Јауци са Змијања

Низ лиризованих приповјести са висоравни на планини Мањачи као стожером, те сталним пробијањем социјалне ангажованости кроз умјетност, у циљу српског националног ослобођења под аустроугарским ропством.

субота, август 11, 2018 / 15:51

Змијање

Иду путем према Колима кочијаш, Милић и приповједач. Змијање је конципирано тако, да је као сказ старог Милића, за предаха у вријеме највеће жеге, сазнајемо легендарну, али лично посвједочену повијест Змијања.

Мањачка висораван, била је нешто налик великој покрајини која се протезала од ријеке Саве и превоја Милиништа, па све уз Врбас до Јакуповаца и потом на „рукати храст на врх Козаре“.

Подуга приповјест потанко разлаже прилике на Змијању послије доласка Турака. Централно мјесто заузима село Ратково у којем је столовала змијањска „суданија“, односно српски суд. Некада су заједно са Турцима ратовали против Аустроугарске, а некада се бунили против истих.

Највећи јунак из старине, „Од Змијања Рајко“, ишао је Лазару на Косово, а пресрео га је троглави Арапин. Затим приповијест иде до кнеза Вукобрата, којем је због буне одузета суданија и настало тешко вријеме за Змијањце: „С крви ручак, а с крви вечера,/ Свак крваве зваће залогаје.“

Потом на Ситницу пале аге Ситнице, које су упамћене као добре судије наспрам Џинића бегова и Ђумишића ага (из основне школе у Бањој Луци се сјећам учитељице Ајша Ситнице и вршњакиње Селме Ђумишић). Они су имали царски ферман да је земља њихова, али нико им је од локалних моћника није признавао. Уколико би била нека буна у Србији, аутоматски би нападали на Ратково јер се „зарацило“.

Џинићи им поставе чардак са субашом у селу и постепено их гуше док не би воља да их пред судом прогласи кметовима. Кадија Џинић убије на вјеру позване старјешине из Раткова, па за то плати главом. Убили су га из засједе Турци, јер се везиру није допало шта је урадио. Затим су суданију преузели Ђумишићи.

Иде онда повијест о очувању аутономије и путовању за Цариград, од чега их је одговорио књаз Михаило (називајући их Бошњаци, што се данашњим квазиисторичарима и произвођачима нових нација из регионалних одредница, никако не би допало).

Књаз им је у очувању аутономије помогао.

Молитва

Буквално молитва. Краћи, дебело лиризован прозни текст у којем Кочић моли за „језик“, „крупне и големе ријечи, које душман не разумије, а народ разумије“. Што је и основа његових најуспјелијих дјела.

Вуков гај

Вук је сада стар, али је од најмлађих дана поткресивао и орезивао једну макијицу, која је израсла у велики гај. Сада је спахија тај дио земље који је уписан на њега, прода неком странцу (кауру), а он га жели исјећи.

Читаво Змијање дигне се на збор, у коме је главни политички представник стари Чочорика. Иду у суд, нуде новце спахији, али ништа. Како их је све у годинама глади хранио буковом кором и цријемушем, они се дижу против жандарма и страних радника, који су дошли јер нико са Змијања неће да сијече гај. Одлучни су да то не допусте „без мртве главе“.

Жандари припуцју, Вук и Чочорика, уз још пар њих, падну и јаук се разнесе Змијањем. Још једна у низу оних прича које проблематизују обесправљеност кметова српских у Босни и Херцеговини под Аустроугарском управом.

Кроз мећаву

Ово је змијањска паралела са причом о Јобу. Реља, којег Кочић у први мах назива старцем, а затим му неконтекстуализовано спомиње име, био је на пијаци да прода краву, али се нико „није ни нашао са цијеном“.

Враћајући се кући кроз мећаву, приповједач нам казује како је Реља Масларић имао кућу и задругу од 50 руку, пуно говеда и оваца. Име му је било у здравицама. Давао је много и цркви и Турцима, али наједном је преко ноћи све то пропало.

Марва је полипсала, чељад поумирала и њему је од свих остао само мали Вујо.

Покушала се дати сабласна атмосфера у дијелу са лешинарима и лудацијма, који једни у тору, а други по гробљу, развлаче остатке Рељине снаге.

Реља је сам оградио гробове и подигао биљеге својих укућана, па је и поред огромног трошка давао све помене. Сад није успио продати краву за ту намјену.

Иду кроз мећаву и у мантричном дозивању – Идеш ли Вујо, идеш ли роде? Њему се учини да је чуо синовца који иде за њим, али након извјесног времена се окрене и види да има само узду у руци. Врати се свом посљедњем изданку и љубећи се, издахну.

Кмети

Кукњава у име слободе, идентична „Молитви“.

Слобода

Још један комад наквасалог избљувка муке, са основном максимом: „Све је без Тебе ништа – ништа је с тобом све!“.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *