Исидора Секулићева: Писма из Норвешке (1914.)

Другом издању, 36. година касније, претходи предговор Исидоре Секулић, гдје је невјероватна количина повријеђености рецензијом коју јој је за прво издање даривао Скерлић.

недеља, јул 29, 2018 / 05:49

Још више запрепашћује је то што при тој очитој резигнацији она глуми културу и све то замотава у обланду пристојности.

Она денунцира Скерлића као националисту и човјека који је дубоко зашао у политику. Да није умро 1914. године, каже она, отишао би за посланика у Француску. То говори тако, да посредно нагласи како би се извукао од биједе рата, гријући дупе по Париским салонима. Но тако Исидора не пише. Тако пишем ја.

Са друге стране, аудитивно га хвата како на Малом Калемегдану прича са четворогодишњом кћеркицом француски, налазећи да је тај космополитизам неспојив са његовим национализмом. Није јој пало на памет, да спрема дијете за амбасадорски живот? (опет ја бивам заједљив према Скерлићу)

Но, њена повријеђеност, а Скерлићев ауторитет који је и сама признавала, најбоље се огледа у дијелу гдје каже да је 1951. читала у новинама о сахрани, тј. преносу костију Јосифа Панчића на Копаоник, и види како новинар помиње "маглу", коју је њој Скерлић замјерио. И признаје да се штрецне: "стресем се, видим Скерлића и бежим".

Иначе, она говори да је путопис поново штампан, заtо што је владало велико интересовање, што приписује жанру. Чита га све што и Забавник… а у нашој књижевности тог времемна има јако мало путописа.

Није јој пало на памет тада, шест година по Другом свјетском рату, да је Норвешка, или било која друга земља, радном народу заробљеном у Титову деспотију и без права на пут тако далека и нестварна, да је и она и њено дјело сада фенси.

Када коначно почне, показје се да јe овај путопис само незнатно одскаче од емотивно-накамараног, импресионистичког стила којим су написани Сапутници.

Са емиристичке тачке гледишта, то је изванредна мана. Слабо чему, осим чињеницама које су недвојбене на први поглед, овдје се може вјеровати. Са друге стране, тај плачљиво-мучаљиви лирски тон, временом почне баш ићи на живце: Бубице – животињице – малим очицама својим – туга – поготово туга!

Ову земљу суманутих викинга који су открили Америку, она представља као њен у бурету измаштани азил за невољене. Ту људи живе далеко једни од других, зиме дуго трају и они су тужни. Све је тужно, у земљи која има сунца само три мјесеца у години.

Надаље, дијалошка форма коју примјењује са својим саговорницима, таква је да се тачно види како то прича она, а не интервјуисани. Хладни сјеверњаци причају занесено романтичарски, без дрскости која је неопходна да се преживи у таквим условима.

Чак и када се нашали морнар, причајући како је муњевито потонула рибарска бродица до њих, његово "шалили смо се хоћемо ли добити слану вечеру и морску траву под главу", звучи као да га изговара са мучаљивим кревељењем Циганина којем је власт дошла у посјету; а тоном ранохришћаноског монаха из Етиопије. Ако смо већ код импресионизма (критике) и путописа…

Но, има ту и занимљивих дијелова. Да се читати, па ћу надаље записивати само неке занимљиве опсервације, пошто се о оваквом стилу нема шта више рећи.

Скандинавци, по њеном мишљењу, нијесу лијепи људи. Сиромашни су икао и ми, али су далеко уреднији и воле цвијеће.

Брдовитим улицама Осла дјеца, поштари, разносачи… носе мале санке под пазхом, које на врху улице поставе под груди, сјуре се и опет под руку даље. Онима којима не приличи носити их, клижу се тим путањама одређеним за санке. Младо и старо, дебело и мршаво.

Чуди се Исидора како Норвежани нијесу ријешили проблем свог књижевног језика, већ се дијеле на ландсмал (народни) и ригсмал (данско-норвешки, већ устоличен за књижевни). Хајнрих Ибзен (Исидора пише Ибзн) и Бјернсон су били за потоњи. Можда, спекулише се, да им не би отпала слава, коју су већ стекли на ригсмалу.

Касније у књизи, Исидора ће описати неку "вјечну" препирку о два поменута писца, коју на крају настављају водити само Норвежани, који су их повели на скијање. Она се извињава "футбалерима", али то су спортови "који заносе као вино".

Послије ландсмала и ригсмала, даје краћу историју Норвежана и Норвешке, којима су углавном владали туђи краљеви, а најбољи према њима је био један француски маршал.

Тај дио њене туге и саосјећања, најбоље ће се видјети у њеном сусрету са Финцима, који према њој језички сасвим мало личе. И дијеле се у два племена. Једно више монголско, а друго шведско. У то доба Финци су под руском влашћу. Она саосјећа са њима, те им поручује да се ману Швеђана и баве дипломатијом. Јер, каже, у Шведско-енглеском рату, гинули су Шкоти и Норвежани, о чему говори балада пјесника Сторма по имену "Синклер" (Sinclair).

Одушевљена је што фински нема полугласника, као и наш, те се може потпуно саписати "нашом азбуком". Те је она преписала, и угрубо превела једну од оних пјесама које су јој изрецитовали. Каже, сигурно има и љубазности, али су се чудили тачности којом им је прочитала са српског писма.

Најинтересантнији дио, дакле онај којег по правилу не налазимо код мушкараца, је запажање о Норвежанкама. Она тврди да "нису лепе, али као и Енглескиње: Кад јесу, онда баш јесу". Што се потпуно коси са мојим доживљајем Скандинавки, али не и Енглескиња.

Оно што њу задивљава, јесте да има веома много усједелица. И то углавном по градовима, гдје су они нешто као моторна снага. Исидорин аргумент да се рађа више жена је више него упитан, али тај да мушкарци одлазе у САД је питкији, тј. реалнији. Савршено им је нормално да се не удају, али им је задатак да издржавају млађу браћу и сестре, или болесне родитеље.

За разлику од српских жена тог доба, то код норвежанки није срамота. Пате и оне што немају дјецу и породицу, као и свака жена, али не гаје наду да ће се удати. Не "хистеришу по посљедњој моди ", не извозе се у каруцама из којих на све стране вире по два псећа репа". Нијесу скрајнуте и издржаване од удатих сестара или браће. "Оне раде, саме сарађују и с тим у вези, боље пролазе и боље се носе него да имају породицу."

На овом дијелу се јасно показује зачетак феминистичког егоизма (врло једнак мушком у том погледу), скоро потпуно једнак у аргументацији и стилу оном који исказују данашње заговорнице Запада.

На једном мјесту, као и уопште у цијелом карактеру Исидоре Секулић, она видјевши колико је радника погинуло правећи норвешке пруге и тунеле, вапи да тај екстремни феминмизам мало одмекне, јер уз иста права и обавезе, иду исте жртве.

Читајући често ми дође да прескачем дијелове са описима природе, те њених унутрашњих промишљања и филозофирања. Све је то појео Травел ченел и узнапредована памет данашњег читаоца.

Зато сам читао о норвешком обичају да се војска кратко служи и, кад није на дужности, да војник носи цивилку. Уз то, има их 3,5 милиона, а граница је огромна. С те тачке, они се заједно са Шведима плаше Руса. Потпуно су убијеђени да ће, прије или касније, они доћи на ред као Фрнци. Због "фурова" (фјордова) који се не леде, и одлично скривају флоту.

На једном мјесту Исидора говори како јој је поглед на ћирилицу у сред портестантског сјевера будио весеље. Руски морнари са капама на којим пише "Волга, "Амур", "Јенисеј".

О војсци је говорила са официрском удовицом, која такође, као и сви дијалози у књизи, прича плачним гласом Исидоре Секулић.

Одломак писма из Скандинавије

Физички одијељен дио, који се по ничему, изузев извјесне згуснутости и бављењем Скандинавијом у цјелини, а не Норвешком, уопште не разликује од остатка дјела.

Занимљива јесте прича о Ингрид, те њена два вамбрачна сина који воле ножеве, као и сви Норвежани.

Млађем су донијели нож са стиховима из саге:

Данас сам слупао Бјерна, а он бјеше
Најјачи човјек у Норвешкој. Сад сам ја.

Тај нож је учествовао у тучи пријатеља, у којем су погинули и његов отац, и пријатељ.

У Норвешкој нико не живи иза Божјих леђа

Очигледно, и по сопственом свједочењу, чланак који се бави просветним стањем у Норвешкој. Да је читава књига овако тематски издјељена, лакше би се прочитати дала.

У основи, у питању је наука каква се данас пропагира као "отворено друштво". Не према споља, него према унутра.

Она цитира "Мисли" неког Боже Кнежевића, појачавајући своју тврдњу да Норвежани развијају "друштво". Да слава државе долази из појединца, а не обратно као код нас.

Поздравља законе по ојим образована омладина мора одслужити по годину провинцији, али истиче да се љети море образованог градског свијета упућује на сјевер. У мањој мјери плаћене организације и глумачке труупе, које помпом извлаче помпезне и неискрене осјећаје код становништва.

Индивидуално, људи иду на сјело и тамо трајно пријатељују са земљацијам који живе у тежим условима. Годинама то траје, а онда се и савјетују са пријатељима из града око крупних прекретница (удаја, свађе брачне, продаје, куповине).

Оно што ћу свакако запамтити одавде и без записивања (лаж) је да "и ирвасима копита знају бити крвава". Наиме, рекоше Секулићевој, да они у вријеме глади убијају леминге, поре им утробу и једу желудац пун траве. А тијела бацају.

Уопште, најзанимљивији су њени описи животињског свијета, посебно рибље пијаце, гдје је описан зачетак лудих крава, тј. рибљег брашна: "Норвешка стока једе одфикарене рибље главе".



Оставите одговор