Још ријеч – двије о поплавама

Никада више интелектуалаца, политичара, а ни паметних глава што ових дана. Бораца за правду и коментатора, профитера. Волонтера. И људе чуди да су људи – људи! Пише Јелена Деспот Али није ово још један коментар о исправљању кривих Дрина нити расправа са овим набројаним! Волонтерима скидам капу, и не чуди ме да су људи показали […]

субота, мај 24, 2014 / 11:32

Никада више интелектуалаца, политичара, а ни паметних глава што ових дана. Бораца за правду и коментатора, профитера. Волонтера. И људе чуди да су људи – људи!

Пише Јелена Деспот

Али није ово још један коментар о исправљању кривих Дрина нити расправа са овим набројаним! Волонтерима скидам капу, и не чуди ме да су људи показали хуманост. Сваки дан се срећем са људском добротом у много мање критичним околностима од ове, па ме то апсолутно није зачудило. Задивило јесте. Признајем.

Исто тако никад више патетике што ових дана! Да ли људи који кукају за каучима схватају колико вријеђају оне који су погинули или нестали у овим поплавама? Да ли они који кукају за порцуланом и есцајгом схватају колико рове по срцу оних који би дали све за само двије ријечи: Живи су!

Да ли људи схватају колико је материјално небитно и пролазно? Да ли разумију шта је губитак? Искрено се надам да никада неће ни разумјети. Да неће доћи у стадиум у којем знају да је само људски живот неповратан, и да то неће искусити на својој кожи.

Такође се искрено надам да ће схватити колико је материјално надокнадиво када је човјек жив и здрав!

Надам се да ће људи из овога научити лекцију да човјек може да преживи и на хљебу и води! Да може да преспава било гдје док год је ту ноћ био у прилици да загрли своје ближње. Да зна да су на сигурном. Свака мука је много мања када имате са киме да је подијелите. И то је такође непроцјењиво.

Све ово што се може процијенити, измјерити, се може и надомјестити. Чак и више него што сте имали раније. Невоља натјера човјека да се труди три пута више, боље, брже. Не наводим само празне фразе и ријечи, говорим из властитог искуства.

Имали смо дотрајали стан ономад, сада имамо кућу у којој може да живи десет људи. Имамо све оно материјално што смо имали и тада, и много више. Оно што смо заправо трајно изгубили је био један живот. Њега никада нисмо надокнадили, нити смо могли. Никада нисмо заборавили, нити надомјестили. Никада није престала туга за тим губитком, само је мало јењавала.

Осталог материјалног се и не сјећамо. Нити смо се у тим моментима сјећали. Најмање су нам били битни јастуци, јоргани и душеци. Било нам је битно да нађемо неки смирај како бисмо склопили очи и барем на тренутак престали да мислимо.

Поштујем све и разумијем да је људима тешко, али сви ви који сте изгубили само надокнадиво, који нисте болесни, и сви сте на окупу, вечерас загрлите своје ближње и знајте да имате све што вам треба!



Оставите одговор