Иван Шушњар: БиХ није оно што Сарајево каже да јесте

Када видите са каквом мржњом се политичка чаршија обрушила на Ивана Шушњара, алијас Никола Зирдум, уредник портала Поскок, просто морате бити на његовој страни.

Све је почело са информацијом да Шушњар иде на мјесто генералног конзула БиХ у Чикаго. Сва оркестрирана кампања против њега показала је како у БиХ сви могу да мисле шта хоће, док год мисле онако како милитантни грађанисти мисле да треба. Шушњар је и раније бије један од најбољих демонтера лажне сарајевске демократије и мултикултурализма, а у последње вријеме је као нека врста криптонита, од кога грађанистима пада мрак на очи, те падају у транс у коме напокон изговоре оно што заиста мисле. А није ни близу демократије у коју се куну. Преносимо стога Шушњаров интервју за сарајевски портал Депо.

Господине Шушњар, како је уопште дошло до Вашег именовања на мјесто конзула БиХ у Чикагу?

Објаснио сам у претходним изјавама како сам именован и не да ми се бити једини бх. дипломат у двадесет година који ће објашњавати како је именован. Ето, именован сам како писмописцима не би било рахат….

Зашто Вас толико нервира питање о именовању?

Не знам зашто ја једини у овој земљи морам појашњавати како сам именован док рецимо то питање никада није постављено једноме Неркезу Арифхоџићу, који је приликом свог именовања скупа с Комшићем починио казнено дјело лажног изјашњавања због стјецања протуправне имовинске користи. Заиста ми се не да правдати појединим тоталитарним умовима који су проблематизирали цијело ово питање зашто у демократском друштву имам право на мишљење и политичке ставове, а да ме то не дисквалифицира за обављање политичке функције. Именован сам у легитимном демократском процесу. Бирачи бирају члана Предсједништва, а он предлаже дипломате. Могли сте из мојих досадашњих изјава прочитати да ме је представник мог народа у Предсједништву предложио након мог захтјева. И то по први пут након осам година легитимни члан Предсједништва. Када буде проглашена важећа натјечајна процедура за некаријерне дипломате, нека ми то дежурни морализатори јаве.

Али, да бисте били именовани за конзула, очито Вам треба јако велика благонаклоност барем једног члана Предсједништва. Не даје ли то управо за право оптужбама да је портал Поскок, чије сте власник, гласило ХДЗ-а?

Даје им потпуно право, но та политичка опција није тек ХДЗ БИХ него је пуно шира. Ради се о хрватској политичкој опцији. Мени су једнако блиске и далеке и друге странке ХНС-а које нису трговале уставном конститутивношћу мог народа. Поскок, међутим, ни прије овог није затупао стајалишта сарајевских политичких опција и то је оно што је појединцима стварни проблем. Као да је мало медија у БИХ који то чине. Међутим, Поскок је, за разлику од таквих, преносио и потпуно опречна политичка стајалишта, полемизирао с њима и нападао их. Преносили смо нападе и на нас саме, као и на мене особно. Немам проблем с тим. Ако мислите опет да ће Поскок сутра шутјети на неке афере ХДЗ-а БиХ, које ће се свакако појавити, варате се. Чак и у доба Платформе, ХДЗ БИХ, Човић и Вранкић, иако су формално бачени у опорбу, били су неколико пута оштро критизирани на Поскоку. Млада екипа која стасава на Поскоку нема скрупула од тога, али да стоји на хрватској политичкој позицији, свакако стоји.

Дакле, Ви сами Поскок дефинишете као хрватски национални портал?

Па ми смо приморани на то. Поскок није никада био зависан од било које опције, увијек је био независан, но то не значи да је био неутралан. Ми нисмо комерцијалан портал. Да јесмо, писали бисмо текстове који се свиђају страним НГО фондовима. Међутим, ми немамо привилегију као нпр. портал Бука, бити опоребени медиј унутар РС. Зашто? Зато што се бавимо правима колектива, који је под суставном политичком опресијом. И то није само хрватско питање, то је питање цијеле БиХ. Да данас постоји ријешено национално питање у БиХ, Поскок би био опорбени портал у првом реду унутар босанскохерцеговачке федералне јединице с хрватском већином. Овако је опорбени портал унутар федералне јединице с бошњачком већином и замјера нам се што не лупамо по слабијима и зашто смо се фокусирали на јаче.

Но не можете ни Ви спорити да је с Ваше стране написано мноштво текстова који садрже врло запаљив, национални набијен језик или чак позивају на рушење уставног поретка. БиХ сте као државу поспрдно називали „настамбином“, користиле сте изразе као што су „потурице“, чак сте и позвали на једнострано проглашење некакве хрватске републике и престанак поштивања закона БиХ уколико Мартин Рагуж буде изабран за члана Предсједништва…

Гледајте, Поскок нисам само ја. Поскок је цијели један тим људи са тисућама објављених текстова. Ја сам само истурен на њему. Поистовјећивати мене с Поскоком, иако ми то импонира, сулудо је. Ја једноставно немам толико енергије. Но, не бјежим ја од тога да неки од мојих текстова, поготово они из ране фазе, итекако јесу били на граници шовинизма и продукт једне фрустрације због свег оног што се ради хрватском народу у БИХ. Зашто? Зато што то се ради једноставно није фер. У овим оквирима у којима се налазимо, гдје се над нама врши брутална политичка, економска, медијска, па и култоролошка мајоризација, питате ме откуд ми текстови с национално набријаним тоном? Па не пишем их из хира, забога. Иако, ако погледате моје текстове задњих година, видјет ћете да покушавам развити дијалог међу свим групама овог друштва.

И дакле, како сте се у коначници нашли на истом политичком фронту с Драганом Човићем?

Одговор је врло једноставан – Платформа. Она је убила сав плурализам у Хрвата. Они који су од Поскока направили медиј који артикулира борбу за конститутивну равноправност питају се откуд сада мене и Човића скупа. Уједно се боје или им у најмању руку смета зато што смо он и ја сада на истој страни политичке линије. Ја нисам тражио да будем на тој линији. Мене су тамо ставили они који су промијенили законе математичке аритметике у овој земљи када су рекли да је 5 трећина од 17. Због свог активизма имао сам довољно симболичког капитала код хрватских лидера у БиХ да сам си могао допустити такву дрскост и отићи код хрватског члана Предсједништва, био он Човић, Љубић или нетко трећи тко је изабран већинском вољом мог народа, те затражити позицију конзула.

Зашто уопште желите да будете дипломата испред државе коју с толико страсти критикујете?

Не знам што значи критизирати државу, или мрзити државу. Ја често критизирам одређене политике и нападам исте. Напад на њих није напад на државу и мржња према држави. Њихов проблем је што су се поистовјетили с државом. Ја као грађанин ове државе имам осим обвеза и нека права коју закон и устав гарантирају. Имам тако и право на обављање било које функције у овој држави за коју испуњавам формалне увјете. Стално нам се спомиње та прича о држави, одговорности према држави, поготово нама Херцеговцима, како ми бјежимо од државе и како не судјелујемо у њеном јачању, али проблем настаје када нетко тко не проматра државу из сарајевске перспективе каже- чек’, идем ја мало у тај државни апарат. Онда си одједном опасност и рушитељ државе. Држава није само оно што каже Сарајево да држава јест. И Херцеговина и Цазинска Крајина, и Република Српска, све је то БИХ.

Пошто су се чето спомињале Ваше квалификације, сматрате ли да сте Ви довољнокомпетентна особа за обнашање функције конзула?

Не постоји формално образовање за дипломату. Не видим у чему је проблем с мојим квалификацијама. Ја сам високообразован човјек, нисам дипломирао у неком селу, на неком приватном факултету, него на Свеучилишту у Загребу, завршио сам најтежи смјер једног од најтежих факултета у Хрватској. Инжењери су у многим земљама у дипломацијама тих земаља, као и доктори медицине, и које све не струке. А уосталом, човјек није диплома, он је много више од тога.

И када се сутра будете нашли на мјесту конзула, какве потезе намјеравати повући?

Постоје одређена правила, ограничења у оквиру којих се морате понашати када сте у дипломацији. Једно је новинарски сленг, активистички приступ свакодневници, гдје можете бити и провокативни, и цинични и иронични, а друго је дипломатски посао. Тамо нећу моћи бити ово што сам до сада био, бавити се питањем искључиво хрватског народа у БиХ, него по дужности представљам цијелу БиХ. Дакле, душебрижници не морају превише бринути.

У складу с напутцима које ћемо имати од МВП и Предсједништва, што је опет прича за себе, јер строго дефиниране вањске политике БИХ нема, покушат ћу артикулирати као прво одређени дијалог међу активним организацијама нашег исељеништва у САД-у међу којима данас нема готово никакве комуникације. Ако се међусобно мрзе, то не значи да не морају комуницирати. Мислим да је будућност БИХ једнако занимљива свима тамо, а Чикаго је сам по себи опет прича за себе и занимљив баш због снажне хрватске, бошњачке и српске заједнице у њему… Настојат ћу радити и на стварању економских прилика за БиХ.

На који начин?

Колико сам упознат са законима САД-а, постоје одређене олакшице када је у питању увоз производа из БИХ у ту земљу и мислим да оне још нису укинуте. То је био одређени уступак америчке владе Босни и Херцеговини. Задњи пута кад сам био тамо упознао сам неке наше индустријалце, који доста производе. Неке од бх. сировина могле би се користити и у њиховим погонима. Или нпр. потицање отварања аутсорсинг пројектантских и информатичких твртки у БИХ које би биле интелектуални супорт фирмама у САД-у. Имамо мноштво одличних програмера, инжењера у БИХ, који би могли бити интелектуални супорт нашим тврткама у САД-у , и који би им могли једноставно бити повољнији за сурадњу. Мноштво бх. грађана јако је успјешно у САД-у, но имају стереотип о нама како смо затуцани и неинформирани. Ја управо мислим супротно, да се кроз информирање тих људи о томе што све од потенцијала има у БиХ може направити пуно. Постоји могућност и обрнуте приче. Нпр., неки наши људи, који су протјерани из Посавине, власници су творница за производњу високоспецијализираних стројева. То је рецимо подручје које би у ЕУ могло бити конкурентно, будући да је овдје тешко конкурирати масовном производњом. Зашто не би за европско тржиште тај модел једноставно ископирали у БиХ и то баш у Посавини, уз одређене потицаје државе?

То што сте сад рекли звучи заиста сјајно. Заправо, напредак и економски развој су, како ће ово сада клишеизирано звучати, нешто што је свим грађанима у БиХ у заједничком интересу, и када се по страни оставе све велике националне приче и сукоби, заправо најважнији основ за стварање дугорочно успјешне и стабилне земље. Зашто онда у свом новинарском раду управо тим стварима нисте посвећивали мало већу пажњу у односу на национална питања?

Ја бих волио да сам у свом новинарском и активистичком раду имао такву привилегију. Ви је можда имате. Ставите се у моју позицију, тј. замислите да је обрнута ситуација. Можете ли замислити да Хрвати Бошњацима два пута бирају члана Предсједништва из реда бошњачког народа, да им потом именују два пута владе у Федерацији, потом нађу некаквог професора социологије на Свеучилишту у Сарајеву Бошњака, који јавно заговара успоставу трећег ентитета. Некакву верзију бошњачког Славе Кукића. Потом тог професора пошто је нагодан хрватском национаилзму награде позицијама и дају му потом моћ да кадровира по Сарајеву, постављајући на кључна мјеста људе који одговарају хрватској мајоризаторској политици над Бошњацима.

Можете ли замислити како би се осјећао бошњачки некакав активист, власник портала у Сарајеву, да му Хрвати именују прегласавањем директора БХ Телекома, Електропривреде БИХ, и свих осталих федералних подузећа и какве би текстове тек тада писали кад нас данас, само зато јер не видимо бх. прошлост нити будућност као они, називају јавно усташама, фашистима, сепаратистима, дретељовцима и сл? Или да вам умјесто странака које побједе у Бошњака на власт поставимо некакве опскурне, минорне бошњачке странке, које славе Усташе и Ханџар дивизију, као што је нама наметнут ХСП? Нама се то управо догодило. И том политиком нарушени су хрватско-бошњачки односи, иако је ФБиХ могла и може бити једна сјајна прича , поготово ако се поштује оно што је потписано како у Вашингтону, тако и у Дејтону, и ако се престане с праксом прегласавања. Кад је у питању БиХ, ја сам једноставно национално увјетован због оног што нам се догађа.

Замислите хипотетичку ситуацију да Вас на састанак позове неко од највиших функционера америчке администрације и пита шта је највећи проблем БиХ данас и како САД могу помоћи да се он ријеши? Шта бисте му Ви одговорили?

Одговорио бих му да је највећи пробем у земљи Устав саме земље, који спрјечава њену демократизацију и земљу држи у перманентној политичкој кризи, унутар које се сукобљава увијек истих неколико политичких концепата, и док се то не ријеши, док БИХ не добије практичан, јефтин, и логичан Устав, сва остала питања, која су такођер јако важна за ово друштво бити ће на чекању. Та друга питања, међутим једног дана ће толико нарасти да ће бх. институције наћи пред бесмислом постојања ако у међувремену саме не изгласују нови Устав. Но, никако му нећу рећи да се постојећи национални расцјеп који постоји и којег од избора до избора потврђују грађани БиХ, може тек тако игнорирати те да ће свако насилно мијењање Устава БиХ уз игнорирање колективних права њених конститутивних народа нужно довести земљу до нове политичке кризе. А политичка криза зауставит ће свако улагање и убити сваку економију. Американци ту већ имају сасвим довољно искуства. Имали су експерименте, наиме, с двије неуспјешне владе инстлиране на наводном грађанском концепту прегласавања малобројнијих, које су само погоршале међунационалне односе. Ако мисле да ће с трећим покушајем помоћи Босни и Херцеговини, ја ћу их као бх. дипломата лијепо замолити да мојој земљи то више не чине. Нитко у БИХ неће уложити долара ни еура док из ње долазе слике палежи и приче о нефункционалној држави.

Вијест да сте именовани на мјесто конзула у старту је дигла велику прашину и изазвала мноштво противљења, које је кулминирало писмом негодовања „групе грађане“, међу чијим потписницима су познате личности из јавног живота попут Јасмиле Жбанић, Сенада Пећанина, Златка Диздаревића, Ахмеда Бурића, Славе Кукића…, који су чак и од Америчке амбасаде у БиХ тражили да Вам се ускрати гостопримство. Како то коментирате и због чега сте баш Ви толики бијес навукли?

Мислим да се ту прије свега ради о господи која си даје превелику важност или им је усфалило медијске позорности. Никога од њих ми на Поскоку нисмо ни критизирали, осим госпође Жбанић када је хрватском премијеру поручила „мрш“. Они се, чини ми се, сматрају јединим правим власницима идеје могуће и будуће БиХ. Ја тако не мислим. Мисим да њихов концепт БиХ гура државу у потпуну пропаст и распад, јер таква БиХ, какву они замишљају, напросто је утопија. Не зато што сам ја ноторни антиграђанин који никада не би прихватио такав концепт уређења земље, ако би он био продукт воље бх. грађана, него зато што вам избори сваке четири године покажу да у БИХ живе итеко снажна три национална концепта, која потпуно депласирају виђење ‘угледних’ потписника за која и они сами знају да су то тек њихова приватна и опортунистичка виђења на којима "убијају" пројекте, позиције и дневнице, али која немају реалну основу будући да их избори и бх. стварност редовно демантирају. Оно што је најлицемјерније код потписника овог писма је тај умилни тон којим пишу америчкој амбасади. Скоро да се човјек расплаче. А само јучер су Стејт Департмент и Бурић и Диздаревић оптуживали да су створили ИСИС, док је Жбанић изјавила како САД убија невину дјецу по Палестини. Мислим, ја нисам некакав нарочит обожаватељ америчке политике у БиХ, и то отворено пишем указујући им на оно што мислим да је њихова грешка, али да мислим како је САД створио ИСИС или како САД убија палестинску дјецу, било би ми неугодно од америчке амбасаде тражити било шта, поготово се преко њих мијешати у кадровске послове моје државе. Они су се и у доба тзв. социјалних просвједа искомпромитирали својим процјенама даљњег развоја друштва у БиХ и као такви би морали сносити и неку друштвену одговорност као лоши политички аналитичари. Умјесто тога, сарајевски медији их називају ‘угледнима’. Ја мислим да Сарајево има пуно угледнијих људи од Јасмиле Жбанић и Ахмеда Бурића, као и Херцеговина од Славе Кукића.

Већ неколико пута спомињете Славу Кукића у негативном контексту, откуд толики јед? Претпостављам да је главни разлог то што се, како сте и сами недавно признали, ради о особи која је дуго била под "заштитом" Вас и Вашег медија.

Јесте, нажалост, и није ми јасно да човјек толике наводне интелигенције мисли да је паметно ударити по некоме тко о теби зна готово па све и који те, поради поштовања према твојојој обитељи све ове године штити, иако тиме штети и себи. Ево, сад јавно тврдим да је баш тај Славо Кукић који морализира кршио основна људска права у бившем режиму, право на изражавање политичких и вјерских слобода, да је у овом режиму судјеловао у кршењу колективних права властитог народа и јавно поздрављао иста кршења, тврдим да је именован без компетенција политичким одлукама на разна и врло профитабилна управљачка мјеста…

Напада Вас и Емир Суљагић… Иако он лично није био потписник писма, ипак је отишао најдаље у оптужбама на Ваш рачун, називајући Вас на свом Твитер профилу између осталог, цитирам: „расистичким смећем које се тога стиди“, „првим дипломатом НДХ након 1945.“, успоређивао Вас с је масовним убицом Дилано Руфом, итд… Имате ли коментар?

Искремо мислим да је Суљагић психички оболио човјек. Информирао сам се мало о њему и сматрам да се некоме тко има дијагнозу није ругати. Људе с дијагнозом не можете нити тужити, јер се увијек могу бранити тим комадом папира. Проблем бх. политике је тај, што на врло одговорна мјеста могу доћи људи без љечничке потврде о некаквом задовољавајућем психичком стању док за посао најобичније државне службенице или чистачице, потребно је да донесете љечничко увјерење.

Мене не занима толико Суљагић, колико шутња интелектуалаца и институција у овој земљи које су биле дужни реагирати. Није Суљагић демаскирао мене, штовише подигао ми је цијену, него све оне који годинама нама у Мостару из Сарајева попују о грађанском друштву, а који су управо у Суљагићу видјели нову перјаницу грађанске Босне. Шутња таквих на онакав Суљагићев испад, довољно говори колико је лажна та прича ДФ-ове, СДП-ове, Круг99-овске и остале НГО уљудбе. Нити једна једина реакција. Ни из Хелсиншког комитета, ни из свих тих силних медија финанцираних људскоправашком причом. Не знам је ли Суљагић тога свјестан. Али он је пљунуо поприлично велики комад бљувотине у лице грађанском и уљуђеном Сарајеву. Не мени.

Новинарка Штефица Галић, која је такођер потписница писма, Вас је оптужила да све водили хајку против њеног мртвог супруга?

Штефица Галић не постоји као сувисла особа која даје сувисле изјаве. Постоји тек пројект Штефица Галић. Њу доведу, сниме је, кажу јој што ће рећи и макну је. Она је само инструмент пројекта унитарне БИХ у Херцеговини. Штефица Галић, тј они НГО фондови који су добили задатак да ме ушуткају, тужили су ме за клевету. Парницу су изгубили јер су им аргументи танки, иако су тамо дошли са турбопознатим одвјетником, а ја сам дошао сам и без одвјетника. Они би наиме жељели увести деликт мишљења у правни сустав, на начин да када изразите лоше мишљење о неком филму, то постаје кажњиво ако је филм снимила права ‘продржавана екипа’. Међутим, то не иде тако. Ово није вријеме режимских судова. Суди се према доказима. Ја никада Штефицу нисам назвао, нити би то дао, да је код мене нетко назове сотоном, осовином зла, побјешњелом фашистицом, но на њеном порталу Тачно.нет ја особно и моје колеге називани смо управо тако. А против нас је измишљена тона лажи. Везано за сам филм о њеном мужу, Поскок је цијелу ствар порфесионално пратио. Сви ти текстови писани су у форми вриједносних судова о филму, без зрна клевете, и као такви неутуживи су.

Госпођу Галић не боли лаж. Боли је истинит податак из једног текста у којем стоји јасан преслик документа УДБЕ у којем се њеног мужа похваљује као радишног и вриједног информатора. Што се тиче Неђе Галића, он је био хуманист у рату између Хрвата и Бошњака, али није био страшан хуманист у оном режиму, што је доказао и спорни документ који Штефицу Галић боли. С тиме би ја ову причу о њеној хајци на мене завршио.

Да се у Њемачкој, Великој Британији или САД-у десила ситуација да група новинара и умјетника писмом једној амбасади протестује против именовања одређене особе на дипломатску функцију и тражи да јој се ускрати гостопримство, сигурно бисмо већ видјели неколико телевизијских суочавања између Вас и потписника писма, гдје бисте супротставили Ваше аргументе и јавности понудили своје верзије приче. Зашто такво нешто немамо и у бх. медијима?

Па искрено, не знам. Да бисте могли разговарати с неким морате имати минимум поштовања и толеранције према дотичној особи. А ако господа мисли да ја јесам шовинист и распиривач мржње, зашто би сједила и разговарала са мном? Ја апсолутно разумијем њихово право да негодују и подржавам их у томе. Ја имам право борити се за онакву БиХ какву ја желим, као што и они имају право борити се за земљу какву они желе. Побогу, то је основни принцип демокрације…. И некакво основно либерално начело каже да без обзира што се не слажеш с нечијим ставовима, борит ћеш се до крајњих граница на његово право да тај став износи. Код њих је обрнута ствар, иако су се прогласили најпрогресивнијим демократама у земљи. Ако се не слажу с твојим виђењем бх. збиље, борит ће се свим средствима, и најпрљавијим могућим, да ти право на изношење властитог политичког става ускрате, а тебе прикажу као моралну и људску љуштуру. То је, знате, пракса јако блиска комунизму. А барем двојица од потписаних милитантни су комунисти још из оног режима.