Хоћемо ли банкротирати?

Већ дуги низ година се у нашим медијима може чути и прочитати, како наши лидери позивају инвеститоре из иностранства да улажу у Републику Српску. Или Босну и Херцеговину. Не прође седмица, а да барем један такав позив не буде објављен у средствима информисања.

Колико ће такви позиви имати ефекта, јасно је из оцјене бонитета БиХ од стране куће "Дан и Бредстрит", која нас је сврстала у високо ризичне земље за улагање и додијелила нам рејтинг ДБ5ц. Наjлошији у окружењу. Што се тиче конкурентности, према оцјени Свјетског економског форума из октобра 2008. године, БиХ се налази на 107. мјесту, од 134 земље по индикаторима конкурентности.

Пише: Зоран Црнчевић

Поредећи са комшијама, од нас је гора само Албанија. Која се спрема да гради нуклеарку. Стране инвестиције у Републику Српску су у 2008. години износиле свега 8,5 одсто вриједности страних инвестиција из 2007. године.

Један од разлога је свакако и тај да не можемо сваке године продавати по један Телеком (ако ово уопште можемо звати инвестицијом). Инвеститорима, који се код нас још погрдно називају и шпекулантима, још у прољеће 2007. године је послан јасан сигнал да одавде бјеже главом без обзира.

Обзиром како се код нас приватизују некадашњи привредни гиганти и склапају приватизациони уговори (увијек далеко од очију мањинских акционара и јавности) добро смо и прошли. Што се тиче домаћих инвеститора, судећи по полицијским извјештајима о броју провалних крађа и причињеној материјалној штети (опљачканом новцу), њихово опредјељење је јасно. На Балкану је новац најпаметније држати у сламарици. Јер ни банке више нису сигурне, а корпоративно управљање не станује овдје. Дакле, да бисмо набавили новац, остаје нам задуживање. Само тако нећемо липсати до зелене траве, коју нам већ 20 година обећавају наши и страни продавци магле на привременом раду у БиХ.

Од завршетка наших задњих балканских ратова, свједоци смо далеко више затварања него отварања радних мјеста. Наше фабрике су пропале, индустрија нам је неконкурентна, бруто друштвени производ Републике Српске зависи од тога хоће ли или неће бити кише да нам напуни акумулације. Чак и у гранама привреде гдје бисмо требали имати конкурентску предност, као што је прерада дрвета, ми извлачимо дебљи крај. Примјер је Фагус, успјешно дрвнопрерађивачко предузеће из Котор Вароши, који је је присиљен да увози дрво из Хрватске, Словеније и Аустрије.

Према подацима Завода за статистику, РС је у прва два мјесеца 2009. године остварила негативан салдо спољнотрговинске размјене с иностранством, у износу од 241,47 милиона КМ, а покривеност увоза извозом износила је 49,5 одсто. Вањскотрговински дефицит Републике Српске за једанаест мјесеци 2008. године износио је 2,02 милијарде КМ, односно око милијарду еура.ж

Већ годинама више увозимо него што извозимо. Како ћемо једног дана измирити рачуне који ће нам стићи на наплату? Позајмицом од ММФ?

Ми увоз можемо финансирати из само неколико извора: извозом, задуживањем код страних банака, приливом девиза од дијаспоре, и приливом девиза путем директних страних инвестиција. Према процјени Свјетске банке, дознаке дијаспоре би ове године могле пасти за износ до 300 милиона КМ. Извоз нам не иде сјајно, за данак у крви нам није преостало младости, па нам зато јако добро иде још само задуживање.

Од десет банака, колико их је излистано на сајту Агенције за банкарство Републике Српске, само једну можемо звати домаћом. Бобар Банку. Профит домаћих банака би можда и био реинвестиран у РС, док је свим осталим банкама је једини циљ да у РС пласирају свој капитал, и покупе кајмак. Њих не интересује развој локалних заједница, јачање капацитета индустрије, или запошљавање. Такав је случај и са приватизованим предузећима.

Наше власти су поносне на приватизацију предузећа, чији нови власници извлаче добит преко својих оф шор компанија, а Републици Српској остављају само јад и чемер. И дугове. Чак и када оставимо по страни катастрофалан примјер предузећа Бирач а.д Зворник, и слање на чекање 230 радника компаније Арцелор Митал Приједор, сајт БЛ Берзе нам даје довољно разлога за плакање.

Када погледамо финансијске извјештаје наших успјешних предузећа, видјећемо да у најбољем случају ова предзећа на приходе од више десетина милиона пријављују годишњу добит мању од неког локалног драгстора. Често пријављују и губитак у пословању. Као Бирач. Послујући преко повезаних предузећа и оф шор компанија, предузећа излистана на сајту Берзе изгледа избјегавају плаћање пореза у буџет РС, плаћање дивиденде мањинским акционарима, Фонду ПИО, Фонду за реституцију.

Требала би нам стаклена кугла да сазнамо о којем се укупном износу ради, али он у добрим временима вјероватно премашује износ буџета РС. Када профит оде, Републици Српској остају експлоатисани природни ресурси, загађене ријеке и ваздух, слабо плаћени радници, незбринута дјеца и гладни пензионери. И дуг. Као у случају Бирча, а у будућности вјероватно и Рафинерије нафте.

Биће и горе, ако државни буџет будемо пунили кредитима из иностранства, а наш платни биланс са иностранством сервисирали задуживањем код ММФ. Малобројна су предузећа попут Телекома и ГП Крајине, чији акционари нису оштећени при расподјели добити. И финансијског аналфабету могу само да насмију домаћи финансијски извјештаји, као нпр. предузећа Српске поште а.д. Бања Лука.

У овом предузећу, које је у већинском државном власништву, већ двије године се на приход од око 40 милиона КМ, пријављује нето добит од тачно нула КМ. И то двије године заредом. Да ли ико на свијету заиста може да усклади стварне приходе и расходе предузећа до те мјере, да му је на крају године резултат нула; или се овдје ради о озбиљним рачуноводственим прекршајима? Које, наравно, нико ни не намјерава санкционисати. Глухо било.

И шта онда да очекујемо од своје привреде?

Данас смо свједоци да се многе земље бившег Источног блока суочавају са банкротом. Неке владе су већ пале, сада се очекује нови талас. Раст привреде базиран на задуживању и дивљању цијена некретнина, показао се као неодржив. Као што ће се ускоро показати неодрживим и наводни опоравак свјетске привреде, базиран на штампању новца без покрића. Умјесто пропагиране демократије, на власт у некадашњем комунистичком блоку су дошле стране банкарске олигархије и домаћи тајкуни.

Оваква политика је уништила индустрију бивших совјетских држава, које су раст дефицита у размјени са иностранством финансирале задуживањем код страних банака. Тако су ставиле под хипотеку будућност своје нације. Балтичке државе су посуђивале од Швеђана, Мађарска и друге државе бивше Аустро-Угарске империје од бечких банкара. Дугови увијек дођу на наплату.

Текућа криза је показала да се богатство нације не може креирати кроз надувавање цијена некретнина или растом кредитних задуживања, без стварног раста плата и животног стандарда грађана, базираног на расту продуктивности. Дугове своје касино-економије, Американци плаћају интензивним штампањем долара. Они то могу, јер је долар међународно средство плаћања. Штампањем долара без покрића, они ће опорезовати сваког оног ко их чува у својој сламарици. Зато Кинези своје доларе улажу у бакар. Или нафтна поља.

Ми немамо могућност да свој вањски дуг сервисирамо штампањем конверитбилних марака. За нас важи правило економије, које каже: друштва која генеришу дугове – нису одржива.

У својој анализи финансијског краха до којег доводи дуговање, професор Мајкл Хадсон са универзитета Мисури, Канзас Сити, сматра да је дужничка капитулација једнако смртоносна као и пораз у директном рату. Суочени са губитком имовине и средстава за живот, људи се разболијевају, раније умиру, живе у све већем очају, популација се смањује, стопа корупције и криминала расте, а младима је ускраћена могућност да се запосле, створе породице и тако репродукују нацију.

Зато злокобно звуче најаве задуживања БиХ код ММФ, јер је сасвим сигурно да ни тих 800 милиона евра сада, ни наредних 800 милиона Евра у сљедећој години, који би се трошили на сервисирање нашег дуга, неће покренути привреду БиХ. Нису то урадиле ни милијарде страних донација. Новац је потрошен, дуг ћемо морати вратити. Нама и нашој дјеци, унуцима и праунуцима, па чак и онима послије њих, у аманет ће остати минус на штедној књижици државе. Све заједно са лихварским каматама.

Постоји само једно ефикасно рјешење за излазак из кризе. Планско стезање каиша. Смањење вањскотрговинског дефицита. Упошљавање домаће индустрије. Кресање нерационалне потрошње. Ефикасно кориштење ресурса. Промовисање правих вриједности. Рад, знање, креативност и поштење морају да буду мјерила, по којем ћемо мјерити човјека наше будућности.

Задуживање код ММФ нам неће помоћи да брже дођемо до зелених пашњака. Оно је само знак за општу узбуну. С лијева и с десна. Са свих страна.