Иво Андрић: Жена на камену

„Ништа није теже ни страшније, него гледати свијет очима бивше лепотице“

субота, новембар 3, 2018 / 08:59

Андрић је нешто што се без сваке сумње може и мора звати мејнстримом. Намјерно страни израз, јер Андрић припада ментално оним људима који га употребљавају данас.

Он је просвјетно-подобна, општеморално прихватљива комбинација између руског елиптираног реалистичког романа, француске надахнутости отмјеношћу и салонима, флегматично покорног и нереволуционарног соцреализма, те љубавних викенд романа, упакованих у семантички калуп психолошког приповједања на рачун и по рецепту Достојевског.

Баш та психологизација, у овој приповјеци изостаје у степену да се њом ово више претаче у некакву неоипресионистичку појаву, која има неодољиву склоност ка паметовању.

Пратимо стару оперску пјевачицу како се сунча на камену, затим заспи на сунцу, пробуди се, скочи у воду и исплива.

Све остало је њен унутрашњи монолог. Андрићеве мисли за споменаре и искуствено запажање послије којег очекујемо да се каже: Ааааа. Пошто смо одмакли књигу од себе.

Имамо једну реминисценцију на детаљ када је на прелазу између дјевојчице и дјевојке, свјесно задигла сукњу пред неким старим физичким радником, који јој се послије захвалио. Код Андрића је све то написано тако учтиво и у перфидним наговјештајима, да се добија једна егзибиционистичка, путена и чисто тјелесна прича, какву могу читати и на сједељкама Кола српских сестара, без бојазни да би предлагач сеансе био оптужен за ширење и подстрекавање полног неморала.

Имају те устрајно-полуфилозофске мисли своју иманентну логику, те се и дају читати уз буђење когнитивног задовољства, али данас су предуге, пребројне, преспоре и предосадне.

Пре-бре!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *