Јован Дучић: Градови и химере

Из првих неколико страница се увиђа да нема говора о било каквом путопису, него да је посриједи крајње лиризована и потпуно субјективна слика предјела и крајева кроз које путује.

субота, мај 26, 2018 / 15:49

Говори о пустоћи швајцарских алпских тишина, да би прешао на мјесто свога становања и људе који му праве друштво. Неки вид алхемијске аргументације на расној основи прати летимично представљање сваке од нација, да би завршили на смијеху као изразито цивилизацијског тековини људске врсте, на којој инсистирају понајвећма Енглези.

Ова скоковита нит и патетична европеизација чини и основни карактер његовог стила.У њемау нема разумијевања за специфичне потребе и вриједности различитих нација и култура (дивљаци не умеју да се смеју), уз изразито ниподаштавање урођеничких. Без обзира што се то сматра данас једном од цивилизацијских константи.

Јован Дучић је без сумње био човјек свог времена, уживајући у предрасудама и користећи нетачности како би аргументовао своје ставове модерног човјека. Он је зачетак правог потрошача, чист конформиста и интелектуални готован.

Енглезе описује као дјетињасту нацију (захваљујући спорту), људе који се држе по страни и сматрају Енглеску посебним континентом. Његови ставови су у најмању руку немогући, а често и крајње неписмени и нетачни: Никада није видио Енглеза и Француза да су добри пријатељи, а Јапанци се смију и када су ситуације најжалосније (!?).

Затим слиједи једна од његових омиљених метода – Каталог од европских народа, што извлачим као аналогију "Каталогу од јунака" који се да срести у српској народној усменој епици.

У њему даје њихове површне и произвољне особине, не уважавајући чињенице. Летимичан и површан осврт на Русе, да би се бавио Гетеовим боравком на Алпама. Сиједе Шатобријан разочаран, Шели је више пјевао о Женевском крају, а Мицјкевич је пјевао тужне стихове. Нико се у Алпе није заљубио као Жан-Жак Русо.

Овим одабиром предмета писања, Дучић показује да би, да је данас жив, био уредник или сарадник трендсетерских, ако не и трач магазина. Књижевношћу се Дучић данас не би бавио, јер је превише труда и мало конформизма.

Из Дучићевог краја Женеве, види се крајњи кокетно-фрајерски став. Након неке измишљене анегдоте, гдје је Максим Дикам, другар Гистава Фрлобера, тврдио да је Флобер пред призором пирамида у Гизи рекао: Еурека! Назваћу је Госпођа Бовари! – он прелази на своју агенду. Пита како би се назвала Женева, ако би неко морао да јој да име. "Мој песник би јој дао име Бенарес – чуо се један млад и топао женски глас". Овај цитат је довољан да се види како Дучић атакује на женска срца преко штампане ријечи.

Бенарес је религиозни град. Тамо вјерују да је спасење у смрти, у Женеви да је то љубав. "Онамо не видимо човјека због Бога, овде не видимо Бога због Човека!…"

То би, у најширем, био смисао женевског дијела.

Писмо из Француске

Започиње поднасловчићем, односно датумом и мјестом: Париз, у пролеће 19**, што показује да је имао велико мишљење о себи, сакривајући баш тачно када је био млад. Прави мистерију од себе сама и његов стил ми је у тренуцима док читам најприљежније назвати: пицамедски:

"По мокрим, црним крововима, разлетели су се голубови од ватре".

Дјелује тако да даме уздишу док читају. Париз је мјесто гдје човјек никад није несрећан, чак и када је најсиромашнији. Толико је огроман да се све наше личне биједе, губе као ништавило. Његов поступак овдје, је да нађе неку згодну изреку или фразу, досјетку или анегдоту, коју ће касније примјенити на тему о којој прича. У овом случају:

"Ми смо се видели, и ми смо се волели, и ништа више на свету није у стању да измени тај факат. Јер ништа више, и никаква сила, не може изменити факат да смо Париз видели и у њему живели. Ово је поклич једне од највећих људских срећа".

(Бљак!!!)

Он, надаље, опет примјењује "Каталог од народа". То је европоцентрична теогонија народа, гдје центар, тј. врх пирамиде, заузимају Французи. Помена су вриједни Италијани, Шпанци, Нијемци, Руси, Енглези, а некада спомиње Румуне и Србе. Углавном, Словене држи као цјелину.

"Французи знају шта је право, Енглези шта је праведност, Американци шта је хуманост; а само Словени знају шта је доброта. Зато су Словени, ипак, највећи степен људског срца и људске савести".

Италијане лијепи невиђено: "Мали, ситни трговац, који спава на једно око"; али ипак се по старој таблоидној матрици труди да све и похвали. Сви су му са неке стране добри. Кад некога негдје покуди, касније га мало нахвали.

Мало српско друштво се састаје у једно кафани, у углу Булевара св. Михаила. Ту описује неког Левенту, који је нанизао 30 семестара сваке године као студент неког новог факултета. Затим, након описа Србина када се врати кући: "Олиња му регендот, искриви се кравата" и уда се за паланачку удовицу.

Хвалоспијев француској жени, која је постала прије француског мушкарца. Поступак је да неку особину нађе у каталогу од народа, па онда пореди са Французима, који увијек испадну бољи. У цитату који слиједи, истакнута је највећа и најбоља мисао Дучића у читавој овој књизи:

"И одиста духовитост је таленат лакомислених. Дубок човјек није духовит. Човјек духовит баца искре, али не распаљује огњеве. Духовитост је главна, уз разговорљивост, особина Француза."

Дучић научава да постоје два начина да се буде весео и срећан. Имати много новца и ли велико мишљење о себи. Француска има оба.

Често се заглави на поjму, нпр. духовитост, или Јевреје прошета кроз Хајнеа (најчистији расни писац), Спинозу, Менделсона, Русоа, Бернеа; и опет се врати на Француску.

Повраћа се и на "каталог од народа", да би дошао до централне изјаве. Људе дијели на двије врсте. Они који воле и оне који не воле Француску. Онај који не воли "није само лош по интелекту и некултуран човјек и простак, него је лош и по срцу; неправедан и злочест неваљалац.".

У писмима са Јонског мора (Крф), наставља традицију "каталога од народа", гје ми се једино допада став о Албанији и Албанцима. Дучићева оцјена се није промијенила ни данас.

У писмима из Италије (Рим); мало ублажава пренемагање, али уз задржавање свих елемената које је испољавао и до сада. Овдје се неодољиво намеће да је Дучићев патетични анахронизам, посљедица срчаног удара у српској традицији. Подсвјесно или не, али он је личност и таленат који је сублимациона закрпа за огроман технички раскорак у цивилизацијско-идеолошком погледу. КОји су Србии Србија имали у односу на западну Европу.

Осим главног мотива о тишини и самоћи, као основном предуслову за мудрост и самоспознају; најјаче се урезује дио у којем (стр.187) уз славну цркву на Каптолу, гје има мрамора од Донатела и гје је олтаре сликао чудни Пинтурикио, наслонио се на модерни споменик Уједињења, и ронија данашњег дегенерисаног умјетничког генија ове земље.
Нови банкарски Рим, хоће све да затре…

Ту се искрено показује Дучићева заосталост у схватању. Односно, да је потурица гори од Турчина, макар се клео у западну Европу и антику. Ово је очит примјер да би му највише одговарала нека врста нео-нео-неокласицизма, каква је у тадашњој умјетничкој европи могућа и напредна колико се с истим придјевима данас гледа на неонацизам у Њемачкој.
Други утисак је "Сад су овим путем, тишине непроходне као шуме" (стр. 188) – што је понављање синестезије већ употребљене у Швајцарској.

Прво писмо из Грчке – Делфи

Тек овдје имамо нешто мало правог путописа. Са описима прилаза и обичаја у Делфском светилишту. Овдје јако истрајава на непросвећености и неестетизму хришћанства. Како се хришћани жале да су варвари уништили Рим, а до тада су га они читавог полупали као паганског.

На познатијем терену, види се да је Дучићева теорија, односно основна премиса коју постави натегнута. Нпр. у Грчкој по њему није било јеретика, већ хулитеља. Маркантни примјер Сократа правда тиме да је вријеђао Атинске, а не општегрче богове…

Мисао: Људи су Бога увијек поштовали, јер су га се бојали. Никад га нијесу вољели. /Из страха ниче мржња.

Писмо из Шпаније

Исти творбени модел у сваком "писму". Звучни увод, лиризован и личан. Потом основни утисак, за који смо припремљени трачерским пасусима препуним набројаних имена од значаја за Дучића.

Тај утисак је логички банализован, али доскочно и лирски пунокрван; да звучи добро понекад. Као досјетка при упознавању са женом:

"Шпањолац не зна за осмех, који није подсмех; ни за хумор који не иде одмах у иронију; ни за иронију, која не сврши у сарказму и цинизму. Где помилује, огребе, а где огребе, окрвави".

Овакву више него натегнуту етикету ка читавој нацији, правда иницијацијом у причу, по којој је Сервантес био ироничан (не духовит, што би неко прије помислио). На Дучићевом примјеру се треба упитати како су овакве теорије натегнуте, ако нема самоувјереног тебе да их потврдиш у полемици. Потпитању и агресивној напомени.

Не би та неодрживост сметала, да се непрестано не осјећа жеља да се представи као систематичан и научан.

Изванредно, за издвојити, јесте најмање патетично (или се само тако чини) описивање Заноса св. Терезе, као еротично неиспуњење младе жене. Да је Дучић више писао овако, дјеловао би мање кокошарски.

Друго писмо из Грчке – Атина

Говор о братству и заједничком поријеклу богова и људи, протеже се у нови вал апологичности, те уздизања паганства. Има ту корисних детаља, за оне који мисле да је знање из грчких митова необично битно за општу културу, као нпр. да се Аресова и Афродитина кћерка зове Хармонија.

Аристотел је заговарао ропство, а Дучић каже да се исто тако (одјељујући по физиономији роба и слободњака) и у његово вријеме говорило о афричким црнцима у британском парламенту.

Уз ову, насупротна је мисао о неправославним Словенима, који су изгубили душу. Крв и вјера су им противуријечни.

Ту је и науковање по којем оригинална паганска религија јесте услов за изворну културу. Претрпавање именима, моривима, топонимима и апстрактним именицама. Невјероватно лична и зилотски провјерна и убијеђена прича о Грцима као првим бранитељима Европе. Тај идеал Европе је нешто што се не може никако избрисати из Дучићеве поетике. Вјероватно би данас добро дошао заговорницима уласка и робовања у ЕУ.

Писмо из Палестине

Већ се унапријед може знати, како ће испратити овај дио. Поред очекиване патетике и сензација чулних, као из дневника успаљених тинејџерки, имамо врло зрео доживљај Исуса Христоса. Није он скрушени добричина, него ратник. Његова паганска идеологија, овдје се искупљује удивљењем личношћу Христа. Дирљив дио о Србима и хришћанском карактеру српства, које је још за краља Милутина дигло храм у Јерушалаиму.

Овдје има мало више путописа. Податак да је препуно пољских Јевреја, гдје богати шаљу да се за њих плаче уз зид. Да су чистокрвнији од ових који су остали и измјешали се са Арапима, који су подигли џамију уз Зид плача. Вјероватно се генетичари семитских народа ваљају од смијеха на ове ствари данас, али нема везе.

Исламска архитектура је за Дучића "ствар везиља". Јевреје са извјесном мржњом одбија и именује као непријатеље Исусове.

Писмо из Египта

Донекле изненађује далеко мање удивљење пирамидама, него Партеноном. Тај презир према "космополитском Каиру" и Египту уопште, овдје је једино ублажен смањеном иронијом када описује "троструки храм изнад Карнака:
"Све бих друго, што сам раније проживео, дао за неколико дана проведених по оваквим рушевинама и гробљима".

Ова реченица је суштина лакоумне и фолирантске Дучићеве поетике. Више по олаком и несистематичном бунцању, него по томе да га је одушевило једино што је храм "антички". На пирамиде стога, природно, гледа са презиром, за који не крије да је "европејски".

31.09.2002.



Оставите одговор