Идилиб између израелске и америчке агресије

Од обарања руског авиона 24. новембра 2015. године у Сирији, настао је геостратешки карамбол, прије свега на Блиском истоку. Сада, када је у сијенци израелског напада опет оборен руски ваздухоплов, сви очекују нове промјене. Оне неће бити брзе и очигледне.

среда, септембар 19, 2018 / 20:44

У прошлом наставку бавили смо се могућношћу напада Асадових трупа на Идилиб. Споразум Турске и Русије за сада отклања или одлаже ту могућност, док обарање руског авиона пријатељском ватром, при агресији Израела на Сирију, додатно мути воду.

Турска је, међународно правно гледано, такође агресор на територији Сирије, али због промијењених односа на релацији Анкара – Москва, Дамаск је приморан да прећутно или уз само мало рондања у браду, толерише присуство страних војних трупа на сјевероистоку своје земље. Просто снаге за директан обрачун са Турском, а поготово са Американцима који спонзоришу Курде – нема.

Покрајину Идилиб, екстремисти који первертирају шеријат у данашњем свијету, данас имају као једину компактну област и икакво јаче упориште. На почетку Фронталових „Сиријских прегледа“ било је тешко и сањати да ће Идилиб доћи на дневни ред Сиријске Арапске Армије (САА). Но, чак и у тренуцима огорчених борби за деблокаду Деир ез-Зора из опсаде Исламске државе (ИД), Асадови политичари и војници су давали такве изјаве: Овако ћемо ослободити и Идилиб.

Не причају глупости

И заиста, након деблокаде овог стратешког града на Еуфрату, прво је ријешена Источна Гута и читав низ исламистичких енклава у околини Дамаска, затим и Дараа, па су се јединице САА коначно концентрисале на Идилиб. То довољно говори да је политика и моћ Русије у земљи гдје има једину војну базу ван своје територије: „Тиха вода бријег рони“. У свега годину и нешто дана.

Баш због те моћи, која је на терену, а не у медијима дошла до изражаја, више мјесеци је трајала психоза, око тога да ли ће Асад командовати покрет ка Идилибу. Колико је то била озбиљна пријетња, говори хистерија западних медија у смислу поновног, само за глупаке и отворене покварењаке увјерљивог опетовања мотива „Асадових хемијских напада“.

То је једнак рецепт, који се понавља са страшћу оправдања руским хакерима, тога што је Хилари Клинтон изгубила од Доналда Трампа. И то сваки пут када Асад напредује на терену, уз помоћ опскурних „Бијелих шљемова“, којима су, наравно, додијелили Оскара за документарац. Баш у сфери холивудске инсценације и специјалних ефеката и јесте њихово дјеловање.

Сочиво из Сочија

Оно што је у вријеме обарања руског авиона за подршку пјешадији из совјетске ере (Су-24) , било незамисливо у односима Турске и Русије, САД и Израел су својим мијешањем и неуважавањем реалности омогућиле. Не само да се Турска, чланица НАТО, одлучила купити противваздушне системе С-400 од главног непријатеља овог војног савеза. Путин и Ердоган су на састанку у Сочију договорили рјешење за ову покрајину. Свака земља из својих мотива. Надати се, по мир и престанак губитака људских живота, да су их и задовољиле, доносно да је Сочи донио ново сочиво кроз које ће се гледати овај рат. Разоружавање, преговори, нормализација.

Да се одмах разумијемо, то није први пут да Русија и Турска договарају посматрачке снаге на линији раздвајања исламистичких побуњеника и САА, јер Турска већ одавно има своје осматрачке базе. Но, ово први пут да је и Дамаск отворено поздравио овакву врсту аранжмана. То, донекле, обећава могућност преговора и мирног разрјешења грађанског рата с међународним учешћем, који улази у осму годину.

У споразуму од 10 тачака који је договорен 17. септембра 2018. најзначајнија ставка је да се прави демилитаризована зона, која ће обухватити 15-20 км у дубину територије, те из које до 15. октобра морају напустити све милитантне групе. Наравно, уз повлачење тешког наоружања. И Турска и Русија ће у демилитаризованој зони имати своје патроле, те се у циљу одржања прекида ватре очекује веће ангажовање Иранско-руско-турског координационог центра.

У споразуму су и неке занимљиве замисли, као што је отварање путних праваца Латакија – Алепо, и Алепо – Хама до краја 2018. године. То би, уколико овај процес узме замаха, за екстремисте као што су Хајат Тахрир Ал Шам и сличне алкаидичне исламскодржавне елементе, који су споразум категорички одбили, могло довести до ситуације које је отварање аутопута „Братство и јединство“ имало за Војску РСК у Западној Славонији.

Три ентитета и Голанска висораван

Сирија, како је Фронтал и предвидио, данас се претвара заиста у земљу са три ентитета. Један је Асадов (читај проруски), други је турски (читај турски), а трећи је курдски (читај амерички).

Од поменутог Деир ез-Зора и сукоба са проамеричким и курдски предоминантним Сиријским Демократским Снагама (СДС) и фактички подјеле земље ријеком Еуфрат, Асад се мануо Курда, са којима на многим мјестима у локалу има добре односе. САД су, војнополитичким улагањима у курдски национални пројекат, осигурале Вашингтону велика пространства са провјереним налазиштима нафте, што је и главни мотив распиривања овог сукоба.

Са друге стране, Асад има и више него довољно земног гаса и нафте, да врати све што је Русима дужан. Најмање подземних залиха енергената има у турском забрану, али Турска у Сирији није због нафте, већ због уништавања било какве територије на којој се Курди могу војно организовати и вршити упаде у Турску. Турска и Русија имају дакле прије војне и геополитичке разлоге, него што су то наглашено економски нафтни апетити.

Из разлога самоодржања у сред арапског свијета, Израел већ деценијама држи под окупацијом Голанску висораван, што је не замрзнути сукоб, већ замрзнута агресија. Али само у територијалном смислу. Израел редовно бомбардује Асадове снаге под изговором да напада јединице из Ирана.

Исламска Држава и Израел

Обарање руског извиђачког авиона Ил-20, намјерно остављамо на крај, јер сензације нијесу карактеристика политике Владимира Путина. Он је у стању да истрпи бруку и извјесно понижење, прије свега код куће, да би у свјетским оквирима добио оно што је Русији неопходно. А то је војна база на Средоземном мору.

Огласиле су се све суперсиле, па и сам Нетањаху, са великим пијететом и забринутошћу. Сви са супротне стране криве Сирију, која и јесте оборила спори клипни авион са пропелерима, и то системом С-200 руске производње. Но, то се десило пошто је реаговала на бомбардовање Латакије од стране израелских Ф-16, у којој је смјештена највећа ваздухопловна база Ваздушнокосмичких снага РФ. Како Руси, који се у овакве случајеве до сада нијесу мјешали, треба да се осјећају и понашају у будућности?

У западним медијима се готово ликује и обарање авиона третира као „сам пао, сам се убио“. Врло слично као у питању случаја обарања руског Су-24. Све је то у циљу да се нико, прије свега од њихових грађана, не запита зашто Израел бомбардује суверену земљу без објаве рата? Откуд Израел, САД па и Француска уопште у Сирији, када их нико није звао, нити постоји резолуција УН? Зашто је све до посљедње офанзиве Дамаска на покрајину Дараа, уз саму границу са окупираном Голанском висоравни, постојала стабилна енклава ИД? Откуд у тој енклави муниција чак из Србије, ако им није дотурена од оних који су је у Србији купили?

Зашто је, најпослије, Израел одабрао да бомбардује мету у непосредној руској близини, вече пошто је постигнут споразум у Сочију?

Они који читају Сиријски преглед на Фронталу, знају одговоре на ова питања.

Само Израел

Исламска држава је, од прошлог Сиријског прегледа, остала на свим позицијама гдје је била и раније. Дакле у рејону Сувајде и Пустињског троугла, гдје се са њима сукобљава Асад, те у области узводно Еуфратом од Абу Камала, граничног града са Ираком, гдје ИД у окружењу држе Курди. У свим овим случајевима је дошло до извјесног територијалног напретка, али готово симболичног и у циљу ограничења.

САД и Курди, који су успорили напредовање „због минских поља и тунела ИД“, ће оставити колико год је дуже могуће опсједнуту енклаву у погону, како би продужили свој боравак, односно оправдали своје присуство на територији суверене земље. Израел је на овом фону, и бомбардовање Латакије, која је неупитно Асадова територија од почетка рата, те уништавање складишта муниције, намјерено је стратешком ослабљењу САА, а не само бомбардовању иранских снага, за које Израел сматра да не треба посебно да се извињава, усљед тога што Иран не признаје Израел и заговара његов нестанак са мапе свијета.

Израелски представници су више пута јавно наглашавали да им је мањи проблем ИД, од Ирана. ИД су банде са противваздушним топовима монтираним на камионете, док је Иран умало нуклеарна сила, која има универзитете, производњу наоружања, нафтну индустрију, нуклеарну енергију и међународне савезе и утицај, уз легално стечен, значајан новац за лобистичко дјеловање.

Биће да ће сила одлучивати о томе кога се може, а кога не може бомбардовати кад је неком воља. Сва срећа па смо барем од 1999. године и ми далеко од ширења демократије бомбама, која у Сирији траје већ близу деценију.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *