".

Исту димензију тајновитости и сугестивне недоречености проналазимо у књижевном опусу Мишиме "Истачка маске", "Жеђ за љубављу", "Морнар који је изневјерио море", "Златни павиљон" – приповијести у којима Мишима успјева вјештином изузетног приповједача приказати најсуптилнијим начином широки спектар људских егзистенцијалних и духовних стања у трагичним пресудним тренуцима.

Мишима, познат као ексентрични аристократски денди, који се сликао го у улози Светог Себастијана са стријелама на прсима, последњи самурај, носталгичар царског феудалног Јапана прије ере отварања према Западу, вођа побуњеничке приватне милиције, који је војним ударом покушао рестаурирати царски древни поредак Јапана, мање је познат у јавности по дискрецији и понизности, као талентовани и свјетски признати писац који је дискретно одбио, у корист свог старог пријатеља Квабата Јасунариа, Нобелову награду за књижевност.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор