Историјске паралеле: Мигрантска криза и Велика сеоба народа

Једна стара изрека кеже: "Историја је учитељица живота". Имајући на уму ову изреку не могу се одупријети настојању да повучем паралелу између актуелне емигрантске кризе и Велике сеобе народа.

Пише: Владимир Вучковић

Мноштво је сличности између ова два догађаја, навешћу само неке најдоминантније. Највећа сличност се огледа у етиологији ова два феномена. Наиме, Велику сеобу народа покренуо је, барем како нас историја учи, пролазак ратничког и веома бруталног племена Хуни кроз Врата народа, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера. Долазак Хуна унио је велику пометњу међу племена која су мирно живјела на подручјима ван Римског царства. Немилосрдни ратници Истока, номади, људи који су спавали у седлу, знали су само један занат, а то је пљачка. Различита „европска“ племена једину безбједност виде у окриљу Римског царства. Велике и моћне цивилизације која је била једина свјетлост тадашње ере, барем су тако римљани и ромеји говорили за себе. Сеоба је могла да почне!

Слична ситуација је видљива и данас. Дивљање и бруталност ИСИЛ-а, како поједини аутори сматрају најбруталније терористичке организације модерног доба, навео је многе људе да своју будућност траже на неком другом далеком мјесту. О бруталности ИСИЛ-а детаљније нећу говорити, јер сам о томе писао у неким од ранијих текстова.

Друга сличност, огледа се у томе да људи који бјеже ка безбједности имају и друге побуде које их тјерају на такав корак. Чињеница је да велики број емиграната који пролази преко територије Србије наводи да је један од разлога и бољи животни стандард који желе за себе и своје потомке. Слично се дешавало и некада давно, племена која су бјежала од Хуна тежила су ка томе да добију погодности живота које су имали грађани Западног и Источног римског царства.

Живот у Сирији и Ираку нимало није лак, ни у мирнодопским условима. Велика стопа корупције, непотизма и разних других појава ограничава амбиције младим људима који желе да покажу и докажу своје способности. Чињеница је да већина државних функционера и војних званичника, тачније оних који о свему одлучују, има родбинске везе са владајућом „династијом“ Асад. Висока стопа корупције је и у Ираку, у прилог томе иде и скорашњи потез ирачког премијера Хајдера ал Абада који је под притиском предузео низ антикоруптивних мјера.

Велики број емиграната је забринуо европске земље, због могућег прилива радикалних исламиста, који ће инфилтрирани међу имигранте успјети да дођу до својих крајњих одредишта. Мноштво затвора је разорено, људи сумњиве прошлости успјели су да побјегну, могуће је да се и такве особе крећу међу имигрантима. Оправдана бојаз постоји и у медицинским круговима, јер је могуће да ће емигранти у Европу донијети поједине врсте заразних болести.

Некада су „варварске“ народе на границама римских провинција дочекивали војни логори са добро наоружаним и врхунски обученим војницима. Данас је ситуација нешто другачија, али ипак слична. Паника која влада код лидера појединих европских држава натјерала их је да се одлуче на смијешне и застарјеле методе подизања зидова дуж граница, што у кризним временима представља додатно оптерећење за буџетске кориснике. У већини случајева „зидови“ су се показали као несврсисходни, јер кријумчари неће бирати начина да зараде новац од емиграната и на основу тога треба очекивати још инцидената налик оном у којем је у хладњачи страдала 71. особа.

Босна и Херцеговина на актуелну кризу треба посматрати са великим интересовањем и спремно дочекати потенцијални талас имиграната према својој територији. Имајући у виду трасу тзв. Јужне балканске руте, коју деценијама користе шверцери и кријумчари, не смијемо мислити да ће нас емигрантска криза заобићи.

Јужна балканска рута Грчка – Македонија –Србија – ЕУ има три крака. Први: Прешево – Ниш – Београд. Други: Београд – Шабац – Мали Зворник – Бјељина – Брчко – Тула. Трећи: Београд – Суботица – Мађарска – Аустрија – Италија.

Европске земље морају учити на историјским грешкама Западног римског царства, јер ако то не буду чиниле може доћи до кризе која ће резултирати неком врстом рекомпозиције и слабљења моћи појединих држава. Према имигрантима који долазе треба се односити хумано, онако како то предвиђа дух европске цивилизације. Само заједнички и координисан приступ институција у Бриселу може довести до најбољег рјешења за све стране у актуелним дешавањима.