Иво Ћипико: Пауци

Именица "пауци" се у роману из 1909. године помиње само два пута и то са јасним разлогом. Ово је социјални роман карактера, са еротским умецима.

субота, децембар 23, 2017 / 14:23

Смјена је генерација, смјена друштвених уређења и то неминовно води упропаштавању ситног сеоског газдинства. Води сељаке из биједе у безнађе. Прича почиње у газда-Јовановом дућану и ту се завршава, те је са те стране роман семантички цикличне конструкције, док је стварни, хронолошки ток радње линеаран.

У првој и почетној сцени је однос два лика. Централног, младог и јаког сеоског момка Радета и главног генератора зла: газда-Јове зеленаша.

Сељаци се све дубље и све више задужују око Јованове радње, називајући га господарем, те је он у улози феудалог господара који не влада силом и свештеничким редом, већ сеоском потребом за готовим новцем, до којег тешко долазе.

У првом дијелу романа, Иво Ћипоко као да више инсистира на романтичној црти. Еротској, без ласцивности. Потресни су начини и одлуке о заљубљивању, тј. непостојању заљубљивања, које је уметнуто у нагонску пређу и гдје се дјевојка бира јер је већ вријеме и јер мушке "нема ко изапрати".

У фабули имамо Раду, његово бирање Божице, њихов живот до смрти његовог рођака Нике, за којег Радетов отац Илија жели да сву земљу остави његовом Ради, јер умире без порода.

Други брат, Петар, спори ту одлуку, јер се неписмени сељаци не могу служити тестаментом. Аутентични су и документарно-историјске вриједности, његови прикази некадашњих обичаја и (не)свакодневних ситуација.

То су смрт Никина, за вријеме које они пију, па се и пошале. Сухо практични. Свиње, краве, козе спавају заједно са људима. Смрт Илије, када Ради на очи сељаци говоре да би било добро наложити ватру, јер је слеђен, па га не могу исправити.

Ток радње као да је помало неформиран. Брзо и без претходно добро обрађених ликова, повјеравају им се нове улоге, јер је све гоњено у том трену ненаслутивим општим смислом. Зато је неопходно "читање уназад", по чијем обављању се уочава јасно циљана концепција и велика економија у ликовима. Сви су одлично мотивисани и образложени, али то се открива накнадно.

Фанфарични тренутак у књизи је провучен у непримјетном детаљу. Разапетој пауковој мрежи више изблиједјеле српске заставе. Након тога, Јово је смислио како да отме Илијину земљу, наговарајући брата му да се парничи. Браћа се потом парниче до исрцрпљивања, а потом Илија умире.

Након тога Јово чека да камате порасту и тражи све паре одједном. Раде нема. Труди се свим силама да то врати и када више не може, он у очају дуг измирује ринутим ножем у груди.

Овај кобни тренутак, када Раде спознаје да га више ништа не може ишчупати, јесте тренутак када се његов, приповједачев, наш поглед, зауставља на оној истој пауковој мрежи, пуној "бескрвних муха". Као што рекосмо на почетку, то је оправдање за наслов и алегорија читавог дјела.

Вриједно је још поменути:

Паралелни (семантички) ток радње, тј. уткана епизода са бившом Радином цуром Машом. Од њеног бјежања, преко сусрета у планини, па до дијела са повратком ниске (огрлице) Божичине.

У то је вјешто уплетен поп Вране, католик, који луди за Машом, а она га неће, хотећи Раду, чак и преко свог мужа, ситног каишара, који ће на концу Ради позајмити новац. Захваљујући овој епизоди, дјело није претјерано оптерећено социјалном нотом, односно нема превасходно револуционарно-утилитаристичку сврху, већ општељудску.

Ту врсту ангажовања исказао је у гозби поводом поп-Вранине побједе у парници против Раде, коју је Раде подигао само што је био приморан, тобож пријатељским намјерама Јовиним. Он му парнични дуг, за који је договор био да Јово измири, намеће још додатно на већ постојеће дуговање. Ту су се скупили сви "господски" изданци, обе вјере, те пипаво пробирају да не спомену српско или хрватско име. У тој епизоди која је очито за циљ имала идеолошки опис владајућег слоја, загудио је Иво Ћипико понајјаче и концентрисано на социјалну жицу.

Бацање камена са рамена је исувише налик надбацивању у дјелу Бакоња Фра-Брне, гдје се православцима приписује снага црпена из "старовјерске" древности. Младо католичко момче и поред све жеље не може да надбаци православца, истрајавајући на том да калуђер добро једе. Исти тај калуђер тугаљиво гледа у кобиљу балегу, пуну зрневља. Жалећи за њом, просто је стави у торбу. Ситне, али непомирљиве пакости које павославци и покатоличени подмећу једни другима.

Карактерно, изванредна је детаљица са исповједи фра-Вранином, у којој од ње прави хотлајн искуство, да би се на концу примирио и уплакао заједно са исповјеђеном женом, тугујући када је отишла.

Такође, његово умало прелашћивање Маше и показивање на свештенички оковратник који га дави, иначе би побјегао са њом.

Радин поход за оцем, животност једноставности и судбином догађаја. Осјећање новог себе.

Опис газда-Јовиног осмијеха и предгаздинске историје. Он и његова "шињора" Злата. Зидање кућерине за дућан украј Радине земље. Газда-Јово затеже услове као прави паук, наговор на суђење за увреду, те дописивање трошкова. Његов напад на шуму коју Раде сијече, а која по неписаном правилу њему припада, и тако редом, уз радосно допуштање новог задужења, све док не буде довољно.

Раде има осјећај неодвојивости од земље, као и његови преци. У њему живи њен култ и за њу ће се све дати, те и он креће стопама свог дједа, који је на мјесту убио комшију након криво пресуђене само једне узоране му бразде.

Употреба многих термина у неданашњем значењу, али која засигурно није изазвана промјеном времена и идеологије. Бар не само њом.

Нпр. коришћење ријечи "живот".

Уз то сељаци Ива Ћипика причају чистим књижевним језиком, веома поетизованим и са "Х" на скоро свакој позицији, гдје му је по етимологији мјесто.



Оставите одговор