Импулс алтернативне културе

7. БЛ-АРТ фестивал, УНСА Гето, Бања Лука

Пише: Жана Вукичевић

Када се говори о алтернативној културној сцени у Бањој Луци, њеним зачецима и развоју, као активни чиниоци издвајају се Удружење независних стваралаца и активиста Гето (УНСА Гето) и Удружење анонимних артиста (УАА!).

Најранији облици оваквог удруживања младих јавили су се по завршетку рата у Босни и Херцеговини, односно периода свеопште изолованости и функционисања у поремећеном друштвено-политичком систему.

Осјећај измјештености у својеврстан гето резултирао је потребом да се проговори и учини видљивим стваралаштво музичара и визуелних умјетника, чије прогресивне идеје су превазилазиле домете и схватања средине. 1998. године основано је Удружење независних стваралаца (УНС Гето), које је свој рад усмјерило ка регенерисању културне сцене, неопходног сегмента и доприноса у процесу изграђивања демократског друштва, односно препознало је умјетничко дјеловање као средство за подстицање критичког промишљања и активизма.

Током посљедњих неколико година дошло је до надградње овог почетног концепта и УНС Гето је преименован у Удружење независних стваралаца и активиста. Интензивнијим ангажовањем и укључивањем у различите грађанске иницијативе у циљу реаговања на актуелне проблеме локалне заједнице, попут покрета за очување зелених површина у граду „Не дамо Грађиш“ и „Парк је наш“, ова организације је, заједно са другим активистичким удружењима каква је Оштра нула, успостављена као активан чинилац критике и подривања владајућих структура.

У циљу промовисања алтернативне културе УНСА Гето од самог почетка, самостално или у партнерској сарадњи, спроводи низ акција, као што су емитовање музичке радио емисије РЕ-СТАРТ и објављивање истоимене компилације са нумерама бањалучких бендова, пројекције филмова, организовање радионица, концерата и фестивала.

Једна од њих је и БЛ-АРТ фестивал, који траје од 2001. године и подразумијева презентовање домаће независне музичке, визуелне и књижевне продукције. Седмо издање ове манифестације добило је регионални карактер и окупило учеснике из Републике Српске, Федерације БиХ, Србије, Словеније и Хрватске.

Укупан програм фестивала одређен је темом „Јавно добро, алтеркултура и заједничко“, а нарочито важно било је одржавање округлог стола на којем је изложен проблем недостатка алтернативних културних ценатара у Бањој Луци и размијењена искуства са представницима оваквих организација из сусједних република.

Окупирање јавних простора и њихово трансформисање у језгра независне умјетничке сцене, начини финансирања и дугорочне стратегије одрживости разматрани су у контексту доминације и контроле капитала над јавним добром. Односно, отворена су питања могућности заједничког дјеловања у околностима све већег приватизовања градских простора и мијењања њихове функције на штету становништва.

С тим у вези, у визуелном сегменту фестивала радови су настајали на јавним локацијама, као директно изношење ставова умјетника, али и публике о различитим актуелним друштвено-политичким темама. Интервенција Нине Комел „У основи парк-паркинг“ изведена је на паркингу, гдје је ауторка зеленом бојом оивичила једно паркинг мјесто, а потом, користећи шаблоне и спреј, по његовој површини назначила мјеста за дрвеће и жбуње, између којих је поставила дрвену клупу.

Уочавање да ријеч паркинг у себи садржи ријеч парк демонстрирано је симболичким враћањем овог мјеста његовој првобитној функцији, природном амбијенту за одмор и дружење, али онолико дуго колико је то допуштала плаћена дневна карта за паркирање.

Неколико мјесеци раније, претварање зелене површине у ужем језгру града у грађевинску парцелу финансијског моћника, покренуло је масовна и до тада незапамћена окупљања и протесте становништва у Бањој Луци. За израду дрвене клупе умјетница је искористила остатке посјеченог старог храста, симбола покрета „Парк је наш“, који је прерастао у отпор свим врстама злоупотребе власти.

„Лични-колективни монолог“ Немање Чађе изведен је у простору градског парка као производ интерактивног односа умјетника и публике. За овај рад полазну основу дала је његова ранија замисао о амбијенталној инсталацији сачињеној од висећих бијелих тканина, која би могла да се монтира у јавном простору, као неутрално мјесто за релаксацију и предах.

У овом случају, на бијелим платнима аутор је најприје црном бојом исписивао различите изјаве, а свако од посматрача је могао слободно да допише оно о чему размишља или да се својим порукама надовеже на већ написане реченице. Потом су платна окачена на жице између дрвећа.

Умјесто првобитне идиличне атмосфере, добијен је преглед критичких ставова, већином усмјерених на услове живота и тренутне опште прилике у држави, попут „Добри су нам путеви јер су концептуални“, „Нећу у партију, хоћу на посао“, „Размишљам само како ћу да одем“, „У мом граду је смор“ итд, односно скренута је пажња на реално расположење становништва и преовлађујуће стање незадовољства и забринутости.

Иако се импулси алтернативне културе, какав је БЛ-АРТ фестивал, јављају ријетко и у скромној мјери, њихово постојање чини неопходан чинилац у функционисању умјетничке сцене уопште у Бањој Луци и Републици Српској.

Треба имати у виду да током посљедњих десет година, колико се, оквирно постављено, може говорити о институционално потврђеној и успостваљеној савременој умјетности на овом простору, ни она сама још није попримила сасвим развијен и дефинисан облик.

Тим више је значајно што се процеси изграђивања независних умјетничких структура одвијају паралелно и функционишу по принцупу умрежавања и сарадње са сличним појавама у региону. Управо захваљујући овим напорима на бањалучкој умјетничкој сцени први пут је скренута пажња на алтернативне видове визуелног стваралаштва какав је стрит арт (street art).

Међутим, овакви умјетнички догађаји најчешће остају недовољно медијски пропраћени и по правилу се реализују у уском кругу посјетилаца и организатора. Одсуство публике у ширем смислу примијећено је и на седмом издању фестивала, па се поставља питање домета и ефектности коју је остварила његова визуелна продукција, будући да је јасно стављена у функцију критичког сецирања друштвене стварности.

Осјетан је раскорак између озбиљности садржаја којима се радови баве, њихове амбиције ка изласку у домен јавног и, на крају, слабог одзива посјетилаца и незаинтересованости средине, због чега је потребно наћи начине да се активистички карактер ових умјетничких појава учини видљивијим и помјери са позиције маргиналног и спорадичног дјеловања.

———————————————————–

Текст је настао у склопу пројекта Criticize this! који организују Културтрегер и Курзив из Хрватске, SEEcult.org и Бетон из Србије, те Плима из Црне Горе. Пројекат се реализује у склопу програма "Култура 2007-2013" Европске комисије. Садржај ове публикације искључива је одговорност организатора пројекта Criticize this! и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Европске уније.