Господар Црне Горе, прави цар Мило Велики

Побједник црногорских избора за предсједника на власти је 1991. и једина је политичка личност која се од тада до данас није промијенила.

недеља, април 15, 2018 / 22:35

Пише Марко Шикуљак

Као жива истина препричава се догађај по ком је једна жена дошла до првог човјека Црне Горе, објаснила да је члан и гласач владајуће партије, да се тешко живи под санкцијама, и замолила премијера да јој помогне тако што ће јој запослити сина. Премијер Мило је слушао са разумијевањем и стрпљиво, а онда је одговорио:

– Вјерујте да знам како је тешко, ево ни ја свом брату не могу да нађем посао.

Као што многе историјске ликове памтимо по једној реченици коју им приписују, једном када и Мило Ђукановић буде дио историје, најбоље би било да га памте по овој. Али неизоставно уз онај израз лица који се не мијења, и тон којим одговара на свако незгодно питање. То је мјера његове вјештине – како се само сјети брата, који заиста у том тренутку нема формално запослење, али је један од најбогатијих људи Црне Горе, обогаћен ко зна којим работама које су цвјетале под санкцијама које су наметнуте тадашњој СРЈ.

Вјештина да доскочи свакој ситуацији и незгодном питању, била је неопходна када су га подсјећали на изјаве из 90-их. Да је Косово бедем српског и црногорског народа који не смије пасти док је нас и наших потомака; да би Црна Гора могла опстати као острво комунизма кад је већ опстала под Турцима; Да границе након добијеног рата треба повући праведније, тако да, осим Зете, кроз Црну Гору тече и Неретва; Да највише од свега мрзи четнике, усташе и стоодстотне Црногорце; Да је замрзио шах због шаховнице и "њихове младе демократије типа калашњиков”; Да је братство Црногораца и Срба нераскидиво, а да је заједничка држава свјестан избор и стратешки интерес.

Када се његова политика окренула наопачке, мирно лице и глас, уз домишљатост Мила Ђукановића, чинили су да свако објашњење изгледа као логично.

– Свака од тих изјава је значила допринос подизању тензија, и стварању једне нездраве политичке климе која је узроковала тешке посљедице које смо сви осјетили. Али и та изјаве коју сте поменули, је потпуно бенигна у односу на многе друге које су долазиле са свих страна и које су директно претендовале према одређеним просторима – мирно је објаснио Ђукановић хрватској телевизији своју изјаву о шаху, као да прича о неком другом, и као да сам није претендовао на Дубровник и све до Неретве.

Као што је тада истовремено бранио комунизам и критиковао приучене бољшевичке картографе који су подијелили српске земље и умањили Црну Гору, како је послије пригрлио европске вриједности, али оставио "антифашизам”. Умјесто ширења Црне Горе, данас упозорава на великосрпску политику, четнике мрзи и даље, усташе не помиње, а стоодстотно Црногорство је званична политика. И све се уклапа.

Политичка каријера Мила Ђукановића почела је негдје 1989. када је био дио Антибирократске револуције, када су момци у џемперима, попут њега и Момира Булатовића, уз Милошевићеву подршку, помели претходну гарнитуру Партије. Од Савеза комуниста Црне Горе настала је Демократска партија социјалиста, што чини непрекинут низ владавине једне странке од 1945. до данас. Са 29 година Мило је постао најмлађи премијер у тадашњој, на нашим просторима, а и шире. На данас несхвтљив начин је спајао одбрану комунизма и српских вјековних огњишта, које напада повампирено усташтво и исламски фундаментализам. Дневник РТЦГ није окренуо плочу кад је Милошевић увео санкције Републици Српској, многи су тада сматрали Црну Гору искренијим пријатељем него Србију. Под притиском међународних санкција, руководство Црне Горе доноси креативну идеју – легализује се шверц, и народу поручује да се сналази. Очекивано или не, најбоље су се снашли Милови пријатељи, родбина, кумови…

Тадашњи предсједник Црне Горе Момир Булатовић, тврди да су управо због шверца Американци имали чиме да притисну Мила, да окрене плочу и крене у оно што је тада дјеловало немогуће – да одвоји Црну Гору од Србије, а од Црногораца направи антисрбе. Момир је тврдио да су све то већ прије понудили њему, али је одбио. Мило није.

Мала дигресија: Једини противници "рата за мир” (како је Мило прозвао њихов поход на Дубровник) и борци за независност Црне Горе били су Славко Перовић и његов Либерални савез. Перовић је запријетио Момиру Булатовићу да ће у музеју независне Црне Горе, у напрозрачнијој и најсвјетлијој соби, стајати његова слика у униформи са дубровачког ратишта. Намјерно или случајно, заборавио је да на истој слици, мало иза Момира стоји насмијан Мило, такође у униформи. Можда је Славко имао миг да је Мило "њихов”, па га није споменуо, као што ни хрватски новинари нису ишли до краја са питањима о ратним изјавама.

Услиједило је неизбејжно. Мило је брзо сакупио већину у ДПС, Момир је морао оснивати нову странку. Услиједио је избор за предсједника 1997. у коме Мило побјеђује бившег колегу, у другом кругу са пет хиљада гласова разлике. Након тога су услиједили протести почетком 1998. а полиција је спријечила заузимање институција. Мила више ништа није могло зауставити. Побиједивши тијесно на подјели Црне Горе, његова половина се само увећавала, до мјере да је га је немогуће побиједити, јер контролише све друштвене процесе. Наставило се удаљавањем од Милошевића, те растакањем заједничке државе до коначне самосталности 2006.

Само некоме са Миловом луцидношћу може успјети да као логично представи то да је на референдуму, крајње нерегуларном, могао гласати потомак црногорске емиграције који живи у Канади или Јужној Америци, али не и црногорски држављанин који живи у Србији. Одвајање од Србије је тек формалне нарави. Црногорци и даље дрмају Србијом, како криминалним, тако полицијско обавјештајним миљеом, и за њих никакве промјене у Србији због одвајања није било. Као ни због признања Косова. Или било ког другог непријатељског чина.

Након што се број Срба у Црној Гори, са 90, напрасно смањио испод 30%, након што је црногорски језик званичан иако се више људи изјаснило да говори српским, након што се Митрополија званично потписује као "Православна црква у Црној Гори” а не као Српска православна црква, након уласка у НАТО… ствари су озбиљно налегле. Иако се стално говорило да је под страним притиском, јер не може избалансирати са захтјевима Европе и САД истовремено, он је и даље ту, ради што се мора, балкански је лидер у интеграцијама и не види му се замјена. У његовој странци су му поприлично одани, а опозицију сасвим добро контролише. Био је премијер у шест мандата (1991-1993, 1993-1996, 1996-1998, 2003-2006, 2008-2010, 2012-2016), једном предсједник (1998-2002), а вршилац дужности министра унутрашњих послова 2006. Тада се први пут повукао и направио паузу (период након осамостаљења Црне Горе), али се вратио због болести претходног премијера Штурановића. Паузу прави 2012. као и након последњих избора 2016. када му је једина функција била предсједник Кошаркашког савеза Црне Горе!

Привидни одласци са власти су могући јер је остајао предсједник свих предсједника кроз вођство ДПС. Почео је као подстанар, а сврставање на листу 20 најбогатијих лидера свијета 2013. назвао је мистеријом. Италијанска агенција Анса је 22. јуна 2007. објавила детаље истраге тужилаштва италијанског града Бари, који оптужују Мила Ђукановића да је био на челу групе које је између 1997. и 2000. године захваљујући кријумчарењу цигарета између Црне Горе и италијанске покрајине Пуље зарадила више десетина милиона евра. Истрага је архивирана 2009.

До сада, ништа му "пера није одбило”.

Милу је власт у крви. Не само њему, него Ђукановићима. Отац Радован му је био истакнути комунистички функционер, а као судија Врховног и Уставног суда полагао је заклетву пред, погађате, својим сином.

Мило није први премијер из клана Ђукановић са Чева, који су у Никшић доселили након Вучедолске битке. (Логиком данашњих дукљанских историчара који говоре о српској окупацији Црне Горе, Црна Гора је тада окупирала овај херцеговачки град). Марко Ђукановић је био инжињер, те предсједник државног савјета (еквивалент влади) краља Николе.

Његов брат је био Блажо, Милов дјед, а данас то име носи син предсједника Црне Горе. Да не буде забуне, Блажо није онај Блажо Ђукановић који је био кратко бан Зетске бановине, а у рату убијен код манастира Острог. Ову причу су многи сладострасно понављали, иако и сама логика вели да син четничког команданта не би догурао до тако високог положаја у партији као што је био случај са Радованом. Блажо Ђукановић, Милов дјед, ратовао је у Првом свјетском рату, а умро је почетком другог.

Додуше, предсједник Црне Горе добио је име по краљевом генералу. Мило Ђукановић био је генерал, командант Боке Которске уочи Другог свјетског рата. Мада је одбио да се преда када је Југославија капитулирала, Мило није побјегао са краљем Петром, већ је кренуо у Америку како би мобилисао добровољце. Погинуо је у повратку из Америке, на подморници "Небојша", која је била торпедована. Погинуо је довољно рано, па ни за комунисте није споран.

– Да ми је дјед био четник, био бих у странци са Андријом Мандићем – поручио је Мило једном приликом. Лагано, како само он зна.



8 КОМЕНТАРА

  1. “Након што се број Срба у Црној Гори, са 90, напрасно смањио испод 30%…“
    Од када Мило влада била су три пописа. На првом који може бити референтан (1991.године) у Црној Гори је било више Муслимана наго Срба. Напишеш добар чланак и онда убрљаш нетачним податком:

    Prema popisu stanovništva 1991. bilo je 615,035 stanovnika:

    Crnogorci: 380,467 (61,86%)
    Muslimani: 89,614 (14,57%)
    Srbi: 57,453 (9,34%)
    Albanci: 40,415 (6,57%)
    Jugoslaveni: 26,159 (4,25%)
    Hrvati: 6,244 (1,02%)

Оставите одговор