Иван Ивановић: Вучић је петооктобарски клон

Пети октобар 2000. остаће упамћен као једна од највећих превара у историји српског народа, која се може ставити у исту раван као и 27. мартовски пуч 1941. године.

среда, октобар 5, 2016 / 12:32

Пети октобар 2000. остаће упамћен као једна од највећих превара у историји српског народа, која се може ставити у исту раван као и 27. мартовски пуч 1941. године.

Оба пуча изведена су под патронатом западних обавештајних служби, када је народно незадовољство увучено у игре великих сила, које су га бескруполозно искористиле за своје циљеве, и такав политички авантуризам, обично смо плаћали милионским жртвама и разбијањем државе.

Поуке из 1941. нисмо научили, и зато смо ваљда тако олако мислили да ће исти они који су дозволили да се комунизам зацари у Србији, сада помоћи да се тај исти комунизам отера из Србије и да ће нам на велика врата увести “демократију” , која је у то време важила као идеал слободе, и о којој је мало ко шта знао.

У опозиционој борби против Слободана Милошевића било је све дозвољено. Преко различитих обавештајних служби, фондова и невладиних организација сливали су се милиони долара у руке опозиције и „независних“ медија, како би удари на Милошевића били све јачи и жешћи, а када и то није уродило плодом дошло је до бомбардовања тадашње СРЈ 1999. године, а круна свега је наравно био 5. октобар.

Не бих желео да ме неко погрешно схвати, да браним Слободана Милошевића, којег лично сматрам као једног од највећих криваца за садашњу ситуацију, јер је испустио историјску прилику за формирање самосталне Србије у чији сасатав би ушле све српске земље. Уместо тога, под притиском своје супруге Мирјане Марковић, Милошевић се посветио одбрани распале комунистичке идеологије, чиме је и сам постао један од гробара српске идеје, и политичких штеточина које су нас задесиле.

Вратимо се на 5. октобар, дан који је требао да нам донесе „бољу будућност и демократију“ претворио се у најгору ноћну мору.

Уцене које је Милошевић трпео током деведесетих година нису престале, већ су постале брутално видљиве и огољене. Више није било „диктатора“ који је сметао Србији на путу ка „бољем животу и чланству ка ЕУ“, али је Србија и даље била проблем.

За западне обавештајне службе, Србија је морала да престане да постоји као држава. Зато је тако марљиво и систематски уништаван сваки вид државотворности, почевши од постављања политичких марионета на власт које су беспоговорно извршавале све налоге, па до уништавања војске, полиције, економије и осталих стубова друштва, преко поменутих марионета – политичара.

Тога је у једном моменту био свестан и покојни Зоран Ђинђић, који је био један од главних играча запада, и човек који је имао кључну улогу у петооктобарском пучу. Обећања која је добијао од запада, да Србија више неће трпети притиске када оде Милошевић са власти, очигледно нису била истинита, и могу само наслутити колико се осећао насамарено и издано од својих западних ментора, када су се појавили са новим уценама и притисцима, који су уместо Милошевићу, сада били упућени на његову адресу.

Његови антисрпски ставови били су нам добро познати, међутим Ђинђић је постао проблем када је одбио да безусловно испуњава захтеве око предаје Косова у руке запада.

Предлагао је поделу. Наравно, то га је коштало главе.

Обавештајне службе које су га довеле на власт, нису желеле новог Милошевића, односно политичара који ће се борити за Косово, или чак и његову половину, што је покушао Ђинђић.

По његовом убиству, уследила је жучна борба између ДС и ДСС, смењивали су се политичари од Коштунице (који је бар на речима бранио државотворност) и Тадића (бескорисног манекена ), али ни један није био по укусу запада, нити је могао да изнесе оно што је било потребно око завршавања приче око Косова.

Зато је био потребан неко у којег народ никад неће посумњати.

То је морао бити осведочени „националиста“ , и човек који је спреман на све зарад доласка на власт.

Александар Вучић. Човек који је живео у сенци Војислава Шешеља, који је гајио блиске везе са оперативцем ЦИА покојним Микијем Ракићем, којем није било ништа страно зарад испуњења циљева, оштар на језику, неуравнотежен и жељан власти, био је идеално решење.

А затим је уследио још један пуч. Овога пута политички. Најпре је Александар Вучић уз Томислава Николића напустио СРС, чупајући косу, и проливајући литре суза, јавности је објаснио да ће се основати нова политичка партија, која ће гајити националитичку идеологију, и да је време да сада крену сами у борбу за Србију.

Народ је поверовао. Блеф је успео.

На власти је био Борис Тадић, прототип неспособног и бескорисног политичара и човека, и наравно, после пар месеци, и уз здушну подршку запада Вучић је дошао на власт.

Најпре преко Томислава Николића, који је постао председник Србије, а затим се и он полако дочепао фотеље првог потпредседника Владе, а затим и оне о којој је маштао. Премијера Србије.

Цена доласка на власт, успостављена је давно пре доласка у Немањину. Још у преговорима са голубом писмоношом ЦИА, Микијем Ракићем.

Вучић је морао да испуни оно, због чега је страдао Милошевић, а по свој прилици и Ђинђић.

Морао је да се одрекне Косова.

То је била цена доласка на власт.

По доласку Вучића на власт, уследили су историјски преговори са „Приштином“ , а затим је потписан „бриселски споразум“, односно Србија је лажној држави „Косово“ дала дозволу да улази у међународне институције као независна држава.

Наравно, за јавност у Србији је пронађена задовољавајуће терминологија, како би се издаја што више прикрила и забашурила, и Вучић је добијао чврста уверавања запада да се на Србију више неће вршити никави притисци, и да ће слободно моћи да корача ка испуњењу сна који је обећаван и Ђинђиђу, Коштуници, Тадићу, а који се зове чланство у ЕУ.

Али…

Зашто би се Вучић разликовао од својих претходника.

Геополитичка дешавања су се драстично мењала, тако је да од Вучићеве издаје Косова, започео рат у Сирији, али и рат у Украјини. Русија је отворено ушла у сукоб, припојила Крим који је био део Украјине, и изазвала тектонске поремећаје на светској политичкој сцени.

Запад изгубљен у својој ушушканости није успео да одреагује, и учинио је очајнички потез по завршеном послу Русије. Увео им је санкције.

И ту су започели нови проблеми за Вучића.

Запад ја сада тражио да Србија усагласи своју политку са политиком ЕУ, и обећања да ће уцене нестати чим се заврши са Косовом, пала су у воду.

На радном столу Вучића стајала је уцена, од истих дојучерашњих пријатеља у које се клео, и који су га довели на власт.

Нашао се у истој позицији попут Милошевића, који је уживао у улози „кључног фактора мира на Балкану“ који су му Американци доделили, или у позицији покојног Ђинђића „који је донео демократију у Србију“, па чак и Коштунице „првог демократског председника“, који су уживали подршку запада, а затим су сви завршавали на наславан начин када више нису били од користи.

Вучић за сада није увео санкције Русији, и покушава да избалансира колико је максимално могуће , са тим што често стаје на страну запада, као у изјавама да Крим сматра Украјином, али зато је отишао корак даље од свих његових претходника у издаји Косова и Метохије.

Наравно, не треба заборавити да је Вучић један од носилаца накарадне протестантске идеологије у Србији, и да је у томе превазишао и самог Ђинђића.

Вучић је отишао толико далеко, да у својим говорима често позива на мењање православног морала у протестантски, или када говори о менталитету Срби, са жаљењем констатује да мора да ће бити потребни векови да постанемо као „нордијски“ народи, што је у сваком смислу суманута изјава.

Када суштински погледамо, Вучић је већи петооктобарац, и од самих петооктобараца, и одавно их је прешишао у издаји.

Надмашио је саме перјанице грађанске Србије и НВО, попут Зорана Ђинђића, Наташе Кандић, Соње Бисерко…

Све оно чега су се они либили и страховали да ураде, Вучић је успео да спроведе у дело.

Трагедија свих учесника петог октобра, засигурно лежи у томе, да идеје за које су се борили њихови лидери, сада спроводи човек који је био министар информисања у време Слободана Милошевића, и који им је био највећи противник.

То нам можда и најбоље говори, да је 5. октобар био добро осмишљена замка запада, како би дошло до потпуног уништења Србије, а не промене друштвених вредности и довођења демократије.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *