ИЗВИЂАЧ (PATHFINDER)

Веома нетипичан филм, будући да говорници нордијског језика остају говорници тог језика до самог краја, без да пропричају енглески.

То се не среће често, без обзира што Индијанци причају енглески; што је сасвим очекивано, будући да су они овдје изразито позитивни.

Филм обрађује историјски фалсификат да је Колумбо открио Америку (добро се зна да је открио Индију). Но, чак и прије Америга, Викинзи су под вођством Ерика Црвеног успјели доћи до обала Сјеверне Америке. Овај филм ту и стаје са историјским чињеницама.

Не само да Викинзи имају рогове на шљемовима, него су са собом довели и коње (што би било јако тешко), а и магична (бијела) индијанска животиња која најављује почетак и крај пророчанства (и филма) – такође је коњ. Добро је познато да њих на континенту није било, а и били би им крајње потешко да се на истом настане посредством викиншких бродова. Статистика каже, да би бар један пар (у односу на то колико их има у филму), могао да се одметне и напуни поменуту земљу. У једном тренутку, чак, вођа разуларених германских убица – гледа у компас. Што је, такође, крајња глупост.

Можда је ово све небитно, будући да је публика оваквих филмова сјеверноамерички глупан којег не занима школа; али уложено је доста пара у све то, па је био и ред да се мало потруде око тога. Но, то никад није била јача страна Холивуда, пошто индустрија нема времена за застој и комуникације са струком, које онда још доводе до визуелно неинтересантних открића, као што је та да Викинзи нијесу чак сви ни носили кациге, а поготово на њима нијесу имали рогове.

Мени је, иако нијесам баш у то упућен, зазвучало нелогично да у уводним сценама Индијоси гаје патке, и то још и лијепе бијеле. Дознао сам потом, да та врста пекин патака није тада ни постојала, а у Америку је донешена тек 1873.

У најкраћем, ово је филм о начинима на који се може добити Канадско или САД држављанство, а то је да се одрекнеш свог поријекла и помажеш људима који су ту присутни.

Филм нема никакве намјере да дубље мотивише Викинге и они су просто нешто што је зло. Осама бин Ладен, који у овом случају има напредније наоружање. Зли су чак и у том непотребном степену, да главни јунак бива додатно означен као зао, и жртвује свог сабораца да би он преживио. Надаље, они са гађењем гледају на њихове бобице, и са особитим задовољством разбијају судове у којима се скупаљју, што треба да укаже на то да зли људи не подносе макробиотику.

Филм је препун будалаштина и у својој унутрашњој логици. Нпр. да дјечак који је спашен са скрханог брода, самостално научи да витла мачем, односно постане бољи мачевалац од правих Викинга, уз то још и јашући коња, без обзира што га није ни видио од дјетињства.

Највеће срање је када у тренутку док главни јунак и његова љуба гледају како Викинзи муче једног од припадника племена, Путовођа и уједно њен отац, долази и убија стријелом тог истог. Врло брзо након тога они бивају заробљени, те је то доказ изразите глупости часне старине, који овдје служи као примјер великог мудраца.

Он даје идеју младом човјеку, који завара Викинге тако што их одведе на опасан и тежак пут, гдје их све побије уз помоћ лавине. Ту се такође исказује невјероватна будалаштина приликом марисане на конопцу, односно одбијање могућности за неколико пута бољим рјешењима, надасве врло једноставним. Битно је да има марисане, и да наши на крају побиједе.

Женска му је постала Путовођа за племе, а он је постао надзорник да ли ће се појавити Народ змајева и покушати опет да геноцидише његове Људе зоре.

(Редитељ: Маркус Ниспел; Писац: Лета Калогридис, Нилс Гауп (1987 сценарио "Veiviseren")