dysko

Ићи ил’ не ићи, питање је сада…

Још се премишљам да ли да изађем на изборе. Поготово ако буде падала киша. Пише: Синиша Давидовић Јер сам израчунао да коефицијент хабања, али и могућег квашења патика на путу до изборног мјеста, укључујући и ризике прехладе, може бити једино што се може објективно промијенити. И што умјесто промјена, само још више јача тенденција да […]

уторак, септембар 30, 2014 / 14:15

Још се премишљам да ли да изађем на изборе.
Поготово ако буде падала киша.

Пише: Синиша Давидовић

Јер сам израчунао да коефицијент хабања, али и могућег квашења патика на путу до изборног мјеста, укључујући и ризике прехладе, може бити једино што се може објективно промијенити.

И што умјесто промјена, само још више јача тенденција да дивљи истјерају дивље, а само да би сада они мало дивљали и иживљавали се над остацима и осталима, више него питомим живљем и живинчадима.

И нисам то тек онако, без везе и олако закључио.

Наиме, анализом разноразних фејсбук и твитер профила, инстаграма, блогова и осталих модерних средстава комуникације и размјене дубоких мисли и порука међу младим кандидатима, дошао сам до закључка да је њихов основни и једини циљ да са државних јасала истјерају маторе, а имплементирају себе.

Па шта нам даље Бог да, никад није било да некако није било…

Оне старе нисам ни анализирао, њих већ добро знам(о).

Мада, руку на срце, међу њима има и оних који се сјећају како изгледа права- правцата држава, шта значе и захтијевају припрема и организовање озбиљне, серијске производње, и још којекаквих „аут“, што ће рећи застарјелих, давно заборављених, неразумљивих, данас чак и неразумних појмова…

И који се сјећају да је најбоље када постанеш пословођа, кад не радиш за машином, већ са роковником, оловком у џепићу мантила, са рукама на гујици, а за већу плату, шеташ и филозофираш међу радницима.

Те и такве пословође се већ двадесетак и кусур година и даље шећу са спрата на спрат разних владиних и сродних им буџетских институција, а једино што су произвели јесте ишчезнуће и производње и радника.

Сходно томе, једино што је од класне борбе у овом друштву преостало, јесте борба за мјесто пословође у систему без икаквог посла, али у којем још има топлог буџетлијског оброка.

Но како је сукоб генерација сасвим логична и очекивана ствар, силесија младих са дипломама менаџера, ПиАрова, комуниколога, маркетиншких и сличних експерата би хтјела да се међуспратна комуникација уреди на начин за који су они болоњски стручније оспособљени.

Дакле, млади захтијевају промјене, односно да сад они мало буду пословође.

Зато није нимало нереално очекивати да стари узврате уједињењем или смрћу.
Да закључе пакт о узајамном ненападању, односно да на политичкој сцени остану само два табора старих, која би се смјењивала на мјесту пословођа, не вадећи очи једни другима послије фер избора.

Неке, у међувремену пропале платформе, и даље ме наводе на овакав закључак али и на претпоставку да су се Власи овоме већ досјетили, али се још нису договорили.
Због тога још увијек важем да ли да идем на гласање, јер ми је добар глас једино што ми је преостало.

Но, мислим да ћу ипак отићи.

Мало зато што је то ред, а мало више због тога да бих глас дао Момчилу Новаковићу, јер сматрам да он једноставно мора бити српски посланик у Парламенту БиХ.

Питате ме како знам?

Знам по томе што смо ту заједно радили, и што Момо на том мјесту није изигравао пословођу.

П.С.

Немој да би сад неко паметовао како генералишем и ‘дајем паушалне оцјене’. Ово је вријеме избора и под овим младим и старим подразумијевам искључиво носиоце пасивног бирачког права, страначке сениоре, страначке и остале подмлатке.



Оставите одговор